Без јасно назначене анализе геополитичког контекста мигрантске кризе која се одвија пред нашим очима у последњих неколико година није могуће разумети њене размере, суштину али и димензије проблема  и последице које ствара. У раду ћемо стога основни акценат анализе фокусирати на корене и узроке настанка мигрантске кризе, њене креаторе и генераторе као и могуће последице у случају њене даље радикализације. Такође један део рада посветићемо и демографским аспектима ове кризе али и проблемима земаља Европе у којима су биле пре њеног избијања. Особито је значајно у раду истаћи и деловање структура радикалног ислама које у садејству са глобалним геополитичким интересима американизма прете да изазову нове регионалне или чак и шире сукобе са несагледивим политичким, економским, демографским и верским последицама.

Актуелна мигрантска криза уздрмала је више него било који други геополитички процес европски континент са претњом да разори и из темеља поништи вредности на којима је вековима у назад Европа градила свој политичко-економски поредак. Овом колосалном изазову до сада нису пронађени адекватни одговори а с обзиром на природу, позадину и сложеност претњи тешко и да ће бити. Излаза нема без решености европских нација да учине одлучне кораке у својој еманципацији од американизма чијим себичним интересима служе од своје „окупације“ након Другог светског рата. Атлантистичка хегемонија наметнула је Западној Европи позицију „окупационе зоне“ која је стављена у службу њених интереса, без обзира  на којој страни ратних ровова су „новопечени савезници“ Вашингтона били уцДругом светском рату (Немачка или Француска нпр). Привиди досадашњег савезништва и партнерства су се врло лако дали разазнати чим би се у постојећу слику „пријатељских односа“ укључила сериознија геополитичка анализа.1 Вазална позиција европских нација скривана је иза  геополитичког пројекта Европске уније, а војно старатељство и надзор иза наводног партнерства у оквирима НАТО пакта и америчких војних база.2

Највећи интезитет експлоатације европских нација од стране вашингтонске империје одвијао се у пољу економске размене, у периоду који смо до сада кодирали као мирнодопски. Но,  као  да и том времену полако долази крај, јер радикалитет промена прети да Европу уведе у раздобље дестабилизације и сукоба. Стога И. Рамоне тврди да се ту не ради о апстрактном страху европског грађанина, он је већ свестан стања озбиљне кризе у којој се налази, и која појачава осећање безнађа и бриге од будућности која долази. „У Европи у друштвеној и моралној кризи, мученој привредним ужасом, и у којој је политичка класа изгубила везу с јавним мњењем, зебња се лако увлачи у срца. Оправдани страх од сутрашњице, док  се шири масовна незапосленост, поспешује пораст ксенофобије и расизма“ (И.Рамоне).

Поврх  таквог стања озбиљне економско-политичке дестабилизације Европе,  додатно се приступило  генерисању големе мигрантске кризе која се  медијски  не случајно спиновала као избегличкa, чиме је радикализован злоћудни процес растакања националних држава Европе.3 На делу су интезивни процеси њене дехристијанизације, демографског слома и радикалне исламизације. Због тога што се ови  процеси нису могли  реализовати потпуно мирним путем без одговарајуће реакције европских грађана,  приступило се  као помоћном средству – покретању великих мигрантских таласа. Не чуди стога што је један број западних аутора сковао синтагму „оружје за масовно мигрирање“ и самим тим јасно конотирао сав његов разорни потенцијал.

Тако је генерисан нови, шири геополитички контекст разарања Европе. Уз већ присутне бројне економске4, социјалне и демографске проблеме5, мигрантска криза само је додатно акцелирала њену будућу агонију, док се таласом бруталних терористичких напада, сејао страх, паника и хаос по улицама европских градова не би ли се тако  на лакши начин остварили деструктивни циљеви американизма и радикалног ислама на нашем континенту. У свом делу „Европа-ислам, акције и реакције“ Бернард Луис подсећа да је „исламску цивилизацију готово увек обележавало непријатељство према Европи и да се њено територијално ширење највећим делом одвијало на штету Европе“ (…) У свом подухвату освајања света исламисти захваљујући свевишњем што је милионима муслимана неевропљана омогућио да се сместе у развијене европске земље. Оно што је у њиховим очима у почетку изгледало као застрашујуће пресађивање верника у „неверничке земље“, коначно ће постати највећа шанса икада пружена муслиманима, да освоје ону Европу која их је толико пута одбила када су „Алахови ратници“ покушавали силом да је покоре“ (Дел Вал А).

Обимна и сложена геополитичка припрема сцене, извођача и режије  актуелних догађаја почела је много деценија пре неголи смо били у прилици да видимо прве примере њене реализације на терену. Да би могао да постане инструмент у рукама американизма, арапски и остали део исламског света морао је пре тога да буде фрагментиран, подељен и радикализован. Само такав могао се трансформисати у ударну песницу у борби против оспораватеља америчких интереса у свету: Русије, Кине, Ирана, Сирије, Индије, итд, или контролу и дестабилизацију својих партнера, као на примеру земаља чланица ЕУ.  У периоду пресудног избора савезника, Вашингтон је прилично лако донео одлуку ко ће му бити стратешки партнер на глобалној сцени, а посебно у дефинисаном панпростору. Није стога лоше подсетити се који су то разлози били пресудни за тај и такав избор.

Као први стратешки  разлог избора исламизма  истичемо  геополитичку позицију6 коју су заузимале важне исламске земље: Север Африке и Блиски Исток, чиме се може контролисати стратешки важан простор Медитерана, Средњи Исток, и Централна Азија, све до Пацифика итд.  Други важан чинилац био је енергетски фактор. Ради се о простору екстремно богатом нафтом и гасом, па његова ефикасна контрола значи постизање повлашћене позиције на тржишту енергената, диктирање цена и инструментализацију „енергије угљоводоника“ у геополитичке сврхе („Исте оне нафтне компаније које су зарађивале од Трећег рајха и никада нису биле оптужене, сада обезбеђују витална средства за арапски тероризам. Како ми је рекао један бивши директор ЦИА, арапски тероризам ће трајати док год будемо увозили арапску нафту.“ Лофтус Џ).

Трећи разлог био је демографски. Исламском свету данас припада незванично две милијарде становника планете, са тенденцијом даље демографске и територијалне експанзије. Четврти разлог, био је верског карактера. Природа саме исламске вере7 (због своје фанатичне привржености традицији и шеријату) омогућавала је  лаку  радикализацију све до најекстремнијих облика8, терористичких аката или примера бруталне одмазде према свему што није у складу са прокламованим тумачењем аутентичног ислама9 („У Курану је послушност политичком, уједно и верском, ауторитету подигнута на степен светог, чиме и политика ислама поприма свети – верски карактер“). Политички мотивисан (антизападњаштво и антихришћанство) био је склон лакој инструментализацији за америчке циљеве, и врло брзо је постао оруђе у рукама американизма. „Америчка подршка исламским покретима у суштини је потрага за савезником који је природни и географски непријатељ и Европске уније и Русије и Кине, као главних америчких конкурената у светској економици и политици“ (Нишић С).

___________________

  1. „Историјски гледано, на настанак и развој пројекта ЕУ несумњиво доминантнији је био утицај атлантиста. Они су евроинтеграције користили пре свега као средство геостратегије опкољавања Хартланда али и за контролу западног дела Римланда те за постепено ширење у дубину континенталне масе.“ Гајић А. (2016) Геополитика сиријских миграција и ЕУ, Култура полиса бр.30. Нови Сад, стр.82.
  2. О томе уверљиво сведочи француски геополитичар Анри де Гросувр :“Циљ Американаца није дакле био да окончају рат, већ да дефинишу послератни светски поредак. Израз New World Order  појавио се сваки пут када су Сједињене Државе сматрале да су близу потпуне доминације над светом: после Другог светског рата, после хладног рата и сада.“ Деспотовић Љ. (2015) Геополитка деструкције, Каирос, Сремски Карловци, стр.68.
  3. „Почеци савремене мигрантске кризе сежу још у период између 2007. и 2011. када су прве веће групе миграната из Африке и Блиског истока кренуле пут ЕУ.“ Гајић А. (2016) Геополитика сиријских миграција и ЕУ, Култура полиса бр.30. Нови Сад, стр.81.
  4. „Само краткорочни, ниски економски интереси, апатридске, газдинске и феудалне класе, могу да објасне тако пунокрвну политику имиграције и поготово, тако неселективну, чија је једина последица смањење и онако малих плата, увећање и онако великог кашњења у процесу модернизације индустријског производног система, и разводњавање националног и европског идентитета.“ (Дел Вал А. (1998) Исламизам и Сједињене државе, Службени лист, Београд, стр.174.
  5. „Американци су свесни проблема који мучи  Европу, попут демографског због инвазије исламских имиграната. Вашингтон управо тако пројектује своју исламистичку стратегију, којом жели да озбиљно ојача претњу исламистичког и антизападног блока, који чини милијарда верника.“ Нишић С. (2002) Глобална сила и безбедност Балкана, ВИЗ, Београд, стр.150.
  6. „Располажући богатим енергетским изворима (70% светских резерви нафте) и чинећи стратешку зону између Европе, Југоисточне Азије, Индијског океана и Пацифика, исламски свет је један од кључева XXI века.“ Бодсон Ж. (1996) Нови светски поредак и Југославија, Инг-про, Београд, стр.39.
  7. „Ислам , у ствари, представља идеолошко -политички систем заснован на императиву покоравања планете његовим теократским законима, тако да немуслиманске нације својим одбијањем да прихвате „праву религију“ чине „непријатељске нације“ исламу.“ Нишић С. (2002) Глобална сила и безбедност Балкана, ВИЗ, Београд, стр.147.
  8. „Исламска доктрина јасно дефинише две међусобно непријатељске геополитичке области: „пребивалиште ислама“ (дар- ел- ислам), тј.земље у којима је ислам државна религија и „пребивалиште рата“ (дар.ел Харб), тј. свет немуслимана, „неверника“. (…) Очито је да у држави Алије Изетбеговића никада неће бити мултиетничке власти, без обзира на његову и америчку пропаганду о мултикултурализму и равноправности народа у Босни и Херцеговини“. Нишић С.. исто.стр.147.
  9. „Амерички мултикултурализам и исламски империјализам иду под руку у гајењу идеологије униформисаности насупрот табору земаља чија је филозофија култура различитости, националне самобитности, толеранције и слободе. Исламизам је са идеологијом групне индоктринације само друго лице индивиалистичког фундаментализма, који пропагира амерички мондијализам. И један и други тоталитаризам претендују да се прошире на цео свет“ Нишић С. (2002) Глобална сила и безбедност Балкана, ВИЗ, Београд, стр.145.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top