Концепт нације је модерни и грађански концепт, који се у историји јавља релативно касно, почев од XVIII века, са буржоаским револуцијама на Западу, попут америчке и француске. Требало би га разликовати од појмова етноса или народа, који почивају на заједничкој традицији, култури и пореклу. С нацијом то напросто није случај; разноврсни и разнородни етноси могу образовати једну и јединствену нацију. То је могуће јер је нација сачињена од искорењених и атомизованих индивидуа, и зато што јој недостаје сакрални контекст упоредив са оним на којим почивају старе империје. Модерне нације нису органске и у традицији утемељене целине, а њихове историје су по правилу фиктивне. Отуда и тешкоће да се прецизно дефинише појам модерне нације. Идеју о посебној мисији сваке нације први износи мислилац контрареволуције Жозеф де Местр (који себе, узгред, и није сматрао Французом, него Савојцем, „најфранцускијим међу странцима“).


НАЦИЈА КАО ХИПОСТАЗА НАЦИОНАЛИЗМА

Не стварају нације национализам, већ национализам ствара нације: „Са аналитичког становишта, национализам претходи нацији. Не праве нације државу, нити стварају национализам, већ обратно“ (Ерик Хобсбаум). Или, према опажању Ђанфранка Миља: „Нација је хипостаза национализма“. Ти национализми се попут пожара шире Европом после наполеонских ратова и имају свој узор у револуционарној Француској: „Брзину и снагу покрета ка заједничкој држави немачки национализам у знатној мери дугује рајнској кризи из 1840. године, односно освајачким претњама Француске“ (Драгош Калајић). На истоку Европе, од Грчке до Србије, реч је о покретима народа који покушавају да обнове своју државност и избаве се из загрљаја Османске империје, „болесника са Босфора“. У Србији отуда циљ устаника није стварање јакобинске републике, већ „обнова Душановог царства“ и освета за Косово.

Путем грађанских револуција, по правилу насилно и вештачки, стварају се нове нације и нове националне државе на живим телима некадашњих народа и етноса, краљевина и империја. То је крај једне и почетак нове епохе. Процес добија на замаху са кризама империја, током XIX и XX века, и постепено мења политичку мапу Европе, са промењивим (а каткад и комичним) резултатима: плод националистичких револуција су Сједињене Америчке Државе, чије су размере империјалне или континенталне, или држава попут Немачке, настале на идеји обнове „народног рајха“, која једно време претендује на улогу европског хегемона. Плод процеса образовања нација су и патуљасте националне државе, као што су балтичке републике или читав низ нових држава-нација на Балкану, које не престају да инсистирају на својим партикуларизмима и да трајно дестабилизују сопствене геополитичке ареале, стварајући „егоистични конгломерат микродржава“и обесмишљавајући тиме и саму идеју националне независности и суверенитета.

Националне државе које настају на тај начин нису „ретроградне“, већ „прогресивне“. Оне су секуларне и дубоко профане, а не сакралне на начин старих европских монархија. Сакралност је нешто што се још само имитира у спољашњем: у односу према њеним симболима (химни, грбу и застави, ритуалима и пијетету који им се указује). Вештачки карактер тако насталих нација покушава се компензовати националним историјама које се пројектују дубоко у прошлост, у средњи век или антику, и то по цену њеног, мање или више грубог, фалсификовања (романтичарске верзије националних историја).


ЛИБЕРАЛНИ НАЦИОНАЛИЗАМ. НАЦИЈА КАО АПСТРАКЦИЈА

Јасно је и зашто је тако: нације (и нововековни национализми) производ су тежњи буржаозије (трећег сталежа) да освоји власт, коју узурпира од аристократије и свештенства, а чију владавину на тај начин приказује као нелегитимну. Либерализам и национализам се, у почетку, налазе у тесној и непосредној вези (ово ће се мењати с историјским контекстом). Према становишту Хобсбаума, либерална теорија је „била заинтересована на нацију“ јер је она представљала новину и била повезивана са либералним паролама Француске револуције. То би одговарало „либералном национализму“, о коме говори Ендрју Хејвуд; данас то више није нужно случај.

Такви националистички покрети имају антиимперијални и радикално револуционарни карактер: у Америци се револуционари супротстављају Британској империји са екстремно либералних позиција, у Француској „старом режиму“ – монархији, што ће кулминирати краљеубиством. Либерализам је идеологија америчких „очева оснивача“, као и француских револуционарних вођа, који се инспиришу просветитељством. Мета је „Ancien Régime“ (Стари поредак) не само у Француској него и у већем делу Европе. За америчке пуританске вође европске монархије (укључујући енглеску) су област владавине Антихриста, његово царство. Према речима Самјуела Хантингтона: „Либерализам је, у ствари, одувек била америчка идеологија. Још од револуције у XVIII веку, Америка се у основи држала идеологије либералне демократије...“ На овим основама је створена „америчка империја“, која, слично британској, уопште не заслужује да буде названа империјом. Она је либерална, меркантилна и таласократска република, „антиимперија модерниста“ (Александар Дугин).

Најпознатије одређење политичке улоге модерне нације је оно садржано у Декларацији о правима човека и грађанина: „Принцип сваког суверенитета суштински почива у Нацији. Ниједно тело, ниједан појединац не може вршити власт која изричито одатле не проистиче”. У те две реченице (само то је у овом важном документу посвећено нацији и њеној политичкој улози), нација остаје пука апстракција, чија је једина сврха да прикрије узурпацију власти коју је у њено име извршио трећи сталеж, односно да тој узурпацији пружи какав такав легитимитет. Нација је демос. Национална држава је у ствари политички оквир за тржиште. Припадник једне нације је апстрактни „грађанин“ (кога не би требало бркати с античким појмом грађанина). И не много више од тога. Отуда и „принцип прага“ (идеја либералне теорије нације да је принцип националитета у пракси примењив само на нације одређене величине) и да је стварању нације инхерентан процес сталне експанзије (који гута мање, односно утапа их у веће нације). Како закључује Драгош Калајић на страницама своје књиге Европска идеологија: „Судећи по реченој Декларацији и околним изјашњењима, та Нација је једнако неживотни, измишљени и мутан појам као и човек те његова права, у име којих су отуђени елементи трећег сталежа извршили преврат“.


НАЦИЈА РЕВОЛУЦИОНАРА

Таква нација је „вештачки образовано друштво силом механичког гомилања јединки, односно грађана“ (Д. Калајић). Сама по себи, она је супротност народу, његовим традицијама и у историји укорењеном наслеђу, као и политичким структурама које из тога происходе. Нација утемељена на либералном концепту нужно настаје насиљем, на пример револуционарним терором у Француској (гиљотином), који руши стари поредак, заснован на сталежима и апсолутизму краљеве моћи, али и разара стварне народе и етничке заједнице, како би из њих створила нови и апстрактни идентитет:

„Да је успостављање Нације револуционара изискивало жртвовање стварних нација и етничких заједница на крвавом олтару измишљене богиње Разума, сведоче бројна, силом изнуђивана одрицања од порекла. Тако су, тих револуционарних година, на десетине хиљада припадника Националне гарде, од Лангдока и Провансе до Бретање и Алзаса потписивали колективне заклетве верности Нацији те изјаве да више нису Лангдочани, Провансалци, Бретонци или Алзашани, већ само и једино Французи“ (Драгош Калајић: Европска идеологија).
О томе, коначно, сведоче и бројни документи, попут извештаја француске тајне полиције из 1794. године: „Федерализам и сујеверје говоре бретонски, емиграција и мржња спрам Републике говоре немачки; контрареволуција говори италијански а фанатизам баски” (Оберлерхер, 1989). Образовање нове нације праћено је и покољима и етничким чишћењем, геноцидом, попут оног почињеног у Вандеји.

Овакав начин образовања нације није никакав изузетак, већ пре историјско правило, које ће се после Француске револуције потврђивати безбројним и крвавим историјским примерима, од којих су нам неки, хронолошки и просторно, сасвим блиски.

Талас националних и националистичких револуција које су 1848. потресле Европу дестабилизовао је дотадашњи међународни поредак: Свету алијансу континенталних и хришћанских империја. У питању је права револуција, у којој је национализам тек средство за мобилизацију „грађана“ (демоса) и освајање власти од стране буржаозије, а која ће се окончати са Првим светским ратом и рушењем старих империја. На њиховим рушевинама ће изнићи нове, мање или више хомогене, и по могућности „национално чисте“ државе-нације. Као резултат тога, основни субјекат међународних односа постаје национална држава. То је обележје XX века.


САМОСПОЗНАЈА БИЋА НАРОДА

С друге стране, концепт нације, како нам показују историјски примери, могу пригрлити и „духовни потомци контрареволуције“, протагонисти деснице, када се тежиште њеног одређења помера од демоса ка етносу, његовој традицији, језику и култури: „Од нације не стварамо божанство или метафизички апсолут“, пише Шарл Морас, „али у крајњој линији можемо рећи да чинимо оно што су људи древних времена звали деизмом”. У том случају, главни садржај национализма окреће се ка самоспознаји бића нације, односно народа или етноса. (У случају европских национализама, нажалост, не испуњавајући своју основну историјску мисију, јер нису допрли до крајњих граница те самоспознаје: ка јединственом индоевропском исходишту већине европских народа, односно до спознаје њиховог јединственог порекла и заједничке традиције, која би њихове међусобне сукобе учинила излишним или беспредметним.)

Процеси формирања националних држава на истоку Европе јављају се касније у односу на запад, али то не значи да су они мање насилни и мање крвави. Слично важи и за такозвани Трећи свет. Али променом историјског контекста мења се и сама природа национализама и националистичких идеологија, што потврђује опажање да је политички садржај национализма несталан, а да националистичке идеологије зависе од његове употребе.

Током Другог светског рата, на пример, покрети за „национално ослобођење“ постају блиски фашизму (не више либерализму) или се у потпуности идентификују с овом идеологијом, као у случају хрватског или украјинског национализма, где се почетак националне независности повезује с квислиншким режимима и периодом фашистичке окупације. Другим речима, националистички покрети не деле никакав сталан и обавезујући идеолошки садржај; од случаја до случаја, они могу бити клерикални (Пољска или Хрватска) или супротни томе (Француска). Они могу бити и леви и десни, фашистички или либерални, антиколонијални или империјалистички, модерни или традиционалин, конзервативни или револуционарни... Политички садржај национализма, поновимо, одређује историјски контекст и његова политичка сврха.

Националистички покрети се шире и ван европског континента, у Трећем свету, где подсећају на пуке имитације западноевропских национализама. Националне државе Трећег света су националне само у номиналном смислу; под њима се крије нешто друго, остаци традиционалних друштвених структура. Ипак, овде попримају изразито антиколонијални, неретко и традиционални карактер (у Европи, парадоксално, националистички покрети стоје у служби колонијалних и империјалних амбиција великих сила). У Кини, како сведочи Сун Вен средином двадесетих година, у другачијем културно-повесном контексту, „национализам може бити схваћен само као државна доктрина“, и не више од тога.


НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

Током модерне, све до XX столећа, државе-нације (и њој припадајући национализми) представљају најуспешнији и доминантан облик политичког организовања простора. Са завршетком модерне, у постмодерни, он доспева у кризу (отуда потреба за интеграцијама у веће геополитичке целине).

Глобализација, као израз и једна од последица такве кризе, „еродира политички суверенитет националне државе трајним и потпуним преносом њеног политичког суверенитета (приоритетног и искључивог права на располагање територијом) на глобалне институције“ (Немања Ђукић, Предговор за зборник радова Евроазијски поглед). Паралелно с тим, одвија се распад раније хомогене државе-нације на регије. С друге стране, за разлику од „једнополарне“, постоји и „мултиполарна глобализација“: тежња ка прелазу са униполарног на мултиполарни светски поредак, где на место глобалних институција и дотрајалих националних држава ступају „велики простори“ (империје и цивилизације), а ерозија националног суверенитета бива надокнађена очувањем њене широке политичке аутономије. Другим речима, основни субјекат у међународним односима престаје бити национална држава, а њену улогу преузима цивилизација (једна, и то она западна, за поборнике глобализма, западног универзализма, или више њих у пројекту мултиполарног света).

Национална држава се не супротставља нужно глобализацији (једнополарном свету) нити чини препреку стврању „Једног света“. Уколико тежи хомогенизацији, атомизацији и модернизацији, она им у ствари погодује или се претвара у пуко средство глобализације. Националистичке идеологије и национализми могу делити ову или ону геополитичку оријентацију: могу бити прозападне или се супротстављати Западу и вестернизацији. Отуда двосмислен однос Запада према националним државама и национализмима: једне уживају његову подршку, док се другде позива на њихово укидање.

У принципу, државе-нације, као „друштва грађана“, и јесу евроцентричне и „глобалистичке“ политичке творевине, будући да чине прелазни стадијум ка глобалном друштву; друштву атомизованих и униформних јединки. Ипак, оне то нису у потпуности, будући да се испод реалности националних држава још крије много „сложенија и значајнија друштвена стварност“, односно традиционалне друштвене структуре. У том случају, национализми одбацују „Један свет“ и теже интеграцији у „велики простор“, коме природно и органски припадају.

Управо у тој мери и једино у тој мери националне државе могу бити подршка мултиполарном свету у настајању и непријатељи једнополарности, супротстављајући се моделу будућности кога западна цивилизација намеће „остатку света“.


http://www.standard.rs/

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top