Независно од (зло)употребе науке у (не)потребном сукобу са религијом, посебан проблем представља чињеница да се саме научне теорије умножавају готово геометријском прогресијом, доводећи једна другу у питање. Да ли савремена научна достигнућа представљају искушење или плодни изазов Цркви и њеној теологији? Или и једно и друго? Да ли савремене научне теорије, које се такорећи свакодневно појављују, могу довести у сумњу веру Цркве, или је напротив могу додатно утврдити? Да ли Црква и њена теологија уопште треба да буде у дијалогу са науком и каква би потенцијална штета а каква корист из тога могла да настане?


НЕКАД И САД

Чињеница је да у новијој прошлости дијалог црквене теологије и науке није био ни посебно плодотворан ни успешан. Црква се, нарочито на Западу, постављала као крајњи арбитар и проценитељ научних достигнућа, не премишљајући се да примени сасвим нехришћанска средства у покушају да сузбије резултате научних истраживања за која је (данас се сви слажемо – неосновано) сматрала да подривају темеље вере и откривења. Сасвим парадоксално, Црква мученика и слободе се пројавила као институција која радо прибегава принуди и ствара мученике. Коперник, Галилеј и Ђордано Бруно нису једини примери, нити случајни изузетци. Слаба је утеха то што је учешће православних у сукобу науке и теологије било маргинално, спорадично и једва приметно, пошто узроци те индиферентности по свему судећи представљају производ историјских околности а не одређеног теолошког става. У том контексту, пример Сергеја Макреоса, декана цариградске патријаршијске академије, који је 1797. (!) објавио четири дијалога, против „коперниканаца“, не може се посматрати као изолован случај. Бројне касније апологетике писане на Истоку, све до најновијег времена, по правилу су се заснивале на антинаучно утемељеним размишљањима различитих теолошких школа Запада.

Сцијентистички одговор није био ни много нежнији ни истинољубивији. Злоупотреба и кривотворење науке од стране борбеног атеизма и стављање научних достигнућа у неуатентични контекст сукоба са религијом није само ствар (комунистичке) прошлости. Такве методе су и данас присутне, а њихов резултат је стварање широког фронта антирелигиозне пропаганде која своје идеолошко утемељење више не тражи у марксизму већ у различитим либералним светоназорима. Добар пример може бити Ричард Докинс, најпознатији савремени представник квази-научне критике религије.

Независно од (зло)употребе науке у (не)потребном сукобу са религијом, посебан проблем представља чињеница да се саме научне теорије умножавају готово геометријском прогресијом, доводећи једна другу у питање. Није ту реч само о разумљивом колебању и преиспитивању резултата експериментима утврђених чињеница, као што је случај са објављеним па потом демантованим резултатима истраживања из Церна, према којима су субатомске честице неутрини брже од светлости, што би са собом вероватно повлачило темељно преобликовање Ајншатајнове теорије релативитета. Ствар је још сложенија на подручју физике, астрофизике и геологије, где теорије које се баве почецима свемира престижу једна другу. Због тога се с правом може поставити питање, шта је заиста „научна истина“ која треба да прође теолошку и философску рецепцију. Да ствар буде сложенија, научници који јавности представљају и промовишу научна достигнућа, неретко залазе на подручје метафизике. Тако настаје опасност да често једнострани, или у најмању руку неутемељени метафизички закључци буду презентовани као неоспорни „резултати научних истраживања“, иако њихова снага није заснована на снази научних аргумената већ на снази научног дискурса који смера да засени простоту. Довољно је прегледати најновију књигу познатог физичара и писца популарне научне белетристике Стивена Хокинга [The Grand Design, Bantam Books 2010] па схватити да навод познатог Лајбницовог метафизичког питања: „Зашто постоји нешто, а не напротив ништа?“ није случајно стављен као мото његовог рада.

Не само теорије еволуције и абиогенезе – које најчешће служе као илустрација сукоба науке и религије, – већ и достигнућа квантне физике, поставке везане за устројство времена и простора, мапирање људског генома, могућности генетског инжењеринга, различите философске теорије итд., не производе само етичке недоумице, већ имплицитно приговарају свакој онтологији, па и хришћанској. По себи је јасно да црквена теологија не може бити незаинтересована за дијалог са науком који подразумева промишљање теолошког утемељења разумевања света и човека кроз креативну рецепцију резултата научних истраживања. На пример: Спознавање чињеница да време, као што данас знамо, није просто линеарно, већ зависи од брзине кретања, свакако повлачи одређене консеквенце при тумачењу Божанске икономије о свету и човеку, отварајући истовремено могућност да се богословске истине Светог Писма и Предања изразе на начин који је схватљив савременом човеку, као што су у време свог настанка, изражаване на начин схватљив људима оног доба. Али како тај устројити устројити овај дијалог, и како га остварити посебно је питање које носи бројне потешкоће. С једне стране, најраспрострањенији али и најнеплодотворнији приступ је радикално апологетски, где теолози ступају у директни сукоб са науком, настојећи да оборе, обесмисле или покажу научно неутемељеним све оне теорије које по њиховом схватању нису у сагласности са Писмом и Предањем.


ЈЕДАН ПРИМЕР

Најпознатији пример оваквог приступа су сукоби око теорије еволуције који се одвијају у више праваца. Први међу њима је радикално апологетски покушај доказивања научне неутемељености ТЕ. Овај приступ је поникао на тлу, углавном америчког, фундаменталистичког протестантизма, а резултирао је стварањем контра-теорије под називом „креационизам“. Један број православних и римокатоличких теолога прихватио је овај модел, а могло би се рећи и да је он веома распрострањен међу верујућима.

Следећи приступ би био да Библија није биолошки или геолошки приручник, и да у том смислу, тумачење Библије треба ускладити са актуелним и верификованим научним чињеницама. Теолози који заступају овакве ставове, најчешће показују извесну наклоност ка „стратешком“ повлачењу из дијалога са науком. Сматрајући да су докази које научници износе необориви, и да улазак у сукоб на овом пољу води поразу, неки се опредељују за изналажење, заправо сужавање, области где је Божије деловање неопходно. Ако више не можемо рећи да је Бог створио сваку врсту посебно, онда рецимо да је Он ипак Тај који је створио законе еволуције. Овакав приступ би зато могли назвати редукционистичким или компромисним.


КУДА?

Ни један од ова два приступа није аутентичан иако оба имају бројне присталице. А управо је православна теологија та која би на основу сопственог светотајинског искуства и свог теолошког наслеђа персоналистичке онтологије могла да оствари један другачији, аутентичнији, доследнији и плодотворнији сусрет са науком, који би могао донети обострано проширење видика и могућности. Теологији би тај сусрет донео могућност да и у овом веку убрзане и непрестане промене испуни своје послање и откровење поново изрази савременим, данас разумљивим језиком, а науци да превлада нихилизам коме неминовно води свако истраживање лишено општег контекста смисла.


КАКО?

Видимо да конструктивни сурет теологије и науке представља неопходност и за теологију и за науку. Ако се изузме утилитарни модус научног, строго емпиријског и позитивистичког приступа, одговора на споменуто Лајбницово питање нема и неће га бити. А човек се с тим не може помирити, не може мирно живети или не може живети уопште ако себи не одговори на егзистенцијално зашто. Наука даје одговоре на питање како, али зашто остаје ван њеног домашаја. Не нашавши аутентични темељ на коме би устројила смисао самог свог деловања, наука лишена теологије лебди између нихилизма и различитих покушаја инстант-осмишљавања обесмишљене стварности.

С друге стране, теологија која се не обазире на научна открића, пропушта прилику да човеку данашњице говори језиком који он разуме, ризикујући притом да се занимање за њу сведе на археолошка изучавања малог броја стручњака. Можда још већа опасност за теологију представља могућност преовладавања сектантског фундаментализма који суштински заговара гносимахију, као непријатељство према сваком позитивном знању per se. Такав развој би водио самозатварању теологије у сопствени херметички говор који чују и разумеју само малобројни посвећеници. Проповед Еванђеља тако би постала неразумљива и бесплодна. По речи Апостола „Како ће дакле призвати Онога, у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога, за кога не чуше? А како ће чути без проповедника?“ (Рим 2, 14).


 ПАСКАЛ О ЧОВЕКУ У СВЕТУ

„Ништа насупрот бескраја, све насупрот ономе ништа, средина између ничега и свега. Бескрајно удаљеном од поимања крајњих граница, циљ и исходиште свих ствари су му непремостиво скривени у непрозирној тајни. Једнако је неспособан појмити ништа из кога је уздигнут, као и бесконачност у коју је уроњен. Шта човек друго може него да опажа трачак из средине ствари, у вечном очају што не познаје ни њихово исходиште ни њихову сврху? Све су ствари потекле из ничега и сежу у бескрај. Ко може да следи те запањујуће кораке? – Схвата их само покретач тог чуда. И то не може нико други“.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top