Са крајем биполарне, хладноратовске равнотеже, поретка који је устројен у Јалти, појам геополитике поново улази у општу и масовну употребу, на Западу као и на Истоку. Интересовање за ову, током Хладног рата проскрибовану и забрањивану науку се нагло обнавља, из очигледних разлога. У својој књизи Глобални неред уочи 21. века Збигњев Бжежински, један од „гуруа“ америчке стратешке и геополитичке мисли, констатује да се историја, супротно очекивањима, „не завршава, већ постаје згуснута“, а да је „њена путања неизвесна“. Другим речима, историја се убрзава и примиче се свом расплету. Токови историјских догађаја обилују неочекиваним преокретима и измичу једностраним, схематским објашњењима.

Крај парадигме биполарног света, обележеног сучељавањем два војна и идеолошка блока, донео је и ново геополитичко прекомпоновање света, чији крај и исход још не назиремо. То, извесно, није нова епоха мира, нити крај историје у свеопштем благостању, о коме су сањали либерални идеолози. Његове непосредне последице су крвави сукоби који, подсетимо се, почињу сa америчком интервенцијом у Персијском заливу, у бившој Југославији и на територији Совјетског Савеза, селећи са даље, ка Блиском и Средњем истоку и северу Африке; демографске експлозије и миграције ка срцу Европе; политичка и економска криза Запада, укључујући и ону која прети распадом Европској унији; нагло и, чини се, незаустављиво опадање моћи САД; повратак „религијског фундаментализма“, уопште вероисповести као фактора моћи (на пример у виду „лажног исламског калифата“); неслућено распламсавање тероризма широм света и хантингтоновски „сукоби цивилизација“. Ови догађаји, праћени милионским жртвама, обележили су крај једног и почетак новог века. То није последњи разлог савремене рехабилитације геополитике и обнављања занимања за спознајне перспективе које она нуди.

Један покушај дифамације

Током 90-тих година и у нашој јавности, на страницама штампаних медија, разноврсним форумима па и на научним скуповима, водила се прилично жучна расправа о утемељености геополитике као науке. Тада су представници „либералне и грађанске Србије“ систематски демонизовали заговорнике геополитике као „фашисте“ или барем оне који нагињу фашизму – као криптофашисте. Геополитика је, укратко, анатемисана као „фашистичка наука“. Ехо те полемике и типичан пример такве дифамације налазимо у предговору Драгоша Калајића за књигу Време империја (Београд, 2002.), где се посебно апострофира иступ „једног универзитетског послужитеља некад марксизма-лењинизма а данас мондијализма“ (глобализма). Реч је о иступу „борца за људска права“ и „једног од најугледнијих српских стручњака за међународне односе“, професора Војина Димитријевића, на научном скупу који је приредило Савезно министарство одбране 23. фебруара 1993. године, у Централном клубу Војске Југославије (иступ уваженог професора представља одговор на Калајићево излагање):„Враћамо се на неке прапочетке европске мисли(…) у прилогу господина Калајића оперише се као са ауторитетима с Кјеленом (реч је о Челену, прим. Д. К.), шведским геополитичарем који је био изузетно популаран у Немачкој, нарочито нацистичкој(…) Кјелен је типичан геополитичар школе `Blut und Boden`, склопа државе као комбинације крви и тла. Питање је да ли на таквој једној основи, нећу да се повинујем модама, без обзира, дакле, што Кјелена више нико не помиње, може да се заснује процена ситуације која би имала везе са стварношћу. Или Карл Шмит, један од најугледнијих и вероватно најинтелигентнијих подржавалаца Хитлера, чија је читава теорија политике заснована на вечитом односу непријатеља“ (Војин Димитријевић: Шта после марксизма-лењинизма).

Зашто је, заиста, данас важна геополитика и треба ли се уопште бавити изучавањем радова геополитичара, укључујући и њене класике, попут Челена? И зашто је данас битан мислилац као што је наводни „подржавалац Хитлера“ Карл Шмит?

Историјске интуиције геополитике

Током протеклих деценија, геополитика је постала не само незаобилазно, већ и најважније оруђе за разумевање времена у коме живимо и вртоглавих промена којима смо изложени. Данас „геополитику(…) помињу сва озбиљна епохална документа званичних владара Запада(…) она је сама по себи заузела место основног интерпретативног модела савремених политичких и аналитичких елита“ (Александар Дугин: Основи геополитике). Геополитика је, у свом најширем смислу, доживела истински бум, враћајући се на насловне стране медија и у анализе ударних вести. Геополитику, при том, не треба схватити као догму, као списак једном утврђених и непромењивих истина. Она је пре метод мишљења или „прегршт историјских интуиција“, који укључујe читав низ других дисциплина и на тај начин изнова потврђује своју примењивост и животност.

Одговор на друго питање, које је на поменутом скупу поставио Војин Димитријевић – оно о релевантности мисли Карла Шмита – данас пружа на десетине студија које су у међувремену посвећене овом контроверзном мислиоцу. Саме по себи, оне сведоче о његовој „узнемирујућој актуелности“, без обзира на то да ли су их писали заговорници или противници Шмитове мисли. То је, макар на први поглед, један од парадокса савремених политичких наука: до обнављања интересовања за дело овог антилибералног мислиоца долази „управо у време тријумфа концепта либералне државе над њеним ривалима“ (Саша Гајић). Иступ поменутог „универитетског послужитеља“ остаје једино да сведочи о стварним дометима наше академске мисли: о њеном управо трагичном несналажењу у новој реалности на крају XX века.

Због чега је Карл Шмит, насупрот мишљењу овог представника академске јавности, значајан и данас, можда и значајнији и актуелнији него у време док је писао своје радове?

Логика копна и логика мора

Дуалност копна и мора представља једно од темељних разликовања на којима почива геополитика. То је њена фундаментална антитеза.

Како примећује француски мислилац Алан де Беноа у својој студији Карл Шмит данашњице (Београд, 2013), та супротстављеност „није чисто Шмитова јер је налазимо и код многих других војних стручњака, геополитичара или експерата за војну стратегију“, али управо код Шмита „`логика копна` и `логика мора` имају већи опсег“.

Човек је, пре свега, „копнена животиња“. Средина мора му је страна; о томе говори и древни верски ужас који човек осећа пред стихијом мора. До дана данашњег, „море је остало скопчано са опасношћу и злом“ (К. Шмит). Трагове тог страха налазимо у библијској Књизи постања. С друге стране, море је, за разлику од копна, и простор безграничне слободе. „Копно одређује конкретну слободу, која је увек једна локализована слобода, у односу на `течну` и `безобличну` слободу мора.“ Копно познаје границе – море их, напротив, игнорише или поништава.

На још дубљем нивоу, море симболизује хаос, копно утврђени поредак, стабилност. Море је време (динамика), копно простор (непокретност, фиксираност). У питању су и два темељна аспекта људске егзистенције. На развијању једне од ове две категорије почива државна моћ: империје су или телурократије (копнене империје), или таласократије (поморске империје). Телурократије подразумевају постојање престонице и провинција, таласократије метрополе и њој у потпуности потчињених колонија. Слобода мора је и слобода светске трговине, а те две слободе су „стално биле повезиване у прошлости“. „Логика мора је“, закључује Де Беноа, „логика плиме и осеке“.

Из те темељне разлике копна и мора произилази и разлика између два облика рата – копненог и поморског. У копненом рату, супарници су армије, а цивилно становништво остаје ван сукоба. У поморском рату, непријатељ је целокупно становништво – сваки држављанин супарничке земље, па чак и „неутрална особа која одржава односе с непријатељем“, јер је циљ уништити његову трговину, разорити његову привреду и путеве снабдевања. Отуда су његове омиљене методе бомбардовање и блокада обала.

Са становишта логике мора, свет је један и недељив, пошто је море на страни безграничне трговине; море је трговина, копно политика. Сједињене Америчке Државе представљају типичну таласократију нашег доба (нешто раније, то је била Велика Британија). Њена војна сила и данас почива на носачима авиона, који америчку војну моћ пројектују на највећи део планете (или је то важило још до недавно, пре промене равнотеже војне моћи у свету). Америка је таласократска сила par excellence: трговачка република, антиимперија модерниста, Нова Картагина. Отуда је за САД свет једнополаран и недељив. „Ми (Американци)“, писао је Чарлс Краутхамер, „живимо у једнополарном свету“.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top