Научна мисао замера религијском концепту света због тога што се он заснива на догмама, што расправља о проблемима далеко од очевидности или мерљивости супстрата о коме је реч, о ономе што је сасвим изван дохвата структурисаних логичких тврђења. Хришћанска религија се заснива, примарно, на љубави, дакле на људској осећајности која не подлеже било ком начину непосредне објективизације, нити је подређена било ком виду сталности која би се подвргавала вољи субјекта, чак ни онда када њиме у потпуности овлада. Због немогућности да се уоквири у стабилност логичног закључивања, класични научни приступ на њу не може да рачуна, и то посебно онда кад настоји да претпостављено потврди експериментом: увек очекиваним одговором на постављени повод.

У то исто време, та научна мисао се, на пример, у области математике, заснива на аксиомима као чињеницама реалитета које се не могу ни доказати, ни проверавати, а које су, сасвим очигледно, делатне у реалитету света материје и учествују у регулисању односа у њему.

Потом су се јављале научне теорије, на пример о простору и времену, које су баратале појмовима сасвим с ону страну очигледности и материјалног супстрата. Природно-научна мисао се, при томе, и сама збунила, а нарочито данас, кад се природно-научним путем дошло до закључка да се и сама материја не може разумети само у равни честица, макар и најситнијих међу ситнима, него се препознаје у оностраној појави, у "честици" енергије, као свом основном супстрату, који је с ону страну физике, у области метафизике. Тако се и сам физика сада изучава у свету метафизике, дакле у оним просторима психичког живота у којима су настале и религија, заснована на емоцијама: љубави и веровању, и философија, заснована на чврсто логички повезаним мисаоним концептима, утегнутим у строгу логичност. Као што се сад материја нашла у метаматерији, тако је та чврста логичност наводила философију ка научности до те мере да се чак сматрало да се и од ње може правити "строга наука", То очекивање да философија постане строгом научном дисциплином, данас је само један "одсањани сан".

Област изван физичког и изван материјалног света има своје закономерности које, иако су постале темом савременог научног мишљења, и даље остају научно неухватљивим.

Сасвим некритично преношење ових искустава о дематеријализацији света енергије у раван људске комуникације, доводи само до склањања погледа са људске моралности, сасвим непрепознатљиве математичким операцијама којима је овај одјек материјалног света још увек доступан. Просто се понавља иста прича из XIX века, када се Дарвинова идеја о међусобном сатирању врста пренела, са одушевљењем за људску научну мисао, на заједницу, што је само довело до култа јачега као "научно доказаног" закона природе, а тиме и као апсолутна вредност у међуљудским односима. У овом савремено случају дошло је до тога да се даје све већи значај пукој информацији, која није никакво знање о појави на коју се односи. Знање о томе се ни не сматра неопходним, некад чак ни потребним, како би се "успешно" баратало њоме у медијима и непосредном људском живљењу.

Пуком информацијом без истинитости гради се фиктивни реалитет који је, већ по својој природи, лишен сваке потребе за моралношћу као основним супстратом којим је једино могуће
засновати људски, хомонизовани вид постојања и сапостојања са другим. Међутим, тај материјално непостојећи, фиктивни реалитет остварује политичке немире, побуне маса, монструозне судске процесе, о којима имамо тако болно искежено искуство, ево већ више од једног столећа; сатанизације народа и сасвим ефикасне прогоне тих народа до њиховог пуког , биолошког, дакле материјалног, уништења на за то предвиђеним територијама.

Фиктивни реалитет није наука. Он се гради злоупотребом науке. Наука је заснована на истраживању. Свако истраживање тежи истинитом. Наука је по томе морални чин. Она то показује и свесношћу научних радника да је свака наука ограничена темом и дометима човековог мишљења и расуђивања. Она је компетентна у оквиру света материје и основних закономерности које из тих искустава досежу и с ону страну материје у област метафизике. Она не досежедо могућности обухвата суштине света и његовог изворишта. У те области се аутентична научна мисао ни не упушта. Моралност која структурише човеково делање сродна је религијској мисли. Наука и религијска мисао се надопуњују када су аутентичне.

Овде морам да поменем и једну заблуду која се сусреће код многих. Кад се каже дематеријализација стварности или нематеријална честица материје, помишља се да смо ближи сазнању Бога, да се ушло у област у којој ће се моћи "научно" верификовати религијски концепт света, што уопште није тачно. Материјални свет који је мерљив и онострани или метафизички свет који је схватљив човековим расуђивањем, дакле област у којој се развија философија, сасвим су ту, наш људски свет, испод сваке могућности да ћемо у њему моћи објектизовати биће Творца света. Све што је људски сазнатљиво није Бог, каже већ св. Августин, јер човеку је дато да сазнаје само Његову творевину. У наше време, Јаспер ће рећи нешто слично: Бог кога би доказали, био би само једна ствар међу другим стварима, а не Бог. Бог је постојање која омогућава човеку да постоји у слободи постојања. Он је апсолутно постојање, извориште постојања, које човек доживљава свим својим бићем. Без Бога, човек препуштен крајностима својих хтења и могућности пада у очајање бесмисла и немоћи. Сама тежња, сваког од људи, савршенству могућег постојања у моралној чистоти љубави према животу, остварају у људима доживљај Постојања које нас призива и воли. "Бог јесте", и то је све докле наше знање о Богу досеже.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top