Aмерика више није предводник слободног света.
Овога пута не преовладава страх од губитка слободе,
 као у прошлости,
већ страх од саме слободе.
 Управо та промена утрла је пут Доналду Трампу до Беле куће.


Сједињене Државе су 100 година предводиле слободни свет. После победе Доналда Трампа, Америка се добровољно одрекла те улоге. Време је да Европа и Ангела Меркел попуне ту празнину, пише немачки "Шпигл".
И историја понекад нагиње патосу. Јануара 2017, када Доналд Трамп положи заклетву као 45. председник САД, америчка ера ће прославити стоту годишњицу, али ће то истовремено бити и њен погреб.
Запад је у модерном облику конституисан јануара 1917. Први светски рат је беснео у Европи, а амерички председник Вудро Вилсон обратио се у Вашингтону свом народу и рекао да је време да Американци преузму одговорност за “мир и правду”. “Морамо учинити свет безбедним за демократију”, рекао је. Објавио је рат Немачкој и упутио војску у Европу да обезбеди победу западним демократијама – а САД су преузеле улогу лидера западног света. Била је то рана фаза политичке глобализације.

Сто година касније- ТРАМП

Трамп, који не жели да има посла с глобализацијом; Трамп, који пропагира амерички национализам, изолацију, делимично повлачење из светске трговине и не жели да преузме ни најмању одговорност за глобални проблем као што су климатске промене. Све то после перверзне изборне кампање, коју су обележиле нетрпељивост, расизам и хушкање.
У средишту западног пројекта је људско достојанство. После револуција у Француској и САД крајем 18. века, државе су први пут почеле да гарантују људска права. Људска права имају нормативан карактер, написао је Хајнрих Аугуст Винклер у свом монументалном делу “Историја Запада”. Расиста не може да буде оличење тог нормативног пројекта. Трамп не зна шта је достојанство – ни када је он у питању, ни када су у питању други. Он није квалификован да буде лидер западног света зато што не жели да преузме ту улогу, нити је за то способан.
Сада се суочавамо с празнином – страхом од упражњеног простора. Шта ће се десити са Западом, Европом и Немачком без САД као водеће силе? Немачка је чедо Запада, нарочито Сједињених Држава, оживело захваљујући широкогрудости Америке, а сада у стању дубоког шока. Амерички председник је увек истовремено био и наш председник, барем у извесном смислу, а Барак Обама је био достојан председник Запада. Сада морамо да се снађемо без западног вођства, наводи "Шпигл".

Лепак који је друштво држао на окупу 

За време америчког вођства уједињене демократије су прилично успешно излазиле на крај с конкурентским системима. Победиле су конзервативно Немачко царство и Аустроугарску у Првом светском рату. У Другом светском рату уништиле су фашистичке режиме у Немачком рајху и Италији. У Хладном рату вршиле су притисак на комунистички Совјетски Савез и његове сервилне следбенике све док се није распао. Почетком 1990-тих историјски победник је био недвосмислен: Запад.
Шта га је чинило тако јаким? С једне стране, сама слобода. Тржишна економија је била у очигледној предности у односу на економске форме које је држава директније контролисала. У таквим условима, Запад је развио боље производе и успоставио благостање, док је истовремено јачао и добијао ратове.
Страх од губитка слободе био је снажан лепак који је држао друштва на окупу. “Очуваћемо наше слободе код куће и у иностранству, а можда ћемо их и проширити”, то је био фундаментални западни консензус. То је идеја која је земље држала на окупу. Под америчким руководством и америчким нуклеарним штитом биле су јаке и релативно уједињене као “Запад”.

Два страха западног друштва 

Деведесете године су биле најсрећнији период за Запад. Демократски свет се проширио, а чинило се да су страховања за нашу слободу била заувек растерана. Није више било велике силе која би довела у питање слободу, пише "Шпигл".
Све до 11. септембра 2001, када је све кренуло испочетка. Ратоборни исламисти ударили су на престоницу мира Њујорк и Пентагон у Вашингтону. Од тада се тероризам непрестано шири. Овога пута не преовладава страх од губитка слободе, као у прошлости, већ страх од саме слободе. Управо та промена утрла је пут Доналду Трампу до Беле куће.
Та два страха увек постоје истовремено у западним друштвима. Слобода је нешто у чему уживамо и чега се плашимо, слобода се брани и против ње се бори, слобода се шири и ограничава. Питање је само који страх преовладава у друштву и која је струја на власти.

Сами са својим страхом 

Страх од слободе може да се јави у много различитих облика. Постоји страх за сопствену слободу, али често је то и страховање од слободе других. Француски егзистенцијалиста Жан-Пол Сартр је рекао: Пакао – то су други људи. Под условом да су слободни, могли бисмо да додамо.
Уколико су довољно слободни да прелазе границе и траже нова места која ће населити. Уколико су довољно слободни да извозе своје производе и самим тим конкуришу производима других земаља. Ако су довољно слободни да се боре за равоправност, као жене, хомосексуалци, или не-белци. Сматра се да су белци, нарочито старији мушкарци, уздигли Трампа на престо. У њима је имао изузетно снажну подршку на изборима.

Како контрилисати-БЕС

Нема сумње да је било погрешно препустити те мушкарце и жене које мисле као они да се сами носе са својим страховима, односно не схватати их озбиљно. Страхови који дуго тињају генеришу бес, нарочито против оних који су оптужени да не раде ништа да те страхове ублаже, другим речима, против естаблиштмента, како политичког, тако и медијског.
Тим људима је на интернету први пут пружена прилика да дају одушка свом гневу, допру до шире јавности и допринесу повећању броја уплашених и гневних. Када је Доналд Трамп стао на чело тог гневног покрета, добио је подршку која му је била неопходна да постане председник. Очекује се да ће сада ограничити слободе, укључујући и слободну трговину и имиграцију. Многи Американци, нарочито мањине, поново страхују за слободу, али овога пута претња долази изнутра. Страхују да ће се за време Трампове власти суочити са још већом дискриминацијом.
Америка је дуго била оријентир за Запад, али ако Трамп буде владао онако како је обећавао током кампање, земља слободе воље одрећи ће се улоге лидера слободног света, а онда је ред на Европу. Континент треба да се одупре популизму, мудро комбинујући озбиљно схватање страхова и суочавање с гневом, не ограничавајући слободе.
Крајње је време да Европа почне да придаје већи значај Европској унији, а шок због Трампове победе могао би да допринесе да се то најзад и деси. Нажалост, Европа је у најгорем стању у последњих неколико деценија. Британци напуштају ЕУ, делимично из страха од слободе осталих, слободе да се настане у Великој Британији. Многе владе истичу питања која их деле, а не она која их уједињују. Европске државе се удаљавају.

Меркел мора да постане нови Вудро Вилсон 

Дуго су то себи могле да дозволе. Током стогодишње заштитничке и руководеће силе Запада, њени савезници су водили релативно лагодан живот. Могли су себи да дозволе луксуз да без ентузијазма следе европску идеју, зато што су ту били Американци. Сада ће Европа вероватно морати сама да брине о сопственој безбедности – и то у временима када су у њеном суседству Владимир Путин, Реџеп Тајип Ердоган и Исламска држава.

Западни лидери – без Америке – суочени су с монументалним задацима. Немачка канцеларка Ангела Меркел је представница јаке државе и има снажне моралне темеље, што је показала у избегличкој кризи. Она не мора да буде Вудро Вилсон, али требало би да постане одлучни вођа Европе. Ако то не буде, то ће значити да није препознала знакове времена.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top