Stevan Tontić (1946), pesnik, prozaista, esejista, antologičar, prevodilac sa nemačkog… Za svoja pesnička dela dobio je više uglednih nagrada u BiH i Srbiji (Šantićeva, Zmajeva, Rakićeva), kao i u Nemačkoj (nagrada Bavarske akademije lepih umetnosti i nagrada grada Hajdelberga "Književnost u egzilu"). Ovih dana primio je međunarodnu nagradu "Bosanski stećak" koja se u okviru "Sarajevskih dana poezije" dodeljuje za autorsko istrajavanje na književno-estetskim i etičkim principima.

Kako biste sada opisali put svoje poezije?

Ne bih ga sam opisivao, tek reč-dve. Kritičari su u mojoj poeziji do 1992. najčešće isticali neki moj lirizam prožet ironijom. Sa iskustvom pakla i "smaka sveta" u sarajevskoj ratnoj klanici, u moju poeziju prodrla je najdublja groza opstanka u svetu apsolutnog zla. Pa onda i neka mračna fascinacija nepojamnim užasima, apokalipsom koja zahteva tačnu, istinoljubivu, posvećeničku, magičnim zvukom smrti prožetu pesničku reč.

Tokom rata bili ste napadani i klevetani sa raznih strana. U pesmi "Pismo Vasku Popi", napisanoj uz trogodišnjicu Popine smrti, kažete da je "otišao u tačan čas". Dva stiha iz pesme su i: "Nesnosno je biti ovdje a ne biti pogubljen / s onim što mu, na tvoje oči, zlatnu uzimlju glavu."

Na napade i klevete nisam odgovarao, to je uvek ispod časti. Klevete se na kraju zalepe za imena samih klevetnika, za adrese sa kojih su odaslane. A što se tiče pesme o Vasku Popi, esencijalnom pesniku srpske kulture, ona je nastala s osećanjem da je dobro što nije više "ovde", na zemlji, u svetu ratnog ludila i zločina. Umro je pre izbijanja rata u Hrvatskoj i Bosni, čime je bio "pošteđen" da sve to doživi. U navedenim stihovima reč je o prirodnom osećanju solidarnosti sa nevinim žrtvama bezumnog ubijanja, osećanju koje ide do poistovećenja s njima. To je jak emocionalni i moralni potres. Simbolično ste i sami ubijeni. No, pošto ste stvarno još živi, osećate neku vrstu krivice što ste pošteđeni. To je poznati, u osnovi religiozni ali i duboko pesnički doživljaj. Svakom nasilno prekinutom životu čoveka, pa i životinje i biljke, pesnik refleksno pridaje atribut "svetosti" samog postojanja, nedodirljivosti svakog Božjeg stvorenja. Fanatične ratnike i one koji upravljaju njihovom voljom to, naravno, ne dotiče - oni "posvećuju" ubijanje neprijatelja i "izdajnika" pa tako i smrt samu. Često s Božjim imenom na usnama. Svi još i prihvatamo kao "normalno" međusobno ratno klanje pripadnika regularnih armija. Ali ubijanje civila, nepoznatih i nedužnih ljudi, pa još snajperskim hicem s velike udaljenosti, iz zaštićenog skrovišta, to je nešto što apsolutno poražava. Za mene je to slika u kojoj se ruši sve, i čovjek, i Bog, i svemir.

Vašu noviju poeziju (u zbirkama Sarajevski rukopis i Blagoslov izgnanstva) snažno je obeležilo iskustvo rata i egzila. Na tom iskustvu počiva i roman Tvoje srce, zeko. O ratnom Sarajevu već mnogo znamo, o životu u egzilu ne toliko.

I rat i egzil su vanredna egzistencijalna stanja koja obično dugo traju a ostavljaju trajne posledice. Za svaku osetljivu dušu rat je najveći besmisao. Naročito građanski rat, u kojem se međusobno ubijaju ljudi iste krvi, istog jezika, istih ili veoma sličnih verskih uverenja i kulturnih navika. Situacija egzila povoljnija je utoliko što ne morate da strepite za goli život, ali ste izloženi mnogim drugim nedaćama. Obezdomljeni ste, obespravljeni, bačeni u tuđi jezički i kulturni prostor u kojem ćete zauvek ostati stranci. Ja sam u Nemačkoj, u kojoj sam proveo blizu devet godina, preživeo zahvaljujući prijateljima i objavljenim knjigama, ali sam ipak bio bez krova nad glavom. Zato sam se - mada to nisam želeo - na kraju vratio, kad smo moja supruga (koja je sve to vreme živela kao izbeglica u Beogradu) i ja konačno uspeli da povratimo naš stan u Sarajevu. Čovek mora negde da stanuje, a o stanovanju na "temeljima" i pod "krovom" ove države bolje da me ne pitate.

Na "Sarajevskim danima poezije" vodili ste program "Moja poetika - autopoetičke ispovesti". Kako ste došli na tu ideju i šta to pesnici tu "ispovedaju".

O poeziji najčešće čitamo književne kritike, dugačke eseje ili studije, ponekad i iz pera samih pesnika. Ali je vrlo malo sažetih, gotovo aforistički pisanih autopoetičkih "ispovesti". Neki autopoetički tekstovi modernih srpskih pesnika, na primer, izuzetno su važni. Setimo se samo Crnjanskovog "Objašnjenja ’Sumatre’". Ovaj program sarajevskog pesničkog festivala traje dva dana, sa desetak probranih autora iz mnogih delova sveta, koji čitaju te svoje lapidarne zapise o onome što je bitno u njihovoj poetici i poeziji, a zatim odgovaraju na moja i pitanja iz publike. Sve te tekstove objavljuje sarajevski časopis "Život", a festival planira da ih za pet godina sabere u posebnoj publikaciji. Nadam se da će tako nastati lepa zbirka pesničkih autorefleksija koja će dobro doći svima koji vole, čitaju i tumače poeziju.

Najzad, s kakvim ste osećanjem primili međunarodnu nagradu "Bosanski stećak"?

S dvojakim. Ubrzo pošto se vest pronela po čaršiji, neki hrvatski i bošnjački pisci (jedan od njih je predsednik Društva pisaca BiH, čiji ja član nisam) izjavili su u najtiražnijem dnevnom listu da nisam dao "doprinos ideji nezavisne i autohtone" Bosne i slično. Naravno da se nisam borio za njihovu ideju Bosne! Borio sam se za goli opstanak, za svoj ljudski i pesnički jezik. Mnogima je smetao moj esej "Biti Srbin" još iz ratne 1992, u kojem sam osudio bombardovanje Sarajeva i druge "ratne ludorije" srpskih snaga i srpske politike, ali i stradanje Srba u Sarajevu i, uopšte, nametanje kolektivne krivice celom srpskom narodu. Pomišljao sam - ne samo zato što sam proglašen moralno-politički nepodobnim - da nagradu odbijem. Na kraju krajeva, biti bar donekle moralno-politički nepodoban, za mene je kompliment, mada me komplimenti ne zanimaju. To spada u legitimaciju pesnika, umetnika, intelektualca. Za nagradu me predložio moj kolega Mile Stojić, hrvatski pesnik koga cenim, a predlog su branili i neki od najboljih bošnjačkih pesnika. I eto, solidarisao sam se s njima, svojim drugovima.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top