Сваки озбиљнији покушај мишљења савремене политике мора поћи од двије основне чињенице. Прво, бит политике није политичке него религијске природе (Schmitt 1985: 36). И друго, униполарна глобализација као пројекат и процес ширења западне концепције самобитности (моћ, профит, индивидуализам, забава) у глобални идентитетски простор има два субјекта: протестантски (САД) и римокатолички (Ватикан). Контраст између ова два субјекта еквивалентан је разлици између Морске и Копнене моћи (Mackinder 1904: 421-437), односно између Трговца и Хероја или Продавача и Ратника (Sombart, 1915). Ови цивилизацијски полови изграђени су на супротним системима вриједности. Морски пол је протестантски, либералан и футуристички револуционаран а копнени пол је римокатолички, конзервативан и традиционалан. Однос између ова два субјекта западне цивилизацијске структуре обликовао је цјелокупну политичку повијест Запада. У својој првој фази, од Крсташких ратова (1096-1456) до Реформације (1517), Запад је био јединствен. Од Реформације до Француске буржоаске револуције (1789) и Авињонског ропства (1798), доминирао је римокатолички (копнени) пол. Након тога доминацију преузима протестантски (морски) пол. Матрицу сукоба између римокатоличког (копненог) и протестантског (морског) пола Западне цивилизације можемо пратити и у Првом и у Другом свјетском рату. У Првом свјетском рату сукоб се одвијао између главних играча копнене осовине Ватикан-Њемачко цартсво-Аустроугарско царство (са Отоманским царством као споредним играчем у функцији жртве) и главних играча морске осовине САД – Британија (са Руским царством као споредним играчем у функцији жртве). У Другом свјетском рату имамо исти сценрио: сукоб главних играча копнене осовине Ватикан-Њемачка (са Јапанским царством као споредним играчем у функцији жртве) и главних играча морске осовине САД-Британија (са СССР-ом као споредним играчем у функцији жртве). Такође ова матрица може бити примјењива у објашњењу наше националне историје везане за Други свјетски рат. Потписивање Тројног Пакта означило је улазак Краљевине СХС у копнену осовину. Војни удар 27 марта је реакција морске осовине (Британије) на потписивање пакта. Краљевина СХС улази у рат на страни морске осовине што доводи до одмазде (НДХ, Јасеновац) копнене осовине (Ватикана). Морска осовина (Британија) током рата управља унутарнационалним сукобом (Четници-Партизани) те након рата инсталира комунистички режим. Педесетак година касније иста та осовина изазива распад СФРЈ у циљу успоравања интеграција ЕУ као свог главног непријатеља.

Отуда, стварање ЕУ треба разумијевати као покушај четврте геополитичке рехабилитације копненог (римокатоличког) субјекта западне цивилизације. Посматрано историјски, прва геополитичка независност римокатоличког (копненог) субјекта западне цивилизације била је остварена у Светом Римском Царству (Први Рајх). Покушај остварења друге геополитичке независности римокатоличког (копненог) субјекта западне цивилизације било је уједињење Њемачке под Бизмарком (Други рајх). Трећи покушај представљала је нацистичка Њемачка под Хитлером (Трећи Рајх) те напокон четврти покушај остварења геополитичке независности римокатоличког (копненог) субјекта западне цивилизације представља ЕУ са Њемачком на челу.

На овоме мјесту постаје потребно у циљу наше геополитичке оријентације, указати на афирмативан геополитички став Русије према стварању Четвртог Рајха. Наиме, говорећи терминологијом евроазијске геополитике, ЕУ представља Велики простор тј. основну оперативну просторну јединицу са којом Руска геополитичка стратегија рачуна. Отуда, питања „стратешких савеза“ нижих  територијално-просторних ентитета са Русијом (као нпр. Балканског или других „мјеста развоја“ или још ниже у смислу још конкретнијих просторно-политичкох формација као што су Србија или Српска) представљају лажна геополитичка питања 21 вијека (напросто због тога што аутономије овог ранга немају геополитички субјективитет).

Према евроазијској геополитичкој парадигми, савремена Европа у потпуности је субординирана у Цивилизацију мора која се манифестује у стратешкој хегемонији Америке преко НАТО савеза. Ова ситуација спречава Европу да постане независан геополитички субјект (за шта пледира Русија) – она деформише геополитичку природу Европе као континенталног ентитета. Отуда постоји реална потреба да се промјени постојећи европски status quo и да се обнови органска стратегија копна на основу стварног европског суверенитета. Умјесто атлантизма, Европа мора да постане стратешка континентална сила. (Dugin, 2015: 5). На другој страни атлантистички свијет на челу са САД настоји да онемогући геополитичко осамостаљивање Европе. На енергетском плану за САД је важно да енергија Европи (чланицама евроатланског свијета), Турској (чланици НАТО-а) и (пожељно) Кини буде допремљена из области које су под контролом Сједињених Америчких Држава или, барем да транспортни системи енергената пролазе кроз земље стратешки лојалне САД. Због тога, са становишта САД, између Русије и Европе, Турске и Кине треба изградити "санитарни кордон" под контролом САД како би се обезбједила способност њеног утицања на снабдјевање енергијом (као и на цијену енергије), и истовремено онемогућило стварање евроазијског енергетског конзорцијума или бар спријечило његово ефикасно функционисање (Дугин 2012: 979-983). Данас тај "санитарни кордон" на истоку Европе представљају земље "Нове Европе", односно земље које су недавно прешле из сфере утицаја СССР-а у руке САД и НАТО-а. Њихова економија је занемарљива – оне преживљавају захваљујући економским субвенцијама Европске уније и политичкој подршци Сједињених Америчких Држава. Подршку Американаца они су дужни да отплаћују развојем радикалне русофобије и сталним ометањем директне испоруке руских енергената у Европу. Ово је класична политика Пољске и балтичких земаља. У истом духу наступала је и проамеричка Украјина под Јушченком и Тимошенковом. У покушају дестабилизације односа између Москве и Минска примјењивана је иста стратегија (Дугин, Исто).


Литература

Alexsander Dugin, What is wrong with Europe, Katehon. Geopolitics and Tradition, ISSN 2412-8570, Moscow, Russia, 2015, p.5
Александр Дугин, Энергетическая геополитика Сборник статей: Геополитика и международные отношения, ISBN 978-5-903459-06-3, кафедра Социологии международных отношений социологического факультета МГУ им. М. В. Ломоносова, Евразийское Движение, Москва, 2012, стр. 979-983.
H. J. Mackinder, The Geographical Pivot of History, The Geographical Journal , Vol. 23, No. 4 (Apr., 1904), pp. 421-437.
 Werner Sombart, Händler und Helden [Merchants and Heroes]. Munich and Leipzig: Duncker und Humblot, 1915.
Carl Schmitt, Political Theology. Four Chapters on the Concept of Sovereignty, The MIT Press, Cambridge, Massachusetts, and London, England, 1985., pp. 36.





Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top