Ono što nije prikazano na televiziji, nije se ni desilo. Shodno tome, ono što je na televiziji, sigurno se desilo. Prateći ovu nebuloznu logiku iskrivljenog ogledala, državna televizija našeg suseda proizvodi pseudo-istorijske filmove i serije, s’ očiglednom idejom da laži ponovljene u beskraj moraju na kraju postati istina. Ta receptura je odavno poznata i potpuno neoriginalna. Najnovija serija te produkcije prikazuje istoriju Dubrovnika koja se nikada nije desila. Uvodna epizoda određuje kurs kojim će raditi do poslednje, ukratko, to je izvanredno postignuće kojim se pravi hleb bez brašna, vode i soli. Ili prevedeno, serija o Dubrovniku bez Srba i srpstva. Da, eto i to je moguće. Jer, hleb od piljevine lepo izgleda na ekranu ali se u stvarnosti teško jede.

U jednoj od epizoda „obrađene“ su dve značajne ličnosti. Pogađate, po zadatoj matrici. Jedna je Ruđer Bošković koji u tom filmu postaje veliki hrvatski naučnik. Naravno, u stvarnosti je bilo drukčije. Njegovi preci po ocu su bili srpska vlastela, poznati kao Potkravići ili Pokrajčići. U Popovom Polju, u selu Orahovu razgranali su se kao Boškovići. Ruđerov otac Nikola, sin Boška Boškovića i Damjane, u Dubrovniku se bavio trgovinom. Tu oženi devojku čiji je otac došao iz današnje Italije. Nikola se mnogo interesovao za srpsku istoriju i na svojim putovanjima kroz srpske zemlje pod turskom vlašću često slušao guslare i obilazio manastire. Tako je Nikola Bošković, na nagovor trojice italijanskih prijatelja, koji su izdavali knjigu u osam svezaka Ilirikum sakrum, sastavio opis svojih putovanja po Srbiji, pod naslovom Staroraška sećanja. Ruđer se čitav život dopisivao sa sestrom Anicom i bratom Božom, koga je stalno podsticao da istrajno traga za njihovim porodičnim grbom. I tako… pisac Staroraških sećanja i Italijanka postaju roditelji velikog hrvatskog naučnika – Hrvata?! Ali, nenaučnofantastična epizoda se nastavlja dalje. Prikazom života i rada čuvenog „hrvatskog“ komediografa i „Hrvata“ Marina Držića.
Dobro, ako je Ruđer Bošković neHrvat, kako znamo da Marin Držić to nije ili da pak jeste. Daću samo jedan primer. Komedija Dundo Maroje igrana je u Dubrovniku tačno polovinom šesnaestog veka. Njena radnja je poznata današnjoj publici ali ono što se često namerno previđa je sama Držićeva podela ili što bi mladi danas rekli – kasting. Glavni likovi su naravno Dubrovčani, ali pojavljuju se i tri stranca, čiji je zadatak da budu smešni, jer, stranci su uvek smešni. Hm, da vidimo ko su oni. Jevrejin, Nemac i gle, Hrvat. Držićeva podela je i proročka jer je Hrvat sluga Nemca koji se i zove Nemac (Tudeško). A Hrvat ima ime, shodno izgledu, Gulisav. Budući da je sav iscepan, oguljen, u ritama.
Možda će jednog dana, moguće posle neke nove sezone ratova, neka buduća Srbija ili Savez Srpskih Zemalja, imati pameti da srpske pisce i srpske naučnike postavi tamo gde im je i mesto, u srpski panteon. Svebožje.
Nazivati renesansne i barokne Dubrovčane Hrvatima je zaista smešno. Tragikomično. Uzmimo primer poznatih starogrčkih filozofa. Oni su, gle čuda, živeli u velikom broju izvan današnje Grčke. Uprkos netrpeljivosti između Grka i Turaka, još se nije čulo da su Tales, Heraklit ili Herodot Turci. Isto važi i za Empedokla, Zenona i Arhimeda. Jesu li oni Italijani? Naravno da nisu. Ali našim susedima je stid nepostojeća osobina.
Ovo su Austrougraski statistički podaci s kraja devetnaestog veka. Iz 1890. godine o Dubrovniku. U samom gradu postoji 6405 rimokatolika i 515 pravoslavaca. Posebno je zanimljiv podatak o jeziku odnosno govoru u kući. Srpski govori 5823 Dubrovčana, italijanski 677, madžarski 384, nemački 263, češki 48, slovenski 19 i poljski 6. Hrvatski u podacima ne postoji. Posle ovoga, tek mi je sad jasno, zašto se prvi dubrovački parobrod zvao… …pa dobro, reći ću vam: Miloš Obilić.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top