Мишел Жан Емануел де ла Барж де Серто (Michel Jean Emmanuel de La Barge de Certeau) рођен је 17. маја 1925. у Шамберију, у Француској. Одрастао у породици католичких интелектуалаца, Серто је основно и средње образовање окончао у школама кој е су припадале Римокатоличкој Цркви у Француској. Између 1943. и 1950. стиче две дипломе на Универзитету у Греноблу: једну из класичнихјезика (преферирао је грчки) и другу из философије. Затим похађа курсеве из хришћанске мистике Жана Барузија (Jean Baruzi) на реномираном Колеж де Франсу (College de France) у Паризу. Студирајући на секуларном факултету, Серто се истовремено интензивно припремао за свештенички позив. Тако 1950. г. ступа у Дружбу Исусову (Societatis Iesu), пролази вишегодишњи курс студија међу језуитима у Лиону (где му је ментор био чувени Анри де Либак), стиче неколико диплома из разних области, а 1956. коначно бива рукоположен за свештеника. Објавио је десетине књига и стотине радова, превода и предавања. Био је професор неколико дисциплина на бројним универзитетима у Француској и иностранству. Умро је 9. јануара 1986. у Паризу.

Од самог почетка интелектуалне каријере Мишел де Серто ће се истицати запањујућом ерудицијом и стручношћу у различитим областима људског мишљења: теологији, историји, социологији, психоанализи, философији, књижевности, уметности, лингвистици, политици, итд. Серто ће у свим наведеним подручјима остварити значајне резултате и постати интелектуална икона париских и француских академских светова. Међутим, о себи ће говорити, пре свега, као о историчару. Нарочито као историчару и хроничару хришћанске духовно­сти. Као ученика великих француских теолога двадесетог века окупљених око поменутог Анрија де Либака и „нове теологије“, његова намера била је промовисање препорода историјског хришћанства путем „живог искуства“.

Серто свој теолошки рад започиње придруживањем језуитском часопису за духовност Christus у годинама пред почетак Другог ватиканског сабора. У ово време он се занима истраживањем извора језуитске духовности у Француској, нарочито двојицом необичних језуита: Пјером Фавром и Жан Жозефом Сиреном. У то име Серто је приредио изврсна критичка издања њихових дела и преписке у неколико томова, и то су биле његове прве објављене монографије.

Већ у то време јављају се први знакови Сертоове интелектуалне независности од институција – како црквених, тако и академских. Иако до краја живота није напустио Дружбу Исусову, те је био сахрањен према свештеничком опелу, Серто је у каснијим годинама постао изразито аутономан мислилац. Предавао је на Католичком институту у Паризу, али је био и један од оснивача париске фројдовске школе психо­анализе у Француској, скупа са Жаком Лаканом и другима. Све у свему, Серто ће кроз свој рад маестрално прелазити границе дисциплина и стварати несвакидашњу синтезу.

Особени карактер Сертоових раних дела може се мерити према његовом позном делу. „Потпуна библиографија“ коју је саставила његова сарадница Лис Жирар показује огроман распон области у којима је Серто објављивао своје радове. Ту су, најпре, текстови о прошлости и савремености хришћанства, који су објављивани у различитим познатим и маргиналним часописима. Њихов стил веома варира: од новинских чланака, преко допуњених усмених предавања, до херметичних коментара на древне и савремене хришћанске писце. У свему, Серто је гајио поетично и екстатично писање које брише границе између научног и литерарног дискур­са саопштавања. Био је он писац ког није лако читати, али чија магија и алхемија текста пренеражава посвећене читаоце.

До 1970. г. Серто објављује још књига, међу којима се посебно издваја La Possession de Loudun (Опседнутост у Лудуну). У овој монографији Серто се бави историјском реконструкцијом необичног догађаја „истеривања ђавола“ који се 1634-1637. одиграо у Француској. Овде Серто изнова пише о свом хероју, већ поменутом Жан Жозефу Сирену и изазива интелектуалну контро­верзу међу колегама историчарима због начина писања и коришћених метода. Као и на другим местима, Серто је и овде померао границе. У свакој од раних књига Серто разрађује посебан систем мишљења који стоји у радикалном контрасту с важећим схемама тог времена, и кој и трага за повезивањем хришћанске теологије и савремене културе. Пишући и делајући увек из миљеа Цркве и теологије, тј. у оквирима хришћанске матрице, Серто је изградио праксу читања – а тиме и писања – које непрестано тежи фрагменту, распршености и измештању. Размекшавање теолошког дискурса поетиком, узмицање пред свезнајућим схемама мишљења и скромност излагања главне су одлике опуса Мишела де Сертоа. Такође је то и покушај да се у праксама читања и писања али и живљења – материјализује присуство „другог″.

Управо тема „другог″ стоји у средишту радова које ће Серто писати након 1970. године. Тако проблеми другости, хетерологија, маргина, отпора и препорода гласова у сенкама историографије (у делима и животима мистичара, необичних теолога, демонопоседнутих, јуродивих, те маргиналних и заборављених аутора) постају главни фо­кус Сертоове мисли. Промениће се и сам Серто: бављене маргиналним хришћанским фигурама постаје у његовим списима нека врста изворне другости и последица сопственог премештања из дисциплине у дисциплину. Серто у то време понавља безброј пута у својим текстовима да место са/ из којег пише и говори јесте неме­сто. Поновимо, иакојезуита, свештеник и хришћански теолог до краја живота, Серто гради путању по ивицама хришћанства, али и маргинама академизма. Серто није основао своју школу мишљења, није припадао ниједној групи, није се заузимао ни за једну идеологију. Измицао је и пролазио, остварујући на делу своју омиљену праксу странствовањау свету.

У овим годинама настају његова нова дела која се баве односом историје и психоанализе, значајем духовног и мистичког искуства, могућностима језика „јединства“, друштвеним и политичким праксама свакодневног живота, популарном културом, итд. Нижу се и нови наслови историографског опуса: L’Absent de l’histoire (1973), La Culture au pluriel (1974), L’Ecriture de l’histoire (1975), као и Une politique de la langue (1978). Незаобилазно је и дело сусрета хришћанства и пост­модерне културе које је обележено насловом Le Christianisme eclate (Разбијено хришћанство). Овде Серто у виду интервјуа отворено говори о кризи хришћанства, Цр­кве и вере, који су у савременом добу сведене на мрежу метафора, слика, фолклора и обичајности. Све што остаје хришћанину данас, говорио је овде Серто, јесте апсолутни ризик поверења у Исуса Христа с којим се корача кроз неизвесну ноћ историје.

Опус Мишела де Сертоа пред крај живота добија на динамици, алузивности, луцидности, интим­ности и херметичности. Његов тон постаје карактеристично исповедни, аутобиографски. Таква ће бити и његова последња књига (објављена 1982), његово животно ремек-дело, монографија с насловом La Fable mystique (Мистичка фабула, објављена на српском језику у брилијантном преводу Александре Манчић). Можда није претерано рећи да се ради о једној од најснажнијих теолошких књига свих времена. Мистичка фабула представља зборник чудесних, распршених и плуралистичких читања византијских аутора из четвртог ве­ка, житија јуродивих, тумачење фантазмагоричних слика Хијеронимуса Боша, мистичких списа кармелићана, језуита и других западних теолога другости, као и покушај да се читањем/писањем спроведе пракса ослушкивања ромора Другог. Једно је намера, друго је могућност. Шта год чинио путник кроз велике текстове и животне праксе хришћанске прошлости, на крају увек остаје празних руку, закључује на крају Серто. Други никада није ни овде, ни тамо, ни нигде, већ увек даље, далеко, негде другде, на неместу на које се никада не може доспети и којим се само може пролазити све док траје историја. Остаје слутња неког обећаног света који долази и коме се у празнини вере можемо тек надати.

За крај, вратимо се на почетак, наслову којим сам отворио причу о Мишелу де Сертоу. Ауторитативна биографија из пера Франсоа Доса о Сертоовом живо­ту и делу носи наслов Le marcheur blesse или Рањени ходочасник. Чини се да она савршено сажима личност и дело М. де Сертоа и упућује на ону енигматичну причу из Библије о Јакову и његовој свеноћној борби с безименим човеком (Пост. 32, 23-32). Овде се, верујем, крије одговор на загонетку звану Серто. Стављајући тачку на речено, остављам позив читаоцу да је сам одгонетне.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top