Francuske ekspedicije do kojih dolazi u poslednje vreme u Africi očigledno izgledaju kao neoimperijalne, a preciznije – neokolonijalne, i one su mnoge naterale da se zamisle da ti novi događaji  ne predstavljaju početak novog ciklusa svetske politike, u kome se odlazeća jednopolarnost smenjuje ne višepolarnošću, kako svi očekuju, već nečim sasvim drugačijim – novim, a u stvari  možda nečim davno zaboravljenim – starim, samo obučenim u novo ruho? Nešto što će, na primer, Sjedinjenim Državama dozvoliti da u sve složenijem sistemu međunarodnih odnosa „odlazeći – ne odu“, već da nastave da ostvaruju svoje globalističke ideje? Ako je tako – kao imperativ će se pojaviti odavno zauvek bez traga iščezli  imperijalni projekti i vazalski odnosi iz davne prošlosti. Tu tendenciju je među prvima primetio i definisao još početkom prvog mandata  B. Obame poznati nemački filozof Jurgen  Habermas. On je konstatovao, na primer, da se „realistička“ škola međunarodnih odnosa koja je svoj uticaj u Vašingtonu obnovila posle Buša, razlikuje od „neokona“ (tj. neokonzervatizma)  ne samo zbog ciljeva kojima treba da se očuva svetska hegemonija SAD, već i zbog izbora sredstava kako da do toga dođe. Kao zgodan svetski poredak prema toj školi u najvećoj meri, misli J. Habermas, odgovara teorija „velikog prostora“ Karla Šmita. Ovaj poslednji je  pod „velikim prostorima“  zamišljao sfere uticaja superiornih imperijalnih država i njihovih „snažnih ideja“. „Istinska“ centralna država,  ona koja se razlikuje po svojim istorijskim dostignućima, prema Šmitu, „dužna je da svoju   nadmoć  u odnosu na periferiju koja se sastoji od zavisnih nacija i grupa naroda,  potvrđuje prema kriterijumima sopstvene, i pri tom, ni sa čim uporedive, koncepcije pravednosti“. Ravnoteža među tim savremenim naslednicima starih imperija treba da se utvrđuje u zavisnosti od „postojanja velikih prostora koji princip nemešanja  prenose sa sveta u kome vlada  klasično međunarodno pravo na subjekte međunarodnog prava novog tipa“. [1] Može da se kaže da se u toku prvog mandata Baraka Obame Amerika još uvek nalazila na raskrsnici, vodeći bitke kojima bi sačuvala svetsku poziciju lidera, ali se sve više ubeđivala u neefikasnost i težinu tih pokušaja, posebno u uslovima globalne svetske krize. Početkom drugog mandata predsednikovanja Obama pristupa odlučujućem  preformatiranju sveta. Problem Vašingtona nije samo u tome, da za njega postaje nemoguće održavanje jednopolarnosti, već u tom što je višepolarnost – nepoželjna. On više nije zadovoljan ni time što će, ukoliko se očuva postojeći poredak, vremenom na mesto globalnog hegemona doći Kina, koja može da se ponaša isto onako, kako se ponaša Amerika. J. Habermas je pronicljivo konstatovao: „Bolje je Americi da u sopstvenom interesu pokuša da  već danas sutrašnje velike države poveže takvim međunarodnim poretkom kome uopšte neće biti potrebna nikakva nad-država“. [2] Pri tome sa na Zapadu pojavljuje sve više istraživanja koja dokazuju da kao odgovor na devoluciju svetskog lidera– SAD, i sve većeg haosa svetske politike, počinje proces stihijske obnove imperijalne politike čitavog niza  nekadašnjih kolonijalnih metropola i često ne u onom pravcu kojim bi Amerika bila zadovoljna. O povratku imperija slikovito je rečeno u geopolitičkom italijanskom žurnalu „Limes“: „Imperije umiru samo ukoliko im se ne izvadi korenje i mesto gde su bile ne pospe solju. Njihov duh ostaje da živi još mnogo generacija – kako među potomcima onih koji su vladali, tako i kod naroda, koji su im bili potčinjeni. Oni su spremni da se pri prvoj zgodnoj mogućnosti ponovo pojave – čim se geopolitički pritisak na njih smanji, a poredak, koji je proglašen za večit, postane krt i ofucan“. [3] Bez mogućnosti da se suprotstavi tom „uraganu“ Bela kuća treba, ako se bude rukovodila receptima koji joj se predlažu, da taj proces usmeri u „pravcu koji nju zadovoljava“ tako što će ga ona i voditi. Da se nove  imperije ne bi stihijski stvarale preporučuje se organizovano suprotstavljanje i to tako što treba formirati takve, sa kojim će Amerika moći  zajednički da nastupa, a da se formiranje potencijalno neprijateljskih tvorevina koči koliko god je to  moguće.

Tako bivši zamenik ministra odbrane i glavni finansijer  Ministarstva odbrane SAD Dov Zakhejm u žurnalu National Interest  ukazuje na „jačanje trijumfalizma niza imperija koje su u svoje vreme propale“. Po njegovim rečima, u „Istočnoj Aziji Kina sve češće demonstrira svoje političke, ekonomske i vojne mišiće kao država koja dominira, pred kojom drugi treba da se puzeći klanjaju. Na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji Turska koristi svoju obnovljenu ekonomsku i političku snagu da bi jačala uticaj  na mnogobrojne zemlje koje su se nekada davno nalazile u sastavu Otomanskog carstva. A Moskva koristi vlast i uticaj koji joj daju njeni resursi u energetskim sirovinama, te i u Evropi,  i u zemljama regiona bivše Ruske imperije  sa kojima se graniči sprovodi politiku carizma u novom obliku. Ne treba zaboraviti  ni uticaj Indije u Južnoj Aziji. U regionu u kome su nekada vladali Veliki Mongoli, njena ekonomija nadjačava njene susede. Takođe treba da se setimo i one imperijalne mantije koju je,  koristeći svoju sve veću ekonomsku snagu, od Portugalije nasledio Brazil. Imperijalno nasleđe tih država im daje stimulans da jačaju sopstvenu važnost ne samo u regionima u kojima se nalaze, već i na svetskoj areni. U toku posete tim zemljama i susreta sa predstavnicima njihove elite sve više jača osećanje da se te države vraćaju svojoj tradicionalnoj ulozi vodećih država.“ A ono najvažnije što uznemirava D. Zakhejma je to što „one veruju da Sjedinjene Države, a tim pre i Evropa, ne treba više da monopolizuju proces donošenja odluka, gurajući svetsku zajednicu u stranu. One odbijaju poredak koji je stvoren posle Drugog svetskog rata, i nazivaju ga zastarelim, i ne slažu se da automatski prihvataju američko vođstvo  bez obzira o kojim se pitanjima  radi. Vašingtonski političari  i državni funkcioneri , koje sada održava drugi naslednik imperije – Iran, moraju da shvate i da priznaju da te države imaju nešto više od upečatljivog rasta ekonomije, od vojne ekspanzije i političkog uticaja. Amerikanci su dobro poznati po svojoj neosetljivosti prema istoriji. Ali njima će biti potrebna sva moguća osetljivost koju mogu u sebi da akumuliraju kako bi se sa uspehom obračunali sa onim državama , čije se zahtevanje da igraju važniju ulogu u svetu zasniva ne samo na sadašnjim uspesima, već i na nekadašnjoj slavi“. [4]  Nije teško primetiti da su Zakhejmove opaske slične onima  koje je davao još Semjuel Hangtington u svojim proročanstvima o  dolazećem „Sudaru civilizacija“. Jedna od glavnih dilema koja je sada pred imperijalnom politikom Sjedinjenih Država, po mišljenju nemačkog naučnika Herfrida Minklera, a koja je data u knjizi  „Imperije: logika vladanja svetom  od starog Rima do Sjedinjenih Država“  predstavlja razilaženje između priznanja da je dalja ekspanzija nepotrebna i bojazni da će drugi to shvatiti kao slabost. „Teško je odbiti imperijalističku, civilizacionu, humanitarnu misiju koja širi vrednosti na kojima se zasniva identitet imperije – tako da ni stanovništvo, ni susedi to ne smatraju za dokaz slabljenja.“ Još jedna osobina Amerike, po  definisanju Minklera, predstavlja to, da je ona po svojoj prirodi „imperija koja žuri“, što predstavlja posledicu kratkog četvorogodišnjeg izbornog ciklusa. „Težnje Vašingtona da probleme rešava vojnim putem, koje u poslednje vreme sve više rastu, verovatno su delimično povezane sa vremenom koje ih pritiska, koje stvaraju demokratski mehanizmi. Vojna rešenja obično izgledaju brža i konačna, i zato „imperija koja žuri“ može da ih koristi češće nego što je to pametno ili umesno“. [5] Jasne crte imperijalnosti istraživači vide i u politici Evropske unije. U članku „Imperijalna promena granica u Evropi: slučaj sa evropskom politikom  dobrosusedstva“  (Sambridge Review of International Affairs, juni 2012) se, na primer, navodi da evropska politika dobrosusedstva može da znači i imperijalne težnje EU. U imperijalne strategije može, na primer, da spada i to, što prema šemama integracionih odnosa koji su u navedenoj politici, susedi Evropske unije pre označavaju podčinjene objekte, nego njene ravnopravne partnere. U skladu sa strategijom multikulturne imperije preko Evropske politike dobrosusedstva Evropska unija gradi nove granice i linije podele među svojim susedima na primeru Balkana. Po mišljenju autora, imperijalna politika transformacije granica koju vrši Evropska unija, koristi manje primetne, ali mnogo upornije instrumente kontrole, koji se baziraju na dobrovoljnoj potčinjenosti i prihvatanju normi, koje se tako nametljivo nude. [6]

I tako, u svetskoj politici je započelo formiranje „velikih prostora“. Sasvim je sigurno da ne treba da se očekuje bilo kakva formalizacija granica tih novih/starih imperija ili njihovo zvanično proglašenje za takve. Radi se ne o njihovoj direktnoj obnovi sa svim atributima (to bi već ličilo na farsu) već o povratku na odgovarajući način postojanja ili modus operandi  za projektovanje interesa nekadašnjih vladaoca. Svetska hijerarhija koja se već nazire, a koja nastaje voljom Vašingtona, na svaki će način da izbegava svoje poistovećivanje sa kolonijalnim imperijama prošlih vremena, kako ne bi pozleđivanja sećanja naroda. I  ne samo u bivšim kolonijama koje su neštedimice podvrgavane eksploataciji, već i samih imperijalnih prestonica, čiji stanovnici baš preterano ne žele da ponovo na sebe svaljuju breme prošlosti koje je jednom najzad skinuto i da opet gledaju kako u novim širokim potocima stižu imigranti sa tih teritorija. Takođe ne treba da se očekuju ni bilo kakve konvencije ili sporazumi koji bi ličili na kapituliranje ili akti o vazalskom odnosu: savremeni pravni putevi mogu da budu mnogo čvršći od dokaza o nečijoj zavisnosti iz starih vremena.  Neoimperijalnu renesansu zapadnih država  lakše je proturiti logikom njihovih ideja i postupaka, bez pridavanja značaja „visokim moralnim principima“  pod kojima se oni i tako kriju.
(Nastaviće se)

 

Napomene:

[1] Habermas Jurgen. „Ah, Evropa“, Vesь Mir, M. 2012, str. 96-97.

[2] Isto, str.100.

[3] “Il ritorno del sultano“, Limes, 4, 2010, 19.

[4] http://nationalinterest.org/commentary/old-empires-rise-again-7074

[5] http://nationalinterest.org/blog/paul-pillar/why-empires-fail-7320

[6] http://inosmi.ru/belorussia/20120711/194779406.html


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top