Срп­ска јав­ност уско­ро ће се су­о­чи­ти са те­мом пре­кра­ћи­ва­ња му­ка те­шких бо­ле­сни­ка ко­ји ла­га­но уми­ру, по­што је еу­та­на­зи­ја пред­ви­ђе­на пред­на­цр­том Гра­ђан­ског за­ко­ни­ка, ко­ји је пред јав­ном рас­пра­вом. У на­став­ку до­но­си­мо из­вод из из­ла­га­ња Па­три­јар­ха мо­сков­ског и све Ру­си­је Ки­ри­ла по­све­ће­ног фе­но­ме­ну „уби­ја­ња из ми­ло­ср­ђа“, ко­је је ле­га­ли­зо­ва­но у Хо­лан­ди­ји (2001), Бел­ги­ји (2002), од­мах за­тим у Швај­цар­ској, бли­жи се тај дан у Скан­ди­на­ви­ји и Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, а три са­ве­зне др­жа­ве САД одо­бра­ва­ју еу­та­на­зи­ју. Пре­ма ис­ку­стви­ма из Бел­ги­је, у гра­ду од 100.000 ста­нов­ни­ка до­га­ђа се 19 слу­ча­је­ва еу­та­на­зи­је го­ди­шње, што је ви­ше не­го по­ги­ну­лих у кри­ми­нал­ним уби­стви­ма.

По­след­њих го­ди­на раз­ви­ја­ју се та­кве тен­ден­ци­је у сфе­ри људ­ских пра­ва ко­је ве­ру­ју­ћи љу­ди оце­њу­ју у нај­ма­њој ме­ри као дво­стру­ке стан­дар­де. С јед­не стра­не, људ­ска пра­ва слу­же до­бро­би­ти. Не тре­ба сме­та­ти са ума да су се упра­во под ути­ца­јем ове кон­цеп­ци­је на јав­но мње­ње зе­ма­ља бив­шег со­ци­ја­ли­стич­ког бло­ка Пра­во­слав­на Цр­ква и дру­ге вер­ске за­је­ди­це из Ис­точ­не Евро­пе осло­бо­ди­ле од око­ва без­бо­жни­штва. Осим то­га, људ­ска пра­ва про­мо­ви­шу бор­бу про­тив раз­ли­чи­тих зло­у­по­тре­ба, по­ни­же­ња и за­ла ко­ја се лич­но­сти на­но­се у дру­штву. Ме­ђу­тим, с дру­ге стра­не, по­ста­је­мо све­до­ци по­ја­ве да се кон­цеп­ци­јом људ­ских пра­ва при­кри­ва­ју лаж, не­прав­да, вре­ђа­ње мо­рал­них и на­ци­о­нал­них вред­но­сти. По­ред то­га, у ком­плекс људ­ских пра­ва и сло­бо­да по­сте­пе­но се ин­те­гри­шу иде­је ко­је се на­ла­зе у ко­ли­зи­ји не са­мо са хри­шћан­ским, не­го и са тра­ди­ци­о­нал­ним мо­рал­ним пред­ста­ва­ма о чо­ве­ку уоп­ште... Све то те­му људ­ских пра­ва пре­но­си из чи­сто по­ли­тич­ке у сфе­ру ко­ја се ти­че пи­та­ња жи­во­та и суд­би­не чо­ве­ко­ве, а на је­зи­ку Цр­кве – чо­ве­ко­вог спа­се­ња.

Под­се­ти­ће­мо на то да је чо­век, пре­ма хри­шћан­ској ан­тро­по­ло­ги­ји, по­сле гре­хов­ног па­да из­гу­био сво­је искон­ско до­сто­јан­ство и да као та­кав по­тре­бу­је мо­рал­ни за­кон ко­ји би му по­мо­гао да то до­сто­јан­ство по­вра­ти. У ве­зи са тим, не мо­гу се сви по­ступ­ци чо­ве­ко­ви сма­тра­ти аде­кват­ним оним нор­ма­ма ко­је је Бог у ње­га уса­дио при­ли­ком ства­ра­ња. Пре­ма то­ме, има по­сту­па­ка ко­ји се не мо­гу под­во­ди­ти под људ­ска пра­ва и сло­бо­де. Нај­ва­жни­ја у про­це­су вра­ћа­ња чо­ве­ка сво­ме до­сто­јан­ству је­сте усме­ре­ност во­ље чо­ве­ко­ве. Чо­век по­се­ду­је сло­бо­ду, без ко­је је не­мо­гу­ћа и са­ма по­моћ Бо­жи­ја у ње­го­вом ис­пра­вља­њу. За­хва­љу­ју­ћи сво­јој сло­бо­ди чо­век има из­бор – или ће ићи за до­бром и на тај на­чин вра­ћа­ти се­би до­сто­јан­ство, или ће из­а­би­ра­ти зло и на тај на­чин гу­би­ти до­сто­јан­ство. Не мо­же се не­ги­ра­ти чи­ње­ни­ца да и у са­вре­ме­ној ху­ма­ни­стич­кој ми­сли по­сто­ји свест о то­ме да се чо­век стал­но на­ла­зи пред из­бо­ром из­ме­ђу до­брих и ло­ших по­сту­па­ка. На том осно­ву по­сто­је нор­ме по­на­ша­ња ко­је за­ко­ни сти­му­ли­шу, као и ка­жњи­ви по­ступ­ци. Ме­ђу­тим, раз­ли­ка из­ме­ђу се­ку­лар­ног ху­ма­ни­зма и ре­ли­гиј­ске тра­ди­ци­је ти­че се од­го­во­ра на пи­та­ње: шта сма­тра­ти ау­то­ри­те­том у од­ре­ђе­њу до­бра и зла?

У за­пад­ном ми­шље­њу од вре­ме­на Жа­на Жа­ка Ру­соа и дру­гих фи­ло­со­фа из епо­хе про­све­ти­тељ­ства чвр­сто се уко­ре­ни­ла пред­ста­ва о то­ме да је до­вољ­но обез­бе­ди­ти сло­бо­ду и да­ти лич­но­сти пра­ва, и она ће са­ма не­из­бе­жно иза­бра­ти оно што је за њу до­бро и ко­ри­сно. За­то ни­ка­кви фор­мал­ни ау­то­ри­те­ти не тре­ба да јој ука­зу­ју шта је то до­бро, а шта зло. Чо­век сам од­ре­ђу­је мо­рал­не нор­ме по­на­ша­ња. То се на­зи­ва мо­рал­ном ау­то­но­ми­јом чо­ве­ко­вом. Та­ква ау­то­но­ми­ја мо­же би­ти огра­ни­че­на је­ди­но ау­то­но­ми­јом дру­гог чо­ве­ка. У тој иде­о­ло­ги­ји ни­је при­су­тан по­јам гре­ха, већ по­сто­ји са­мо плу­ра­ли­зам ми­шље­ња; дру­гим ре­чи­ма, чо­век мо­же из­а­би­ра­ти би­ло ко­ју ва­ри­јан­ту по­на­ша­ња, али под усло­вом да то ње­го­во по­на­ша­ње не огра­ни­ча­ва сло­бо­ду дру­гог чо­ве­ка. Жа­ло­сна по­сле­ди­ца ова­квог ан­тро­по­цен­трич­ног при­сту­па са­сто­ји се у то­ме што се да­нас у мно­гим зе­мља­ма из­гра­ђу­је дру­штве­ни си­стем ко­ји по­го­ду­је гре­ху и из­бе­га­ва за­да­так да сти­му­ли­ше мо­рал­но уса­вр­ша­ва­ње лич­но­сти. Дру­штво, укљу­чу­ју­ћи и на­ше, су­о­ча­ва се са ци­нич­ним фал­си­фи­ка­том. До­пу­сти­вост амо­рал­но­сти оправ­да­ва се уче­њем о чо­ве­ко­вом до­сто­јан­ству.

Са ду­хов­не тач­ке гле­ди­шта по­сто­ји ви­ша си­ла ко­ја чо­ве­ку по­ма­же у раз­ли­ко­ва­њу зла од до­бра и у то­ме да у сва­ком кон­крет­ном мо­мен­ту сво­га жи­во­та на­чи­ни пра­ви­лан из­бор. По­сто­ји мо­рал­ни за­кон ко­ји је уста­но­вљен од са­мог Бо­га, и је­ди­но пот­чи­ња­ва­ју­ћи се том за­ко­ну чо­век је ка­дар да из­бег­не гре­шке у од­ре­ђи­ва­њу жи­вот­них ци­ље­ва. Ко­декс фун­да­мен­тал­них мо­рал­них пра­ви­ла иден­ти­чан је за све основ­не свет­ске ре­ли­ги­је. У су­шти­ни он се сво­ди на де­сет за­по­ве­сти за­бе­ле­же­них у би­блиј­ском От­кри­ве­њу. У окви­ри­ма Де­сет Бо­жи­јих за­по­ве­сти све основ­не ре­ли­ги­је све­та по­ду­да­ра­ју се ме­ђу­соб­но у од­ре­ђе­њу до­бра и зла. Вер­ска тра­ди­ци­ја, на тај на­чин, са­др­жи кри­те­ри­јум раз­ли­ко­ва­ња до­бра и зла. С тач­ке гле­ди­шта те тра­ди­ци­је не мо­гу се као но­р­ма при­зна­ва­ти из­ру­ги­ва­ње све­ти­ња­ма, абор­ту­си, хо­мо­сек­су­ал­ност, еу­та­на­зи­ја и дру­ги ви­до­ви по­на­ша­ња ко­ји се да­нас ак­тив­но за­го­ва­ра­ју са по­зи­ци­ја кон­цеп­ци­је о људ­ским пра­ви­ма.

Ди­ску­си­је о еу­та­на­зи­ји ко­је су по­себ­но за­жи­ве­ле у по­след­ње вре­ме, а у ко­ји­ма ху­ма­ни­сти до­след­но бра­не став о „пра­ву на смрт“ за без­на­де­жно бо­ле­сне љу­де, из­у­зет­но ја­сно де­мон­стри­ра­ју ан­ти­ху­ма­ну су­шти­ну са­вре­ме­ног се­ку­лар­ног ху­ма­ни­зма. Нај­ра­ди­кал­ни­ји ху­ма­ни­сти твр­де да пра­во на смрт мо­ра при­па­да­ти свим љу­ди­ма, укљу­чу­ју­ћи и оне здра­ве, и сва­ки чо­век ко­ји је за­же­лео да се ра­ста­не од жи­во­та мо­же или са­мо­стал­но из­вр­ши­ти са­мо­у­би­ство, или се обра­ти­ти ле­ка­ри­ма за по­моћ у то­ме чи­ну. У мно­гим за­пад­ним зе­мља­ма по­сто­је дру­штва ко­ја се ба­ве про­па­ги­ра­њем еу­та­на­зи­је и са­мо­у­би­ства. У Фран­цу­ској по­сто­ји „Асо­ци­ја­ци­ја за пра­во уми­ра­ња са до­сто­јан­ством“, у Ја­па­ну „Дру­штво за смрт са до­сто­јан­ством“. У Аме­ри­ци ско­ро два­де­сет го­ди­на де­лу­је „He­mlok So­ci­ety“, ор­га­ни­за­ци­ја ко­ја оку­пља око 25.000 чла­но­ва; ње­го­ва де­ви­за је: „Леп жи­вот, ле­па смрт“. Осни­вач то­га дру­штва је Де­рек Хам­фри, ау­тор књи­ге По­след­њи из­лаз – сво­је­вр­сног при­руч­ни­ка за из­вр­ше­ње са­мо­у­би­ства. У књи­зи су са­др­жа­ни број­ни са­ве­ти ве­за­ни за на­чин на ко­ји се мо­же окон­ча­ти жи­вот или на­чин на ко­ји се дру­го­ме мо­же пру­жи­ти по­моћ у то­ме. На­во­де се та­бе­лар­ни пре­гле­ди смр­то­но­сних до­за раз­ли­чи­тих ле­ко­ва, раз­ма­тра­ју се свој­ства ци­јан­ка­ли­ју­ма, пред­ла­жу се број­на прак­тич­на сред­ства за оне ко­ји су ре­ши­ли да се угу­ше – од по­ли­е­ти­лен­ских ке­са до из­дув­них га­со­ва. Сво­је иде­је Хам­фри је по­твр­дио у прак­си, пру­жив­ши по­моћ у из­вр­ше­њу са­мо­у­би­ства сво­јој же­ни, бра­ту и та­сту (же­на и њен отац су по Хам­фри­је­вом ре­цеп­ту узе­ли смр­то­но­сну до­зу успа­вљу­ју­ћег сред­ства, а бра­ту је по­ква­рио апа­рат на ко­ји је овај био при­кљу­чен ра­ди одр­жа­ва­ња жи­во­та).

Са­вре­ме­ни про­па­га­то­ри еу­та­на­зи­је не­ги­ра­ју сва­ку ве­зу из­ме­ђу сво­јих иде­ја и про­це­са ко­ји су се де­ша­ва­ли у на­ци­стич­кој Не­мач­кој. Ме­ђу­тим, упра­во та­мо је пр­ви пут раз­ра­ђе­на те­о­ри­ја еу­та­на­зи­је и упра­во та­мо та те­о­ри­ја је пр­ви пут опро­ба­на у прак­си. Го­ди­не 1936. док­тор Хел­мут Ун­гер об­ја­вио је при­чу о ле­ка­ру ко­ји је по­мо­гао сво­јој же­ни у по­од­ма­клом ста­ди­ју­му скле­ро­зе да скон­ча жи­вот. На осно­ву те при­че сни­мљен је филм ко­ји је иза­звао сим­па­ти­је ши­ро­ке пу­бли­ке за иде­ју „ми­ло­срд­не смр­ти“. Убр­зо се Хи­тле­ру обра­тио отац не­из­ле­чи­во бо­ле­сног де­те­та са мол­бом да ле­ка­ри­ма до­пу­сти да га уби­ју. Хи­тлер је овај пред­мет пре­дао свом лич­ном ле­ка­ру Ка­р­лу Бран­ту, ко­ји је мол­би иза­шао у су­срет. Го­ди­не 1939. Хи­тлер је до­зво­лио рај­хлај­те­ру Бо­у­ле­ру и док­то­ру Бран­ту да из­да­ју до­зво­лу ле­ка­ри­ма за „да­ри­ва­ње ми­ло­срд­не смр­ти оним па­ци­јен­ти­ма ко­ји су по људ­ском су­ду не­из­ле­чи­во бо­ле­сни“. Убр­зо се у Не­мач­кој по­ја­вио пр­ви Hun­ger­ha­us („Дом гла­ди“) – та­ко се на­зи­ва­ла ме­ди­цин­ска уста­но­ва у ко­јој су не­из­ле­чи­во бо­ле­сна де­ца и стар­ци умрт­вљи­ва­ни гла­ђу. У пе­ри­о­ду од 1939. до 1941. еу­та­на­зи­ја је по­ста­ла ру­тин­ска по­ја­ва. Не­из­ле­чи­во бо­ле­сни, ин­ва­ли­ди и осо­бе за­о­ста­ле у раз­во­ју по на­ло­гу ле­ка­ра си­сте­мат­ски су уби­ја­ни у га­сним ко­мо­ра­ма. У тим го­ди­на­ма на осно­ву „про­гра­ма еу­та­на­зи­је“ уби­је­но је око 70.000 љу­ди, а до мо­мен­та за­вр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та уку­пан број жр­та­ва то­га про­гра­ма, по про­це­ни Нир­нбер­шког три­бу­на­ла, из­но­сио је 275 хи­ља­да љу­ди.

У по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду еу­та­на­зи­ја је би­ла за­бра­ње­на у свим европ­ским зе­мља­ма. У ве­ћи­ни за­пад­них зе­ма­ља она као и ра­ни­је оста­је не­ле­гал­на, иа­ко се у прак­си при­ме­њу­је све ши­ре. Ме­ђу­тим, по­сте­пе­но ме­ња­ње јав­ног мње­ња у ко­рист еу­та­на­зи­је до­ве­ло је до то­га да су у две­ма европ­ским зе­мља­ма – Хо­лан­ди­ји и Бел­ги­ји – 2002. го­ди­не усво­је­ни за­ко­ни пре­ма ко­ји­ма се ле­ка­ри ко­ји су су­де­ло­ва­ли у са­мо­у­би­ству без­на­де­жно бо­ле­сних љу­ди осло­ба­ђа­ју кри­вич­не од­го­вор­но­сти. Слич­не нор­ме, по све­му су­де­ћи, у ско­ри­је вре­ме би­ће уве­де­не и у дру­гим европ­ским зе­мља­ма, а мо­гу ући и у за­ко­но­дав­ство Европ­ске уни­је. У Са­ве­ту Евр­о­пе већ је раз­ма­тра­на ре­зо­лу­ци­ја о нео­п­ход­но­сти уса­гла­ша­ва­ња за­ко­но­дав­них нор­ми са по­сто­је­ћом прак­сом и о ле­га­ли­за­ци­ји „ак­тив­не еу­та­на­зи­је“, од­но­сно пра­ва ле­ка­ра да „пре­ки­ну жи­вот па­ци­јен­та на осно­ву ње­го­ве ак­тив­не, упор­не и про­ми­шље­не мол­бе“. За са­да ни­је реч о про­гра­му си­сте­мат­ског уни­шта­ва­ња не­из­ле­чи­вих бо­ле­сни­ка, по­пут оно­га ко­ји се при­ме­њи­вао у Хи­тле­ро­вој Не­мач­кој, али ко га­ран­ту­је да, уки­нув­ши јед­ну за­бра­ну, европ­ски за­ко­но­дав­ци – раз­у­ме се, ис­кљу­чи­во у „ху­ма­не“ свр­хе, не­ће за­же­ле­ти да уки­ну и дру­ге за­бра­не?

Про­тив ле­га­ли­за­ци­је еу­та­на­зи­је да­нас исту­па­ју пред­став­ни­ци тра­ди­ци­о­нал­них Цр­ка­ва, из­ме­ђу оста­лих, Пра­во­слав­не и Ри­мо­ка­то­лич­ке. Ка­р­ди­нал­на раз­ли­ка у гле­ди­шти­ма на еу­та­на­зи­ју и са­мо­у­би­ство из­ме­ђу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је и се­ку­ла­р­ног ли­бе­рал­ног ху­ма­ни­зма ба­зи­ра се на раз­ли­чи­то­сти по­ла­зних прет­по­став­ки у пред­ста­ва­ма о жи­во­ту и смр­ти. У ли­бе­рал­ном ху­ма­ни­зму оба пи­та­ња раз­ма­тра­ју се пре све­га у кон­тек­сту про­бле­ма­ти­ке људ­ских пра­ва. Сва­ки чо­век је го­спо­дар свог жи­во­та и за­то, уко­ли­ко је не­ко­ме жи­вот до­са­дио, има пра­во да га пре­ки­не. У хри­шћан­ској тра­ди­ци­ји, на­про­тив, го­спо­да­рем жи­во­та и смр­ти сма­тра се Бог. За­то Пра­во­слав­на Цр­ква са­мо­у­би­ство сма­тра те­шким гре­хом, а еу­та­на­зи­ју из­јед­на­ча­ва са са­мо­у­би­ством или уби­ством, у за­ви­сно­сти од то­га да ли у њој уче­ству­је сам па­ци­јент.

Ли­бе­рал­ни при­ступ чо­ве­ков жи­вот по­сма­тра као ап­со­лут­ну вред­ност, а бо­лест и смрт као зло. У хри­шћан­ској тра­ди­ци­ји зе­маљ­ски жи­вот не сма­тра се ап­со­лут­ном вред­но­шћу: бу­ду­ћи да хри­шћа­ни по­ла­зе од пе­р­спек­ти­ве веч­ног по­сто­ја­ња, бо­лест се раз­ма­тра као ис­ку­ше­ње ко­је мо­же да до­не­се ду­хов­ну ко­рист, а смрт као пре­ла­зак у дру­ги свет. Не­ре­ли­ги­о­зни чо­век ко­ји не ве­ру­је у жи­вот по­сле смр­ти на­сто­ји да на зе­мљи про­жи­ви што је мо­гу­ће ду­же. Ода­тле по­ку­ша­ји про­ду­же­ња жи­во­та уз по­моћ ве­штач­ких сред­ста­ва ка­да при­род­не функ­ци­је људ­ског ор­га­ни­зма от­ка­зу­ју. Цр­ква се при­др­жа­ва дру­га­чи­је тач­ке гле­ди­шта, сма­тра­ју­ћи да „про­ду­жа­ва­ње жи­во­та ве­штач­ким сред­стви­ма ка­да фак­тич­ки функ­ци­о­ни­шу са­мо по­је­ди­ни ор­га­ни не мо­же би­ти по­сма­тра­но као оба­ве­зан и у свим слу­ча­је­ви­ма по­же­љан за­да­так ме­ди­ци­не“.

Не­ре­ли­ги­о­зни чо­век бо­ји се смр­ти, са­ме по­ми­сли на смрт, при­пре­ме за смрт и пред­смрт­не бо­ле­сти. Оту­да је то­ли­ко ра­ши­ре­но гле­ди­ште да је из­не­над­на смрт нај­по­вољ­ни­ји ис­ход. Хри­шћа­ни се, на­про­тив, при­пре­ма­ју за смрт, исто­вре­ме­но се мо­ле­ћи за из­ба­вље­ње од из­не­над­не смр­ти, сма­тра­ју­ћи да је ве­ли­ко до­бро има­ти мо­гућ­ност при­пре­ме за смрт­ни ис­ход, ко­ји се сма­тра ду­хов­но зна­чај­ном ета­пом чо­ве­ко­вог жи­во­та. Окру­жен хри­шћан­ском бри­гом, са­мрт­ник у по­след­њим да­ни­ма зе­маљ­ског по­сто­ја­ња мо­же до­жи­ве­ти бла­го­дат­ну про­ме­ну ве­за­ну за но­во осми­шља­ва­ње већ пре­ђе­ног пу­та и за по­кај­но пред­ста­ја­ње пред веч­но­шћу. То­га се ли­ша­ва ка­ко са­мо­у­би­ца, та­ко и чо­век ко­ји се из­ла­же еу­та­на­зи­ји.

Пи­та­ње еу­та­на­зи­је по­вла­чи за со­бом и чи­тав низ до­пун­ских мо­рал­них ко­ли­зи­ја ко­је су на нај­те­шњи на­чин ве­за­не за про­бле­ма­ти­ку ди­ску­си­је о тра­ди­ци­о­нал­ним и ли­бе­рал­ним вред­но­сти­ма. Реч је, из­ме­ђу оста­лог, о функ­ци­ја­ма и уло­зи ле­ка­ра. Пре­ма пред­ста­ви уте­ме­ље­ној на ре­ли­ги­ји, ко­ја на­ла­зи од­раз у ве­ков­ној тра­ди­ци­ји, за­да­так ле­ка­ра је ле­че­ње бо­ле­сти и очу­ва­ње жи­во­та бо­ле­сни­ка, а ни у ком слу­ча­ју не пре­се­ца­ње жи­во­та. Хи­по­кра­то­ва за­кле­тва гла­си: „Не­ћу пру­жи­ти лек ко­ји до­но­си смрт, чак и уко­ли­ко ме за та­ко не­што бу­ду мо­ли­ли.“ Ле­кар ко­ји је по­мо­гао усмр­ће­њу бо­ле­сни­ка, чак и уко­ли­ко је то оба­вље­но уз са­гла­сност или на мол­бу бо­ле­сни­ка, пре­у­зи­ма на се­бе функ­ци­је џе­ла­та. Иш­че­за­ва онај мо­рал­ни кри­те­ри­јум ко­ји је ве­ко­ви­ма про­фе­си­ју ме­ди­цин­ског рад­ни­ка чи­нио то­ли­ко уз­ви­ше­ном и по­ча­сном и за­хва­љу­ју­ћи ко­ме је па­ци­јент свој жи­вот по­ве­ра­вао ле­ка­ру. Ле­га­ли­за­ци­ја еу­та­на­зи­је ће ова­кво по­ве­ре­ње учи­ни­ти не­мо­гу­ћим. Још јед­на мо­рал­на ко­ли­зи­ја, по­сред­но ве­за­на за еу­та­на­зи­ју, ти­че се по­сте­пе­не из­ме­не про­пор­ци­о­нал­ног од­но­са из­ме­ђу омла­ди­не и ста­ри­јих љу­ди у за­пад­ним зе­мља­ма. Го­ди­не 2000. у Ор­га­ни­за­ци­ји ује­ди­ње­них на­ци­ја при­пре­мљен је из­ве­штај пре­ма ко­ме про­цес ста­ре­ња ста­нов­ни­штва у све­ту не­ма ана­ло­га у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства. По­ве­ћа­ње про­пор­ци­о­нал­ног уде­ла ста­ри­јих љу­ди (уз­ра­ста од 60 го­ди­на и ста­ри­јих) пра­ће­но је сма­ње­њем про­пор­ци­о­нал­ног уде­ла мла­дих љу­ди (уз­ра­ста до 15 го­ди­на). До 2050. го­ди­не број ста­ри­јих љу­ди у све­ту пр­ви пут у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства пре­ва­зи­ћи ће број мла­дих (858). Нај­бр­же се про­цес ста­ре­ња ста­нов­ни­штва од­ви­ја у раз­ви­је­ним зе­мља­ма За­па­да, где је он усло­вљен ка­ко на­глим сма­ње­њем на­та­ли­те­та, та­ко и про­ду­же­њем жи­вот­ног ве­ка за­хва­љу­ју­ћи по­бољ­ша­њу ква­ли­те­та ме­ди­цин­ских услу­га и ни­зу дру­гих чи­ни­ла­ца. Ме­ђу­тим, из­ве­сно је да што ве­ћа бу­де про­сеч­на ста­рост ста­нов­ни­штва би­ло ко­је зе­мље, то ће те­же фи­нан­сиј­ско бре­ме ле­ћи на пле­ћа сва­ког мла­дог чо­ве­ка те зе­мље, јер ће он би­ти при­ну­ђен да пла­ћа све ве­ће до­при­но­се за из­др­жа­ва­ње не­пре­ста­но рас­ту­ће ар­ми­је ста­ра­ца. У тој си­ту­а­ци­ји еу­та­на­зи­ја се мо­же учи­ни­ти на­ро­чи­то по­жељ­ном као јед­но­ста­ван на­чин из­ба­вље­ња од нео­п­ход­но­сти тро­ше­ња сред­ста­ва на из­др­жа­ва­ње ста­ри­јих љу­ди. Њи­ма ће се све че­шће го­во­ри­ти о њи­хо­вом „пра­ву на смрт“ и о мо­гућ­но­сти да „до­сто­јан­стве­но оду из жи­во­та“.

За­ко­но­дав­но при­зна­ва­ње пра­ва на еу­та­на­зи­ју је­сте при­мер ко­ји по­ка­зу­је на ко­ји се на­чин мо­же ра­зо­ри­ти тра­ди­ци­о­нал­ни мо­рал. Ле­га­ли­за­ци­ја еу­та­на­зи­је пред­ста­вља атак на све­ште­ни дар жи­во­та, пре­ма ко­ме се у хри­шћан­ској кул­ту­ри Евро­пе ве­ко­ви­ма не­го­вао тре­пе­тан од­нос по­што­ва­ња. Те ре­чи Па­три­јарх Ки­рил, та­да мје­сто­бљу­сти­тељ па­три­ја­ра­шког пре­сто­ла, за­бе­ле­жио је у пи­сму ко­је је 22. де­цем­бра 2008. го­ди­не упу­тио ве­ли­ком вој­во­ди од Лук­сем­бур­га Ан­ри­ју, ко­ји је од­био да пот­пи­ше За­кон о ле­га­ли­за­ци­ји еу­та­на­зи­је у сво­јој зе­мљи са обра­зло­же­њем да је тај за­кон у ко­ли­зи­ји са тра­ди­ци­о­нал­ним хри­шћан­ским вред­но­сти­ма.

Ру­ска Пра­во­слав­на Цр­ква, као и дру­ге тра­ди­ци­о­нал­не вер­ске за­јед­ни­це Евр­о­пе, исту­па про­тив при­зна­ва­ња за­ко­ни­то­сти еу­та­на­зи­је, ко­ја ума­њу­је до­сто­јан­ство чо­ве­ка и де­ва­сти­ра про­фе­си­о­нал­ну ду­жност ле­ка­ра, чи­ји је при­зив да чу­ва, а не да пре­ки­да жи­вот, пи­ше Па­три­јарх Ки­рил. „Хри­шћа­ни зна­ју за пат­ње не­из­ле­чи­во бо­ле­сних љу­ди. Они се мо­ле за олак­ша­ње њи­хо­вог бо­ла, пру­жа­ју им по­моћ и по­др­шку. Ме­ђу­тим, усмр­ћи­ва­ти па­ће­ни­ке или им по­ма­га­ти да из­вр­ше са­мо­у­би­ство ап­со­лут­но је не­до­пу­сти­во.“ Обра­ћа­ју­ћи се вој­во­ди од Лук­сем­бур­га, Па­три­јарх на­гла­ша­ва: „Ва­ша од­лу­ка пред­ста­вља при­мер хра­бро­сти, ода­но­сти уве­ре­њи­ма ко­ји­ма се на­дах­њу­је ве­ћи­на ста­нов­ни­ка Евро­пе. Ве­ру­јем да је од­бра­на тра­ди­ци­о­нал­них вред­но­сти на­ро­да европ­ског кон­ти­нен­та оно што ће по­мо­ћи очу­ва­њу те­ме­ља на­шег за­јед­нич­ког до­ма.“

По­сту­пак вој­во­де од Лук­сем­бур­га је­дан је од рет­ких при­ме­ра ка­ко се др­жав­ни ли­дер у зе­мљи где до­ми­ни­ра ли­бе­рал­ни по­глед на свет ру­ко­во­ди хри­шћан­ским мо­рал­ним нор­ма­ма. Ана­лог­ни ин­ци­дент до­го­дио се 1990. го­ди­не у Бел­ги­ји, где је краљ Бо­ду­ен Пр­ви, ин­спи­ри­сан ду­бо­ком ве­ром, аб­ди­ци­рао да не би пот­пи­сао За­кон о уки­да­њу за­бра­не абор­ту­са, ко­ји је Пар­ла­мент већ био усво­јио. То­ком 39 са­ти Бел­ги­ја ни­је има­ла кра­ља, и За­кон је пот­пи­сан од стра­не Пар­ла­мен­та, ко­ји је вр­шио функ­ци­је ре­ген­та, по­сле че­га је краљ био по­зван да се вра­ти.

То­та­ли­тар­но дру­штво у ко­ме се чо­век пре­зи­ре, а др­жа­ва и ко­лек­тив по­се­ду­ју сва пра­ва над чо­ве­ком, по ми­шље­њу Па­три­јар­ха Ки­ри­ла, је ан­ти­чо­веч­но. Али, ан­ти­чо­веч­но „по­ста­је и оно дру­штво у ко­ме се људ­ска пра­ва пре­тва­ра­ју у ин­стру­мент осло­ба­ђа­ња раз­у­зда­ног ин­стинк­та, док се пој­мо­ви до­бра и зла ме­ша­ју и ис­ти­ску­ју иде­јом мо­рал­не ау­то­но­ми­је и плу­ра­ли­зма. Ова­кво дру­штво гу­би коч­ни­це мо­рал­ног ути­ца­ја на лич­ност“. За­да­так са­вре­ме­ног дру­штва са­сто­ји се у то­ме да се до­стиг­не ис­пра­ван ба­ланс из­ме­ђу на­че­ла људ­ских пра­ва и на­че­ла мо­рал­не од­го­вор­но­сти.

Са ру­ског пре­ве­ла др Ксе­ни­ја Кон­ча­ре­вић

Извор: Православље бр. 1150 (15. фебруар 2015. г.), стр. 22–25.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top