Човјек је дужан да буде интелигентан! А ако његова професија не захтијева интелигенцију? А ако није могао да се образује: такве су биле околности. А ако му окружење није дозволило? А ако би због интелигенције био "црна овца" међу сарадницима, пријатељима, породицом, просто би му сметала да се приближи другим људима?

Не, не, не! Интелигенција је неопходна у свим околностима. Потребна је и због других, и због самог човјека. Она је веома, веома важна, прије свега да би живјели срећно и дуго - да дуго! Јер је интелигенција равна моралном здрављу, а здравље је потребно да би живјели дуго - не само физички, већ и ментално. У једној старој књизи је речено: "Поштуј свога оца и мајку да дуго живиш на земљи." Ово се односи на цијели народ, и на засебног појединца.

Многи људи мисле: интелигентан човјек то је онај који је много читао, који је добио добро образовање (по могућности хуманитарно), много путовао, зна неколико језика. Међутим, може се имати све то и бити неинтелигентан, а може, у великом степену, да се ништа од овог нема, а ипак унутра бити интелигентан човјек. Образованост се не смије мијешати са интелигенцијом. Образованост живи старим садржајем, а интелигенција - стварањем новог, освјештавањем старог знања као новог.

Интелигенција то није само знање, већ и способност да се разумију други. Она се испољава у хиљадама и хиљадама малих ствари: у способности да се са уважавањем спори, да се понаша скромно за столом, у умјећу да се непримјетно (управо непримјетно) помогне другом, да се чува природа, не баца смеће око себе - не прља се опушцима или псовкама, глупим идејама (то је такође смеће, и то још какво!) Упознао сам на руском Сјеверу, сељаке, који су били заиста интелигентни људи. Они су одржавали изненађујућу чистоћу у својим домовима, знали су да цијене добре пјесме, умјели су да испричају "догодовштину" (то јест, шта се десило са њима или другима), водили су уредан живот, са разумевањем се односили према туђој тузи, и тудјој радости. Интелигенција то је способност за разумијевање, за опажање, то је толерантан став према свијету и људима.

Интелигенцију треба развијати у себи, тренирати - тренирати духовну снагу као што се тренира физичка. А тренинг је могућ и неопходан у било којим условима. Да тренирање физичке снаге доприноси дуговјечности - то је разумљиво. Много мање се схвата да је за дуговјечност неопходно тренирање духовне и менталне снаге. Ствар је у томе да су злобне и зле реакције на окружење, грубост и неразумевање других - знак менталне и духовне слабости, човјекове неспособности да живи ...

Предусретљивост и доброта дају човјеку не само физичко здравље, већ и љепоту. Да, управо љепоту. Човјеково лице, избора се злобом, постаје ружно, а кретање злог човјека лишено је грациозности - не специјалне грациозности, већ природне, која је много вреднија. Социјална дужност човјека је да буде интелигентан. То је дужност и према само себи. То је залог његове личне среће и "ауре доброте" око њега и према њему (то јест, усмјерене према њему).


Димитриј Лихачјев: "Писма о добром и лијепом "
Извор: http://egerus.ru/composition/getText.html?textid=

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top