Свеће се у хришћанској Цркви употребљавају од најстаријих времена. Светлошћу су први хришћани изражавали своју радост и свеће палили у току богослужења, крштења и погреба, јер су знали да Господ, Светлост света, обитава у Светлости неприступној (1. Тим. 6, 16). Већ од 4. века за свеће се употребљава чист восак, јер је он производ пчела, а пчела је симбол невиности, марљивости и девичанства. Право- славна Црква освећује свеће посебном молитвом из Требника. Сам свећњак води порекло из јудејске традиције,1 симбол је присуства самог Бога, ‘Видела Израиљева’ (Ис. 10, 17), чија је хаљина светлост (Пс. 104, 2).2

У даљем излагању размотрићемо фразеолошке јединице са компонентом „свећа“ у српском језику.

Фразеолошка јединица палити ђаволу (врагу) свећу има значење „дружити се с лошим особама, бранити зле људе и улагивати им се“. Глобални фразеологизам настао је семантичком транспозицијом базног терминолошког облика палити свећу, обредно-религијског порекла, где је свећа један од симбола жртве за здравље живих и покој умрлих (вечни живот упокојених). Паљење свећа као приношење жртве и моли­тве намењено је Богу, као симбол апсолутног добра и љубави. Метафоричким преносом базног облика, уз успостављање аналогије с терминолошком конструкцијом као мотивационом базом и уз додатак објекта коме је радња намењена (антонима лексеме Бог – ђаво, враг), радња се преноси на нов денотат. У фразеолошкој јединици палити ђаволу (врагу) свећу активацијом функционалне семе „лош, зао“ настаје фразеолошко значење које подразумева вршење радње с намером покретања негативних енергија (у корист зла), уместо хришћанске намене „вршити радњу с намером да се покрену позитивне, божанске енергије (у добре, позитивне сврхе)“. У значењу компоненте свећа у овом фразеологизму реализује се конотативна сема „жртва“. У фразеолошкој јединици палити ђаволу (врагу) свећу ова „жртва“ се под­носи, полаже носиоцу негативних сила и према асоцијацији са ђаволом, врагом (злим духом) значење негативности се преноси уопште на човека (на лоше, зле, рђаве људе). Глагол „палити“ има каузатив­но, узрочно значење „чинити да се обавља нека радња“, „чинити да нешто гори“. „Резултат“ приношења жртве у означеној радњи (такве жртве, која симболизује човекову скрушеност пред Богом) импли­цитно је присутан. Имплицитна сема овог фразеолошког значења је „лоше проћи“, јер пропадају сви они који се одлуче на зла дела. Значењски (и по пореклу) овој фразеолошкој јединици су сличне, на пример, фразеолошке јединице: поћи ђавољим трагом („поћи рђавим путем, наопако“) (фразеологизам забележен у Његошевом језику), с врагом се побратити („одлучити се на зла дела“), садити (сејати) с ђаволом (вра­гом) тикве („ко се удружи с рђавом особом мора имати невоље“). Последња фразеолошка јединица настала је редукцијом другог дела пословице Ко с ђаволом тикве са­ди, о главу му се лупају.

Глаголско-именичка конструкција палити Богу и ђаволу (врагу) свећу у значењу „настојати удовољити двема супротстављеним странама, улагивати се двема странама“, садржи као компонен­те у међусобном напоредном односу антониме Бог и ђаво (враг). Антонимни однос компонената Бог / ђаво, враг мотивисао је активирање семе „дволичност, лицемерје, неискреност“ (обраћати се истовремено антиподним носиоцима особина – истина, добро / лаж, зло). Метафоричка транспозиција базног облика палити свећу (приносити жртву), уз потенцијалну сему лексеме „свећа“, у значењу „жртва“, основа је за начин вршења радње у фразеолошком значењу. Овај фразеологизам можемо довести у везу са цитатом из Новог Завета: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24; Лк. 16, 13). Лексема мамон дефинисана је у Речнику САНУ у основ­ном значењу као „зли дух, демон богатства; персонификација бо­гатства и лакомости, похлепе за материјалним добрима (по имену Мамона, бога богатства, иметка код неких старих предњоазијских народа)“. У секундарном значењу ова лексема означава објекат култа, идол. У цитату из Новог Заве­та мисли се на демона неправедно стеченог овоземаљског богатства. Може се указати на сличност са изреком (не може се) седети на две столице у значењу „не може се извлачити двострука корист и сл.“, где је такође активирана сема „лицемеран, дволичан, неискрен“.

Терминолошки израз запалити (некоме) свећу указује на то да се у православној црквеној симболици посебна пажња поклања симболичном значењу ритуалног паљења свећа. Свећа је „симбол Божијег руководства – Ти си Госпо­де, светлост моја…3 У старозаветна времена је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило као симбол тога да Закон Божији представља светлост човеку. Зато се и пре изношења Јеванђеља на Литургији носи упаљена свећа (носи је свећеносац), као и на великом входу када се износи путир. За време читања Јеванђеља се пале све свеће симболишући да јеванђелска светлост просветљава сваког човека… Горење воштане свеће, као претварање воска у огањ означава обожење, претварање овоземаљског човека у нову твар дејством огња и топлине божанске љубави и благодати. Као добровољна човекова жртва испољава човекову спремност на послушање Богу (мекоћа воска), стремљења ка обожењу, претварања у нову твар (горење свеће), ‘симбол пламене љубави и благонаклоности према ономе за кога се та свећа пали’ (уколико те љубави нема жртва је узалудна), сам чин је пагански, без суштине. Св. Јован Кронштатски о паљењу свеће каже: „Уколико поставиш свеће, а у срцу немаш љубави према Богу и ближњему, и не живиш мирно – онда је узалудна твоја жртва Богу.“

Фразеолошка јединица испалити све свеће са значењем „учинити (предузети) све што је могуће“ има структуру глаголско-именичке конструкције: глагол+придевска заменица (атрибут у значењу у потпуности, сасвим) + именица у акузативу. Свршени глагол дистрибутивног значења испалити односи се на више објеката и означава радњу доведену до краја. Атрибут сав уноси значење „у потпуности, сасвим“ и управо то значење атрибута мотивисало је фразеолошко значење. Значење атрибута прецизира да се радња извршила на свим објектима, тако да је заменица све конституент мотивационе базе у којој са осталим компонентама мотивише фразеолошко значење у фразеологизму, тј. „предузети све мере, све што је могуће и сл.“. Фразеолошка јединица испалити све свеће у вези је са обичајем паљења свећа, с циљем побољшања или поправљања неког стања, ситуације и сл.

Група фразеолошких јединица с компонентом свећа коју обједињује заједничка припадност тематској групи „род, потомство“ састоји се од следећих фразеологизама: угасити своју (крсну, славску) свећу у значењу „не оставити потомка“ (= умрети без свеће „не оставити потомка, остати без потомка“), угасила му се свећа у значењу „б. остао је без мушког порода“, сачувати свећу у значењу „оставити потомство, продужити род“ и угасити (погасити, утулити) свећу некоме4 у значењу: „убити, уништити (некога); оставити (некога) без потомства“. Глагол угасити се има фигуративно значење „умрети“. Заједничка шема је „учинити да нестане, потпуно уништити, затрти“. У другом фразеологизму такође је присутна сема „пропаст“ у првом значењу, као и сема „престанак живота“ у последњем примеру. Компонента свећа метафорички добија значење „мушки пото­мак“, с којим се повезују лексеме род, лоза, потомство, што указује на повезаност са лингвокултуролошким појмом и архетипским појмом обичаја, обреда, слављења славе које се као породични чин преноси на мушког потомка. Он је и наставак рода, породичне лозе, презимена. Значај одржања рода преко мушког потомства одражава се и у другим конструкцијама, уп. клетву: угасила ти се крсна свијећа! Такође, под одредницом колач у РСАНУ забележен је израз кућна свећа и колач у значењу „једина мушка особа у целој породици, једина мушка глава у кући“, а пример који га илуструје је из језика Јанка Веселиновића: Остао је само Слава … он је био кућна свећа и колач. Незаменљива и главна улога мушкарца у патријархалном друштву, као мерила, није само одлика српског етноса, већ је присутна и у другим културама, које су дуже време чувале патријархални карактер.

Према нашој грађи, фразеолошке јединице ступају у системске односе, па се према фразе­ологизму угасити своју (крсну, славску) свећу као антониман јавља глаголско-именички фразеологизам сачувати свећу у значењу: „оставити потомство, сачу­вати род“. У овој фразеолошкој јединици, компонента свећа има исто значење потомка. Глагол са­чувати има једно од својих лексичких значења, тако да је свећа носилац фразеолошког значења у овом компонентном фразеоло­гизму: сачувати (крсну) свећу – сачувати преносиоца крсне свеће – мушког потомка.

Реченични фразеологизам догорева његова (њена) свећа има значење: „гаси му (јој) се живот“. Глагол догоревати јавља се у фи­гуративном значењу умирати, а компонента свећа у метафоричној трансформацији добија значење живот, што има везе са симболичким потенцијалом свеће. У Речнику симбола под одредницом свећа стоји: „Упаљена је свијећа попут симбола индивидуације у смислу елементарнога козмичког живота који се у њој сабира … Свијеће које горе уз покојника – запаљене воштанице симболизирају светлост душе у успонској снази, чистоћу духовног пламена који се успиње не­бу, трајност живота који је стигао до своје највише тачке … симбол живота у успону“. Свећа је и симбол искре, пламена, светлости кој у је Бог упалио у човеку, а то је заправо човекова душа, која и јесте синоним за живот.

Фразеолошка јединица купити мртвачку свећу (некоме) има значење: „желети скорију смрт (не­коме)“. Финитивни глагол купи­ти у значењу „присвојити у власништво, добити за новац или др. средство плаћања“ овде заправо има секундарно значење глагола наменити (квалификовано у РСАНУ као празн.) „посебно, нарочи­то одредити нешто (обично мађије) за извесну особу; сујеверно дати намену нечему“. Можемо приметити да је у овом случају заиста реч о сујеверној намени предмета (свеће) као елемента магије и да нема религијске конотације у фразеолошком значењу.

Фразеологизам видети три­ста свећа (и варијанте видети триста светаца, сунаца) не припада онима с религијском компонентом и има синонимну фразеолошку јединицу избројати, видети све звезде (на не­бу) у значењу „видети светлаце пред очима (обично после јаког ударца по глави или главом)“, где је мотивација значења извршена преко покрета, последица ударца, асоцијацијом по све­тлости (уп. значење под свећа „светлост уопште“).

У фразеологизму тражити ђавола (са свећом (без свеће, с лу­чом) (у руци)), компонента свећа има примарно значење предме­та за осветљавање (није религијска компонента), а у наш корпус овај фразеологизам сврстава се као фразеолошка јединица с компонентом ђаво. Значење овог фразеологизма је „срљати у невољу, у пропаст“. Варијантна фразеолошка јединица може бити са лексемом луч – тражи­ти ђавола с лучем. Варијантни облик тражити ђавола без свеће указује на постојање синонимног фразеологизма без допуне: тражити ђавола, који има идентично значење. Ову секундарну варијантну фразеолошку јединицу бележи РСАНУ, док се као потврда значења наводи пример из дела С. Ранковића („Ама шта ти тражиш ђавола без свеће! Кад тебе нико не дира и не пита, шта тураш главу под се­киру!“). Тражити са свећом (некога) јесте фразеологизам који је мотивисан изразом који се приписује Диогену и има значење „тражити онога који се ретко среће, кога је тешко пронаћи“. Чини нам се да се у фразеолошкој јединици тражити ђавола са свећом неутрализује сема „те­шко налажење“, а активира „сигурно налажење“ (помоћу свеће) односно, присутна је импли­цитна сема „сигурна пропаст“. Отуда је овај фразеологизам синоним са изразом тражити ђавола. Мислимо да је компо­нента свећа овде семантички редундантан члан. Овај фразеоло­гизам има пословично порекло, а могао је настати редукцијом другог дела пословице: Ко врага свећом тражи тај ће га и наћи. Међутим, може се претпоставити и да је овде реч секундарној експанзији према асоцијацији са Диогеновим ходањем дању с упаљеном свећом у руци уз реченицу: „Тражим човека“, а по­том кондензацији пословице у фразеолошку јединицу тражи­ти ђавола са свећом.




1  Уп. светиљка са седам кандила из Старог Завета (Ис. 25, 31; Ис. 30, 8). Црква се пореди са свећњаком „седам свећњака“ (Отк. 1, 20) – исп. Енц. правосл. под свећа.
2   Зато се хришћани називају „светлошћу света“ и бодре се да светле пред људима (Мт 5, 14-16) и да њихове „светиљке буду запаљене“ (Лк. 12, 35; Флп. 2, 15).
3 „Свеће су палили и апостоли и први Христови следбеници када су се окупљали ради молитве и ломљења хлеба – ‘И бијаху многе свијеће горе у соби где се бијасмо сабрали’ (Дела XX, 8). У првим вековима су се палиле за време богослужења, што због мрака катакомби у којима су се састајали, али и, како каже Тертулијан, ‘не само да бисмо разгонили ноћну тмину већ ради тога да бисмо помоћу њих изо­бразили Христа – нестворену Светлост, без које бисмо и усред бела дана лутали у мраку’. Литургичар 15. века, блажени Симеон објашњава симболичко значење воска – „чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Као знак раскајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. На упокојењу упаљене свеће су као Божанска светлост којом је хришћанин просвећен на крштењу“ (Наст. 1996: 5-6). Уп. и „Ја сам видело свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати видело живота“ (Јн. 8, 12).

4 Овај фразеологизам потврђен је и у Његошевом Горском вијенцу, али у ма­ло трансформисаном облику, песничком, литерарном: угасиће свијећу србску, у значењу: учиниће да Српство (српски народ) нестане. „На основу опште језичке јединице која се употребљава у односу на човјека појединца, пјесник у складу са поетиком спјева, израз подиже на национални ниво, па се она односи на читав на­род“, пише Ана Пејановић. Иста ауторка бележи и варијантни облик: утрнути свијећу, присутан у дијалекту, као и синонимне изразе: затријети сјеме (име), ископати (угасити) кућу. Симболика пламена, искре, свеће код Његоша јесте првенствено искра божествена – ум, разум, идеја, али бележи се и фразеолошка јединица ужегла се чија свијећа у одричном облику: „Да Бог даде и његови свеци, / ко жалио живот изгубити / за јуначко срце црногорско / његова се не ужегла св’јећа“.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top