Да би постали ратници Кохиуаноси морају да одбаце све,
 и да пођу сами у џунглу, вођени само својим сновима.

Навикли смо се да у протеклих неколико година (или ће, можда, пре бити да је тако одувек!) филмови који буду номиновани за Оскара у конкуренцији филмова ван енглеског говорног подручја буду за неко­ лико класа бољи од извиканих холивудских блокбастера предложених за главни такмичарски програм. Ништа другачије није било ни ове годи­ не, а један од пет филмова[1] који су били у трци за најбољи страни филм јесте и остварање Сира Гере[2] Загрљај змије, који са својим колегом Се­заром Аугустом Асеведом[3] реанимира колумбијску кинематографију стављајући је поново у жижу светске филмске јавности. Контролисано се користећи аутентичним дневничким записима из неприступачне Амазоније двојице научника-авантуриста, Немца Теодора Кох-Грунберга и Американца Ричарда Евана Шулцеа, редитељ Сиро Гера прави добру основу за креирање сноликог магијско-реалистич­ ног сценарија, који ће почивати на две паралелне приче и контрапункту модерног и научног са традиционалним и природним. Овај контрапункт колумбијски аутор продубљује увођењем лика шамана Карамакатеа, последњег од свог племена, који ће бити чувар и изрицатељ традиционал­ них вредности и мудрости, а кога ће оба научника срести, један док је Карамакате млад, други када је стар. Својствено својој улози индијанског шамана, Карамакате догматски поштује законе природног култа беском­промисно критикујући материјалистички посесивни приницип, што се најбоље огледа у забрани лова на рибу, које је Амазон у сваком тренутку препун, док поново не падне киша. За разлику од Дејвида Линча, који се труди да у својим филмовима (Булевар звезда, Изгубљени ауто-пут) замагли границу реалног и фик­ тивног, свесног и подсвесног, или Акире Куросаве, који је покушао да визионарски сатка филм од чистих снова (Снови), Гера приказује сан, у складу са древним веровањима амазонских племена, као легитиман про­ стор делања и бивствовања. У сну се учи, оздравља, сазрева, на сан се гледа као на шифровану поруку коју треба растумачити, а која представља путоказ за будући ток живота, а поврх свега сан омогућава самоспознају и стицање прадревног архетипског знања. Карамакате је у филму приви­ леговани господар сна и онирички иницијацијски водич, јер ако узмемо примарно значење речи шаман, онај који зна кроз екстатичко искуство, онда нам је јасно зашто баш он доводи људе до самоспознаје кроз сан. Спремност иницијанта да ступи преко сна у контакт са боговима, у Тео­ доровом случају ради излечења, а у Евановом случају ради наслеђивања шаманског завештања, процењује сам Карамакате, а да би обред био потпун и контакт са боговима могућ потребно је пронаћи врло ретку биљку јакруну, која има амбивалентну функцију – иницијанту, уз помоћ свог халуциногеног дејства пружа сусрет са боговима, али се она, такође, користи за производњу стопроцентног каучука, те је узрок велике похле­ пе и многобројних убистава. Карамакате као водич кроз обред иниција­ ције пажљиво припрема иницијанта и штити га, што се најбоље огледа у тотемском призивању јагуара, чије шаре на Евановим леђима треба овог да оспособе да издржи загрљај змијског божанства који ће му пру­ жити прадревна сазнања. Поред чврстог упоришта у традиционалној култури, Загрљај змије изражава и постколонијалну критичку мисао. Наиме, филм врло упеча­ тљиво илуструје експлоатацију домородачког становништва од стране немилосрдних власника плантажа каучука, као и неуспели наметљиви покушај једне хришћанске мисије да донесе хришћанство наместо више­ миленијумског штовања природног култа.[4] Овакав насилан покушај рађања хришћанства завршио се апокалиптично, јер, услед погрешног тумачења Исусовог учења „Узмите, једите, ово је тело моје које за вас се ломи” (Коринћанима 11:24), Индијанци су се претворили у оно у шта су Европљани погрешно стереотипно веровали, у канибале који захва­ љујући Библији прождиру свог лажног Месију. Лик Месије би требало упоредити са ликом пуковника Валтера Курца (Марлон Брандо) из Ко­ полине Апокалипсе данас, а добар компаративни филмски пример који показује све тешкоће снимања у џунгли, са којима се колумбијски реди­ тељ несумњиво сусрео, било би документарно остварење Леса Бланка Терет снова, које је настало током снимања Херцоговог Фицкаралда. Прилично сам убеђен да Сиро Гера филмски цитира прослављеног не­ мачког аутора, јер сцена грамофона који емитује класичну музику у срцу прашуме лако се може довести у везу са ликом Фицкаралда (Клаус Кин­ ски), коме је једина жеља била да доведе оперу у средиште амазонске џунгле. Сиро Гера употребљава још један специфичан филмски поступак који је карактеристичан, на пример, за Андреја Тарковског и Вима Вен­ дерса. Ради се о колорној дистинкцији која се користи како би се поједи­ ни делови филма нагласили, чиме се сугерише гледаоцу да треба да их посматра на другачији начин. Готово цео филм Загрљај змије снимљен је у црно-белој техници, чиме нам је редитељ нагласио да уопште није важна бујност и раскош Амазона, већ да је примарно место дато духов­ но-егзистенцијалној снази његовог простора. Једини кадрови у боји су они који приказују потенцијалне визије приликом стицања архетипског сазнања, чиме редитељ још више инсистира на духовној компоненти филма. Иако је снимао у црно-белој техници, директор фотографије Давид Гаљего заслужан је за визуелно-естетски надмоћан изглед филма, а врло добра глума, авантуристичка атмосфера и непрестана потрага за јакру­ ном, која метафорички представља знање, допринели су да радња фил­ ма тече веома брзо. Ипак, као примарни задатак намеће се редитељева тежња из посвете на крају филма – да Загрљај змије буде неизбрисиво сведочанство о народу чију песму сећање никада не запамти. У томе је и више него успео.




[1] Поред Зарљаја змије номиновани филмови били су Саулов син (Ласло Немеш), Вук (Наџи Абу Новар), Мустанг (Дениз Гамзе Ергувен) и Рат (Тобијас Линдхолм).
[2] Како би се стекао потпунији увид у Герино стваралаштво, потребно је погледати и његова претходна два филма, Путовање ветра и Шетачеву сенку, који својим квалитетом нимало не одударају од најновијег остварења.
[3] О томе види његов филм Земља и сенка.
[4] Овај филм би требало упоредити са романом Карлоса Фуентеса Terra Nostra, који на врло смео и историјски веродостојан начин испитује колониза­ цију Јужне Америке. Такође, добро би било упоредити га и са филмом Вернера Херцога Агире, гнев Божји, јер ово остварење немачког аутора можда најбоље осликава незајажљиву похлепу колонизатора.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top