Predanja mnogih naroda širom planete sadrže zapis o heroju ili bogu (ponekad i nekoliko njih) koji je odnekud došao i preneo im mnogobrojna civilizacijska znanja. Tako grčki mitovi govore o Prometeju, srednjeamerički o Kecalkoatlu, sumersko-vavilonski o Oanesu (Dagonu), Inke su obožavale Virakoču... Odakle su zapravo došli ovi kulturni heroji?

U poslednjem delu naše analize prometejskog mita, sve dosad iznesene deliće mozaika upoređujemo sa srodnim biblijskim temama. Pokazaće se da Biblija sadrži mnoge od sastavnih odrednica mita o Prometeju, kao što su sukob Zevsa i Prometeja, pobuna, prevara, stvaranje čoveka od gline, potop, odnos boga i čoveka, Spasitelj, stradanje Spasitelja, kazna, itd. Iskreno se nadamo da će čitalac ovih redova potražiti u samoj Bibliji tekstove koje ćemo ovom prilikom navesti, kako bi proverio šta sam biblijski tekst kaže i taj sadržaj potom uporedio sa sadržajem mita o Prometeju, kao i sa njegovim kasnijim tumačenjima koje smo ranije izložili. Pod vekovnom baražnom vatrom svih mogućih teorija i kritika, čiji autori s različitim motivima i ciljevima teže da potpuno unište njenu dokumentarnu verodostojnost, Knjiga nad knjigama još uvek ima šta da kaže i o vanzemaljcima i o ljudima.

Za početak, ponovimo naglas pitanje koje nam svojim filmom postavlja Ridli Skot: da li je Prometejevo ime zbirni naziv za civilizaciju iz svemira čiji smo trajni projekat?

Koliko god da su Denikenove zamisli ismevali tokom poslednjih decenija XX veka, to podsmevanje se stišalo, a potraga za vanzemaljskim korenima ljudskog roda se intenzivirala. Naučno iščekivanje signala sa neba, otelotvoreno u projektu SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence), ima svoj mistični pandan u ezoterijskoj komunikaciji spiritističkih medija (channelling) sa tzv. duhovnim učiteljima iz vasione, za koje ovi nadahnuti posrednici tvrde da prate previranja u ljudskom rodu i čekaju svoj trenutak da se umešaju i pomognu čovečanstvu da duhovno napreduje. U okviru ovog duhovnog komešanja, pokret Novog doba potencira mesijanska očekivanja u različitim verskim tradicijama širom zemljine kugle kako bi ih objedinio u jedinstven pokret. Premda pokret "Novo doba" (New Age) veliča Isusa Hrista kao izuzetnog duhovnog učitelja,  istovremeno mu pripisuje mnoge osobine nespojive sa njegovim portretom u Bibliji. S druge strane, sam Hristos u Bibliji nekoliko puta najavljuje dolazak lažnih mesija.

Dok iz centara intelektualne moći i uticaja dolaze različite teorije o kraju sveta, ateističke i teističke, ova tema istovremeno usmerava mnoge da tragaju za počecima čoveka. Kako, između ostalog, biologija i medicina otkrivaju nove čudesne mehanizme i molekularne mašine unutar ljudskog tela, sve uverljivije zvuči tvrdnja da život na zemlji, a pogotovu čovek, nipošto nije proizvod slučaja. Stoga se neki istaknuti naučnici ateisti sve više opredeljuju za teoriju o usmerenoj panspermiji, po kojoj je neka druga civilizacija sa neke druge planete planski ("usmereno") posejala život na ovoj planeti. Prema tome, iako nas Ričard Dokins na sav glas ubeđuje da prirodni svet izgleda kako da je dizajniran, ali da ipak nije, neke se njegove kolege predaju pomisli da čovek i živi svet izgledaju kao da ih je neko dizajnirao zato što je tako i bilo. Svi ovi i još mnogi glasovi pokrenuli su režisera Ridlija Skota da snimi svoj najnoviji naučno-fantastični film, kojim naš pogled usmerava ka nebu ne bismo li pronikli i u prošlost i u budućnost, u potrazi za tvorcem čoveka.

Brojne studije koje se bave uporednom religijom porede različite verske sisteme širom Zemlje.  Posebno mesto u ovoj oblasti pripada tumačenju sličnih ili istovetnih tema, motiva i čitavih priča. Ukoliko pomislimo na brojne mitove i legende o postanju sveta ili o Velikom potopu, nameće se pitanje kako objasniti fascinantan broj podudarnosti između verskih predanja, mitova i legendi. Budući da vladajući koncept evolucionog razvoja čoveka i njegovog društva isključuje biblijsko objašnjenje o zajedničkom poreklu svih ljudi, čijeg bi pretka stvorio sam Bog, u tom slučaju se paralele između predanja moraju objasniti na drugi način. Npr., pretpostavlja se da su slični uslovi ili slične razvojne faze kroz koje su prolazile međusobno izolovane zajednice primitivnih ljudi morali uroditi sličnim ili istim temama mitova, kao i sličnim ili istim objašnjenjima, u svakoj od njih. Predlaže se takođe objašnjenje po kom su pojedinci iz jedne civilizacije stupali u kontakte sa pripadnicima drugih, kao što su ostrvske zajednice Polinezije stupale u međusobne kontakte ili u kontakt sa Novim Zelandom i Australijom, a Evropljani pre Kolumba dospevali do Severne Amerike. Da li ovakva objašnjenja mogu da zadovolje proučavaoce globalnog Potopa, koji je zabeležen u gotovo svim kulturama sveta, i o kom smo govorili u prethodnom delu? Kakva bi okolnost mogla da pokrene gotovo sve narode sveta, međusobno tako udaljene u jezičkom i geografskom smislu, da stvore takav mit? Možda upravo – potop?

Imajući u vidu misao Andrićevu da se prava istina čovečanstva ne krije u istorijskim knjigama, već u bajkama i legendama o nastanku sveta i čoveka, o pojavi greha, patnje i smrti, o spasitelju i spasenju čoveka – u ovom napisu predlažemo jednu moguću sintezu dosad izloženih prometejskih ideja i tradicija u pokušaju da rekonstruišemo istoriju o Bogu, Buntovniku i čoveku. Sasvim politički nekorektno, ali i bez izvinjavanja, koristićemo tekst Biblije kao podlogu za ovo poređenje budući da smatramo kako upravo biblijski izveštaj, posebno onaj deo koji se odnosi na početke čovečanstva, nudi karike koje nedostaju u velikom metanarativu o istoriji i budućnosti ljudskog roda, gde je sukob između Boga i Buntovnika ključna tema.

U Bibliji se uopšte ne postavlja pitanje otkud paralele i podudarnosti u verskim predanjima velikog broja naroda na svim kontinentima jer odgovor na to pitanje proističe iz tvrdnje da je Bog stvorio svet i sve što je na njemu, i da su svi ljudi poreklom od prvog ljudskog para, Adama i Eve, odnosno od tri sina Nojeva, koji su sa svojim ženama, ocem Nojem i majkom preživeli potop. Kao što smo objasnili u prethodnom nastavku, pisac Prve knjige Mojsijeve ili Knjige postanja pripoveda kako su prve generacije ljudi posle globalnog potopa delile isti jezik i usmeno predanje, kao i isti životni prostor. Svima im je bilo zajedničko predanje – praotkrivenje – koje su nasledili od pretpotopnih pokolenja ljudi, i razmenjivali unutar iste jezičke zajednice. Ne samo da je to predanje bilo usmene prirode, već su ga stekli doslovno od svojih pradedova i čukundedova, budući da je od Adama do Noja živelo svega deset generacija dugovečnih ljudi, sudeći po petom poglavlju 1. Mojsijeve, te po prvom poglavlju 1. Knjige dnevnika.

Međutim, mešanje jezika posle rušenja Vavilonske kule i raseljavanje naroda koje je usledilo doveli su do razilaženja dotad jedinstvenog pranaroda. Od tada istorija njihovih civilizacija teče uporedo, a njihova kultura i religija trpe raznorodne uticaje, koji će ih sve više razdvajati, deformišući ona zrnca istine o čoveku ugrađena u njihove verske sisteme.

Predložena objašnjenja za nastanak razlika u verskim učenjima ne daju, međutim, potpun odgovor. Naime, pored sličnosti i manjih ili većih razlika, postoji i značajan broj primera gde se nekom verskom simbolu ili motivu pripisuje, od religije do religije, sasvim suprotno značenje ili vrednost. Takvi su, na primer, anatemisanje/obožavanje zmije, verovanje u smrtnu/besmrtnu dušu i stanje čoveka posle smrti, u Boga koji se žrtvuje/Boga koji traži ljudske žrtve, u sud Božiji nad zlom i zlima na kraju sveta/večno paralelno postojanje i povezanost dobra i zla (uz verovanje da je Bog suviše dobar da bi ikome sudio, pa i pedofilima, trgovcima decom/ljudskim organima ili sadističkim ubicama).


Uporedna analiza nekih zajedničkih motiva u mitu o Prometeju i Bibliji

Kada se uporede mit o Prometeju (u svim varijantama) i biblijski tekstovi koji govore o srodnim temama i motivima, dobijamo bogatu kontrastivnu tabelu motiva, od kojih ovde predstavljamo samo najvažnije. Ovo poređenje nam pokazuje da Biblija i varijante mita o Prometeju obrađuju praktično iste teme i motive, ali ih različito uklapaju u celinu. Sažmimo najznačajnije motivske sličnosti i interpretativne razlike.

Bog. Mit o Prometeju, kao i onaj o Kecalkoatlu, pripada politeističkom verskom sistemu. U grčkoj mitologiji, Prometej pripada "dinastiji" bogova koja je u sukobu sa olimpijskom generacijom, premda je on sam isprva saveznik Zevsa. U mitu, Prometej postaje pobunjenik kog je Olimp odbacio, a Zevs kaznio. To je bog u partizanskom ratu sa Zevsom i njemu lojalnim bogovima. Po novijim tumačima mita, to je i rat s poretkom sveta kakav je Zevs uspostavio. Pomoć koju Prometej pruža čoveku pokazuje implicitnu kritiku Zevsovog sveta. U tom se pogledu mit o Prometeju dekonstrukcijom otkriva kao etički dvosmislena pripovest koja prikazuje vladajućeg boga – Zevsa – kao moćnog, ali etički ambivalentnog, jer je kaznio Prometeja zbog onoga što sam nije učinio – da čoveku daruje božansko poznavanje vatre i veština. Sa savremene tačke gledišta, etika i psihologija grčkih bogova predstavljaju odraz ljudskih. Grčki bogovi u ovom su pogledu zaista stvoreni po obličju čoveka.

S druge strane, Bog je u Bibliji jedan. Pored čuvene "Šeme" – lozinke jevrejstva – koja glasi: "Čuj, o Izrailju! Gospod je Bog, Gospod je jedan!" (5.Mojs. 6:4), mnoštvo drugih tekstova iznosi isto temeljno verovanje svakog monoteizma: "Nemoj imati drugih bogova osim mene" " (Mojs. 20:3); "osim mene nema boga" (Isaija 44:6). U monoteističkom verskom sistemu, sva ostala bića mogu da budu samo stvorenja. Šta, uostalom, uopšte znači da je neko bog? Šta razlikuje boga od stvorenja ako je Atina rođena iz glave Zevsa kome je u tu svhu Hefest morao da rascepi lobanju? Bog Biblije jasno se razdvaja od svih drugih bića po tome što je on Stvoritelj svih njih. Prema tome, spram Boga Stvoritelja, ljudi i anđeli, uključujući i Sotonu, samo su stvorenja. Premda su anđeli po sposobnostima nadmoćni u odnosu na ljude, niko od njih nije bog. To je izrazita razlika između Sotone/Lucifera i Prometeja. Pomenimo još i to da po Bibliji iznad samog Boga ne postoji nikakva druga vlast, dok grčka mitologija ističe da i bogovi imaju uspone i padove, i da i oni zavise od Sudbine (Ananke i njenih kćeri Moira).

Stvorenja. U grčkoj mitologiji, pored više generacija i nivoa bogova, koji se rađaju, odrastaju, žene i udaju, rađaju decu i ratuju, a neki imaju i mnoštvo ljubavnika oba pola (Leda, Evropa, Ganimed, itd.), postoje i mnoga "hibridna" stvorenja poput nimfi, kentaura i satira, sirena, itd. Mitovi ih posebno razlikuju prema natprirodnim sposobnostima koje imaju. Ljudi, heroji, polubogovi (poput Ahileja), mitska bića i bogovi, svi ratuju i nadmeću se u borbi za vlast i uticaj.

S druge strane, Biblija povlači veoma jasnu granicu između Boga i stvorenja. Sva stvorenja, anđeli, ljudi ili životinje, i za samo svoje postojanje zavise od Boga (ova zavisnost tako je mrska sledbenicima Prometeja!), kome su u ruci "granice njihovog življenja". Bez obzira na to, tradicionalno hrišćanstvo, ali ne i Biblija, pokazuje prema svecima neke oblike poštovanja i slavljenja koji prevazilaze čast koja pripada ljudima, iako su ti ljudi bili verni Bogu i uzor drugima. Izuzev svetog Arhanđela, koji dakle nije ljudsko biće, i sveci su samo ljudi, ma kako pobožni bili, grešni potomci Adamovi kojima je bilo potrebno Božije oproštenje. Oni su sveti po tome što su se svoga zla odrekli, primili oproštenje i promenili se. Svako kog je rodila žena po Bibliji je smrtnik i grešnik, i svakom čoveku potreban je spasitelj. U stvorenja se ubrajaju i anđeli, kako oni koji su verni Bogu tako i demoni, koji su zgrešili stavši na stranu Sotone. Nije istina da hrišćanstvo prelazi u politeizam već time što je Bogu suprotstavilo pobunjenog anđela kao personalizovano zlo. Sotona nije drugi bog, već superiorno stvorenje sa posebnim darovima i sposobnostima kome je dozvoljeno da sve svoje sposobnosti usmeri na umanjenje Božijeg uticaja među stvorenjima i nametanje svog poretka sveta.Trajanje Sotone i zla objašnjava se Božijim strpljenjem i poštovanjem anđeoske i čovekove slobode izbora, ali ovaj pali heruvim svakako nije besmrtan jer se na kraju Biblije najavljuje njegovo konačno uništenje i uništenje sveg zla na zemlji.

Upravo taj duboki ponor između smrtnog čoveka i Boga, upravo ta ontološka razlika čini čudesnom i čoveku nepojmljivom pomisao da je Bog u svakom smislu „sišao" među ljude i ogolio se do najbednije ljudskosti, kako bi se poistovetio sa njima i njihovom bedom (Filibljanima 2:5-8), i kako bi i oni, sledeći ga, mogli da se poistovete sa njim u njegovoj čistoti, dobroti i veličanstvu kada se vrati po njih. Da se svojevoljno ponizi ono što je jedino visoko, da Bog dođe među ljude i utelovljen da pati sa njima, da dozvoli da ga ljudi muče i ponižavaju i da ga se odriču – i sve to sa žalošću i tugom, iz ljubavi – nepojmljivo je prometejskom umu i svetu. Ivan Karamazov ne može da shvati kako čovek uopšte može da voli druge ljude, i to takve kakvi jesu. Umu čoveka koji se upinje da sam bude svoj bog prava je „ludost i bezumlje" (1. Korinćanima 1:18) učenje Novog zaveta da je od Boga poslani Mesija sjedinio u sebi Čoveka i Boga, tj. da se Logos – Reč Božija kojom je stvorio svet – utelovio u ljudsko, smrtno i slabo ne bi li saosećao sa čovekom, podneo njegove muke i poniženje, i kao takav – kao Sin čovečiji, potisnuvši svoje božanske osobine – pretrpeo kaznu od ruke ljudi i zaradi ljudi. Međutim, upravo se na tom učenju o poniznom Bogočoveku koji s ljubavlju služi pobunjenom čovekobogu – temelji sva biblijska teologija spasenja i pomirenja čoveka i Boga.

Dobro, zlo i greh. Sam mit o Prometeju ukazuje na varljive granice dobra i zla. Bogovi su izrazito ambivalentni, i ne pridržavaju se uvek normi koje su sami odredili. Štaviše, najveći čovekov greh je hibris, koji ne označava delo koje je zlo samo po sebi, već označava ogrešenje o autoritet bogova i njihovu volju, a u nekim slučajevima hibris je ponos čoveka spram bogova. Veoma često, u mitovima i pričama, častan i moralan čovek strada jer se zamerio nekom bogu. Naravno, na zemaljskoj ravni, interes polisa i nacije veoma često određuju granice između dobra i zla, a najveće grčke tragedije upravo ukazuju na sukob ličnih i kolektivnih merila.

Premda je čovek kompleksno stvorenje koje teži da objektivnu pravdu zameni svojom, Biblija postavlja veoma jasne razlike između dobra i zla. Vrhovni zakon svemira proglašava ljubav merilom dobra, čije je oličenje sam Bog. Ljubav je suština njegovog karaktera, koja se iskazuje u brizi o stvorenjima. Među ljudima, ona se kao načelo ogleda u Zlatnom pravilu međuljudskih odnosa: "Sve dakle što želite da čine vama ljudi, činite i vi njima" (Matej 7:12). Deset zapovesti su parafraza ovog vrhovnog zakona ljubavi, utelovljenog u Hristu, koji ih je sažeo u dve velike zapovesti: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim..." i "Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe" (Matej 22:36-40). Samoljubivi sotona odbacio je Božiji svet kao takav, i vrhovni zakon ljubavi prema Bogu i drugim stvorenjima, iako se u Novom dobu izdaje za Hristovog istomišljenika i čovekoljupca. Hristov odnos prema Bogu i ljudima u potpunoj je suprotnosti sa odnosom Sotone prema njima. U Bibliji se postojanje zla u svetu objašnjava činjenicom da je Bog stvorio anđele i ljude sa slobodom izbora – koju su mnogi anđeli i ljudi iskoristili da Boga odbace – slobodom koju je Bog u celosti ispoštovao time što je pobunjenicima dozvolio da čine zlo pred svemirom i svim pokolenjima ljudi sve do vremena suda, kako bi svi mogli da sagledaju i dožive sve plodove pobune.

Magija. Magijsko delovanje podrazumeva aktivnosti kojima čovek nastoji da stekne natčovečansku moć, privremeno ili trajno, u kontaktu sa natprirodnim izvorom sile. Magija uključuje rituale i postupke kojima se prizivaju natprirodne sile, stiče njihova naklonost ili uspostavlja pakt sa njima. Konačni cilj magije jeste prevazilaženje svakovrsne ograničenosti ljudskog bića, što je suština faustovskog sindroma – drugim rečima, kroz magiju čovek nastoji da ostvari upravo ono što je Zmija obećala Adamu i Evi ukoliko je poslušaju – "bićete kao bogovi". Magija je dakle trgovina natprirodnim, koja čoveku daje iluziju da je moćniji nego što jeste, a pri tom njegov karakter ne menja na dobro, već ga čini još oholijim i umišljenijim. Čovek stiče ubeđenje da je utoliko bogolikiji što je jači ili pametniji, a potpuno propušta najvažniju karakteristiku Boga - koje je Sotona potpuno lišen – služenje iz ljubavi na dobro drugima.

U Bibliji sva moć i vlast po definiciji pripada Bogu, i on posebnu silu i sposobnosti daje ljudima po svojoj, a ne njihovoj volji, kada on smatra da je to dobro i potrebno, a ne kada se čoveku to prohte. Drugim rečima, čoveku nije moguće manipulisati Bogom Biblije, niti se sa njime može utvrditi nekakva trgovina ili nagodba: naprosto, nemoguće je zloupotrebiti Božiju silu – kakvom su Pavle i Varnava lečili ljude – za neki sebičan i destruktivan cilj. Biblija ističe da je preduslov za dobijanje sile od Boga upravo promena karaktera: Bog najpre očisti čovekovo srce od zla i sebičnosti, a tek onda mu daje svoju silu, jer će je dobar čovek upotrebiti samo na dobro, ne na zlo. Bog dakle čoveku ne ustupa natprirodnu moć trajno, kao u zakup, u zamenu za neku žrtvu ili protivvrednost, što je svojstveno magiji, već mu je u svakom pojedinačnom slučaju daje da bi je upotrebio na dobro sebi ili drugima.

S druge strane, magijske aktivnosti veoma su bitan deo grčke religije i politeističkih sistema. Bogovi imaju svoje ljubimce, kojima daju svoju naklonost i osposobljavaju ih da izvedu naročita dela, kao Herakla, Odiseja ili Parisa, ali je komunikacija kroz posebne vrste pakta sa bogovima veoma česta. Čitanjem Biblije dolazimo do zaključka da Sotona još uvek raspolaže izuzetnim anđeoskim sposobnostima koje je dobio prilikom stvaranja, i da ih zloupotrebljava kako bi se ljudima predstavio kao Bogu suprotstavljeno božanstvo ili češće kao Bog.

Rat bogova. Ovaj motiv u različitom je obliku prisutan u oba religijska sistema. U antičkom politeizmu, bogovi ratuju kao i ljudi. U pitanju je Titanomahija, sukob Titana i Olimpijaca, predvođenih Zevsom. Ovaj rat završava pobedom Zevsa. Naravno, ovde ne računamo mnogobrojne sukobe i svađe bogova o kojima nam govore mitovi.

U monoteizmu, Bog ne ratuje protiv drugih bogova, već protiv pobunjenih demona koji svojataju vlast nad ljudima i Zemljom. Kada su prvi čovek i žena poslušali zmiju i time odbacili Boga, postali su dobrovoljni saveznici Sotone. Bog tada najavljuje da će pokrenuti duhovni i svakovrsni rat između zmijinih i Božijih sledbenika, odnosno između ljudi koji se budu vratili Bogu i onih koji ostanu na strani Zmije, tj. Sotone: sledbenici Zmije progoniće sledbenike Boga, čak i u okrilju same crkve i čak u ime Božije. S druge strane, sledbenici Boga ratovaće na taj način što će rečju i delom pokazivati besmislenost i nepravednost Sotonine pobune. Tako se Rat na nebu iz Otkrivenja 12 prenosi na zemlju, i ne prestaje do dana današnjeg. Taj rat najintenzivniji je u ljudskom umu, gde se vodi oko čovekove savesti i volje, i trajaće do kraja života svakog čoveka i do kraja sveta. Čovek svakodnevno mora da odluči, ukoliko nije dopustio da to za njega čine drugi, po kom će zakonu živeti, i šta će za njega biti dobro, a šta zlo. Dok je cilj grčkih bogova bio da vladaju svetom, rat Boga i Sotone ne vodi se samo za zemlju, već prvenstveno za čovekovu naklonost. U ovom ratu, neopredeljenih ljudi nema.

Buntovnik. Prometej se pobunio protiv Zevsa otevši vatru iz Hefestove kovačnice i krišom je odnoseći ljudima. Često je stoga predstavljen kao Bakljonoša, onaj koji ljudima obasjava put. On se pobunio, istina, protiv vrhovnog boga, ali s razlogom – čoveka radi. Čovek koji usvaja mit stoga će opravdati Prometejev prestup, i postati njegov saveznik.

Biblijski Sotona pred ljudima se predstavlja kao dobrotvor čovečanstva, koji putem magije i ezoterijskih otkrivenja ljudima saopštava "tajne" koje Bog krije od njih, premda se uvek radi o saznanjima koji ne mogu da reše ključne probleme ljudi – zlo i smrt – ali čoveku daju osećanje moći i superiornosti nad drugim smrtnicima i luciferijansku iluziju bogolikosti. Biblija ne insistira na natprirodnim moćima čoveka, već na karakternoj bogolikosti kao suštini jer ukoliko je čovek obrazovan, a zao, to je upravo kombinacija koja karakteriše Sotoninu ličnost. U svetu nauke, znati kako se stvara novi čovek, a ne biti čovek, poput mnogih eugeničara, znači potpuno promašiti suštinu ljudskosti i večnosti. Biti moćan i obrazovan na zlo, zar to vodi ka Bogu? Sotona je poklonio ljudima upravo ono što jedino i ima kao svoje – dar pobune, gladi za moći i samoljublja, sve ono što ih je odvojilo od Boga i života, i iskustvo krivice, sebičnosti, samoće i smrti.

Sotona je u Bibliji varalica i lažljivac, koji nastoji da Boga predstavi u negativnom svetlu, a samog sebe kao plemenitog i požrtvovnog heroja sa likom Prometeja, i time opravda svoju pobunu kao oslobodilački rat protiv "svemirskog Hitlera". Bog se sa ovom optužbom suočava doslednom ljubavlju prema pobunjenim stvorenjima – poštujući njihovu volju da ga odbace i svoj život završe konačnim nepostojanjem – ali i štiteći ljude koji ga vole, štiteći ih od nasilja Buntovnika i njegovih sledbenika, sve dok na kraju istorije konačno ne zaustavi i uništi zlo, pred svemirom koji će pozdraviti kraj anđeoske i ljudske pobune.

Stvaranje čoveka. U mnoštvu predanja koja čoveka dovode u vezu sa glinom, zemljom i prahom, nalazimo i varijante mita po kojima je Prometej čoveka načinio od gline (Higin, Pausanija), kao što navodi i Biblija: "A stvori Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni ; i posta čovjek duša živa" (1. Mojs. 2,7). Štaviše, ime Adam potiče od hebr. reči adama, "zemlja". Grčka mitologija, kao i legende Indijanaca Srednje Amerike, govori o više pokušaja stvaranja čoveka, počev od Hrona i legendarnog Zlatnog doba. Na kraju tog lanca stvaranja čoveka, i Prometej popravlja Zevsov pokušaj.

Po Bibliji, Bog je stvorio čoveka po svom obličju (1. Mojsijeva 1:27), pa ovaj poseduje neke Božije osobine, poput savesti i kreativnosti. Čovek je potom postavljen za gospodara i čuvara cele Zemlje kao Božiji namesnik. Od kada je poslušao Zmiju, čovek nazaduje, umesto da napreduje.

Bog i čovek. Bogovi grčkog Panteona predstavljeni su kao pristrasni i tašti. Imaju svoje ljubimce, dok druge progone jer su im se zamerili. Međutim, odnos između boga i čoveka ovde nikad nije opisan kao odnos ljubavi, ukoliko ljubav razdvajamo od seksualne strasti, zbog koje grčki bogovi i boginje često u mitovima progone smrtnike koji im se dopadnu. Međutim, upravo se Prometeju – Buntovniku protiv Boga – pripisuje ljubav slična onoj kojom Bog Biblije i Hristos vole ljude.

Bog Biblije pre svega je opisan kao Otac čoveka, kog voli "kao zenicu oka" (5. Mojsijeva 32:10). Bog je čoveka "izrezao na svojim dlanovima" (Isaija 49:16) i neće ga zaboraviti ako ga i rođena majka ostavi. Bogu je stalo da se svi ljudi spasu, a ne da propadnu za svu večnost (Jezekilj 18:23.32; 1. Timotiju 2:4, itd.). Bog u svojoj ljubavi dozvoljava da njegov Sin – Spasitelj i istinski Čovekoljubac – nastrada od čovekove ruke kao zamena čoveka, kao žrtveno jagnje. Tog i takvog Boga demoni i pobunjeni ljudi optužuju da je tiranin i zločinac (pomislimo samo na prvu rečenicu u Dokinsovoj Zabludi o Bogu).

Smrt. Smrt je u grčkoj mitogiji jednako složeno pitanje kao i u grčkoj filozofiji. Čuveni Platonov dijalog Fedon stavlja Sokratu u usta razmišljanje o stanju čoveka posle smrti i o besmrtnosti duše, dok iščekuje sopstveno pogubljenje. Personifikovana je kao niže božanstvo po imenu Tanatos, Smrt, dete Noći i Mraka. Veoma je zanimljivo primetiti da je San predstavljen kao brat blizanac Smrti. Hristos u Novom zavetu za smrt Lazarevu koristi glagol koimao koji znači "spavati", a tako je i preveden na srpski – "Lazar, naš prijatelj, zaspa" (Jovan 11:11). S druge strane, shvatanje smrti kao prestanka svesti i postojanja u bilo kom obliku u grčkom politeizmu nije bilo rašireno. Opravdano se može sumnjati da li smrt u klasičnoj grčkoj mitologiji uopšte postoji, osim kao nastavak života u podzemnom svetu. Štaviše, neki su smrtnici poput Sizifa uspeli i da za neko vreme prevare Smrt. S druge strane, neki drugi ljudi, umesto da umru, prerastaju u polubogove ili bivaju uzdignuti na nebesa, ili pretvoreni u predmete ili životinje, itd.

Čovek je po Bibliji u početku stvoren da živi večno, i da u zajednici i ljubavi sa Bogom neprestano crpe život i blaženstvo. Jednačina čovekovog postojanja veoma je jasna: "I stvori Bog čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa" (Postanje 2:7). Od trenutka kada je poverovao u Sotonino obećanje da će postati kao Bog, čovek sve više gubi i ona svojstva koja je dobio prilikom stvaranja, on stari i umire. Ovakvo shvatanje stanja čoveka sasvim je u skladu sa upozorenjem "umrećeš" (1. Mojsijeva 2:17), koje u originalnom tekstu glasi "umrećeš umirući", ili "zaista ćeš umreti". Smrt je po Bibliji nesvesnost, ništavilo, nepostojanje, nebiće, a ne prelazak u novi život, ili neko "bolje mesto". To nije prelazak u raj, pakao ili čistilište. Nigde u Bibliji ne nalazimo takvu tvrdnju. Naprotiv, smrt je u Starom zavetu opisana kao leganje pod zemlju među svoje pretke ("Počinu kod otaca svojih"). Kada čovek umre, "Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove" (Psalam 146:4). Mrtav čovek nema dakle nikakve svesti i nikakvog udela u aktivnostima živih (Knjiga o Jovu 14; Propovednik 9:5; 12:7), ne može da ih posećuje i ne zna kako im je. Smrt je sam Hristos opisao kao san, iz kog će jednog dana vaskrsnuti ("probuditi se") ljudi koje će on sam pozvati u postojanje kada se vrati na zemlju (Jevanđelje po Jovanu 11:11; 5:28.29; 1. Solunjanima 4:16, itd.).

Oslobođenje i uzdizanje čoveka. Humanistički mislioci poslednja tri veka iščitavaju u mitu o Prometeju mnogo toga što sam mit otvoreno ne kazuje. Nikada ne smemo da zaboravimo da se upravo antiteisti dive Luciferu u liku Prometeja. Oni su ti koji su povukli mnoge paralele između mita i Biblije, a ne vernici. Sjedinivši mit o čovekoljubivom Titanu sa 3. poglavljem biblijske Knjige postanja, izgradili su rečitu parabolu o nastanku ljudske civilizacije kroz savezništvo sa Buntovnikom nad buntovnicima. Ovakvo tumačenje je, primera radi, opšte mesto u shvatanju prosečnog nereligioznog Francuza, koji istovremeno optužuje religiju za unazađivanje i sputavanje čoveka. Lucifer (kako uvek zovu Sotonu jer ga ne smatraju "suparnikom", već saveznikom i pretečom) slavi se kao oslobodilac ljudske svesti i uma od stega religije, dok se kušanje zabranjenog ploda sa drveta poznanja dobra i zla smatra trenutkom evolucionog skoka, prosvetljenja čovečanstva.

Ovakvo tumačenje toliko je daleko od biblijskog razumevanja ropstva i slobode! Čovek je prema Bibliji poslušao Sotonu i postao njegov rob. Izgubio je time vlast nad sobom i nad Zemljom koja mu je poverena, izgubio večni život i sreću u savršenom svetu. Šta je dobio? Svakako, iskoristio je mogućnost da čini šta hoće. Jedna od prvih aktivnosti pretpotopnog Nimroda, buntovnog potomka Hamovog, bila je da podigne pesnicu prema Bogu, i osnuje prve gradove. Ime prvog grada u Bibliji? Vavilon (Postanje 10:10). Posle njega Nimrod osniva još nekoliko gradova, među kojima je i Niniva, buduća prrestonica Asirije. To je upravo onaj grad i istoimeno carstvo u kom su se ljudi ujedinili da sazidaju Vavilonsku kulu i dopru do Boga kako bi ga svrgli. Kada Bog čoveku nije Bog, onda čovek sam sebe unapređuje u tu funkciju, i to penjući se preko leđa drugih ljudi. Grad i država ujedinjuju ljude i koncentrišu njihovu moć i sposobnosti, ali ih i satiru. To su fundamentalne institucije ljudske nepravde i tiranije čiji je cilj iluzorno oboženje čoveka. Pričati o pravednoj državi i vlasti ljudskoj znači maštati bez osnove, prećutati čovekovu nesposobnost da pravedno vlada, osim ukoliko poštuje prvenstvo Boga nebeskog i pamti da je čovek samo stvorenje. Pravedna vlast je samo ona koja postoji da bi služila podanicima, a takvu nismo skoro videli. Svi projekti "savršenog društva", ili bar "boljeg društva" "po meri čoveka" uvek su završavali poklonjenjem čoveku kao da je bog, bilo da tog čoveka zovu "papom" ili "drugom". U oba slučaja, on je Veliki brat. Kada ljudi odbace Boga, nestaje njihove jednakosti, i neki pojedinac ili grupa zauzima Božije mesto i prerogative – na nesreću drugih. Sadašnja gradska civilizacija vidljivo teži i bliži se dovršenju novog Vavilona (Otkrivenje 17-19).

Ako sazidanje novog globalnog Vavilona nije oslobođenje ljudskog roda iz okova stihija personifikovanih bogovima, šta je onda oslobođenje? Da li je sloboda tek mogućnost da odbacimo, da ne volimo, da bez posledica dignemo ruku i na sebe i na druge, da mrzimo i zavidimo svima, i rušimo sve pred sobom, da ne slušamo nikoga i nikom ništa ne dugujemo? Da li je ljudska sloboda da odlučuje ko će u jednoj zemlji ili na celoj planeti da preživi, a ko će da mre, ko je dostojan Novog svetskog poretka, a ko nije? Da li je sloboda isprobavati nove proizvode hemijske i farmaceutske industrije na milionima nesvesnih ljudi, ubijati ljude u neposlušnom državama ili izgladnjivati one u Africi iako hrane ima dovoljno? Onaj ko ovako definiše slobodu ponaša se upravo kao bog koji ne voli ljude, a ipak odlučuje o njihovom životu. To je upravo slika Zevsa negativca, koga osuđuju ovi isti ljudi, a upravo se i sami tako ponašaju. Međutim, takva sloboda ruši, ne gradi. Brojni stihovi u Novom zavetu definišu oslobođenje čoveka ne kao političku ili ekonomsku kategoriju. Slobodan je čovek koji pre svega ne robuje sebi i svojim malim i velikim prohtevima, čovek sposoban da voli i da daje, a ne da otima i plaši se drugih. Slobodan je čovek koji ume da oprosti i da se suoči sa sopstvenom krivicom. Sloboda je ne mrzeti i ne svetiti se neprijateljima, to znači žaliti zle ljude, uživati u žrtvovanju iz ljubavi, ne iz mazohizma. Sloboda je ne plašiti se smrti, sloboda je voleti celim bićem i životom, ne samo strastima. Čovek koji sledi Kroulijev zakon Teleme ("Čini što hoćeš; to neka ti je jedini zakon") ne živi za druge, već za sebe. Pa ipak, pored sve emancipacije rasa i polova, pored ekonomskog prosperiteta i demokratizacije društva, mnogo je miliona situiranih, slobodnih i prosvećenih jedinki ljudskog roda koje – nisu slobodne. Nesrećne su i zarobljene najbedniji porocima i zavisnostima, okovane lancima samoživosti i sitnih interesa. Nisu slobodne od sebe zbog straha za same sebe. Naprotiv, svojstvo nekih drugačijih ljudi da uživaju u zbrinjavanju drugih, da ulepšavaju njihov život i svet oko sebe, njihova odlučnost da ne lažu i ne varaju makar zbog toga stradali i umrli, pokazuje sposobnost ljudskog bića da se iz ljubavi izdigne iznad ograničenosti svog duha i tela. Mnogi ateisti koji su tako živeli i umrli pokazaće se jednog dana iskrenijim i doslednijim sledbenicima Isusa Hrista od miliona takozvanih hrišćana.


Vanzemaljci?

Otkuda sve ove i ovolike suprotnosti? Ako je zmija u Bibliji simbol Božijeg suparnika, dok je u mnogim religijama smatraju moćnim božanstvom, a savremeni humanistički mislioci je izjednačuju sa čovekoljubivim Prometejem, kako tu suprotnost povezati sa razdvajanjem naroda i odvojenim razvojem njihovih verskih sistema? Kada povežemo bibliljske tvrdnje sa istorijom magijske misli, čini se da se odgovori mogu naslutiti. Autor ovih redova predlaže moguću rekonstrukciju duhovne istorije čoveka.

Pre svega, primetno je da i u mitu o Prometeju i u Bibliji postoje tri glavne ličnosti: Bog, Čovek i Buntovnik. U oba teksta, sukob između Boga i Buntovnika vodi se oko Čoveka. Međutim, ko je kriv, a ko u pravu – tu se dva iskaza dijametralno razlikuju. Bog optužuje Buntovnika za pobunu i rušenje harmonije svemira, dok Buntovnik optužuje Boga da je sebični i slavoljubivi tiranin, što opravdava pobunu i pretvara je u čin milosrđa prema anđelima i ljudima. U oba slučaja, Čoveku se pripisuje da je, bar u prvi mah, stao na stranu Buntovnika. Razmotrimo dva različita iskaza o ovom kosmičkom sukobu: kome da verujemo? Čije gledište da prihvatimo?

Ukoliko sjedinimo sva dostupna predanja o Bogu i Buntovniku, primećujemo da su uglavnom Simovi potomci, tj. semitski narodi, bili ti koji su s kolena na koleno prenosili Božju verziju sukoba. 66 biblijskih knjiga, napisanih u rasponu od 16 vekova, dodaju deo po deo mozaika u složenom metanarativu koji govori o Bogu Stvoritelju i pobuni prvog i najlepšeg među anđelima, o optužbi da je Bog tiranin, o Mesiji kao otelotvorenju Božije brige za čoveka, Mesijinom stradanju, poslednjem sudu, itd.

Daleko veći broj religijskih tradicija, koje se odnose uglavnom na Hamove i Jafetove potomke, slavi Prometeja, tj. iznosi Buntovnikovu verziju, po kojoj je Bog nepravedan, hirovit i surov poput Zevsa, koji se ljudima sveti za krađu vatre i pokušava da ih uništi. Ove verzije predstavljaju Prometeja kao demijurga, drugostepenog tvorca čoveka i prepravljača Zevsovih grešaka. Da li je brojnost i rasprostranjenost verzija i potvrda njihove istinitosti? Prisećamo se poslovice koja kaže: "Sto puta ponovljena laž postaje istina". Mnogobrojni su mislioci zabeležili da većina nikada nije u pravu, i da većinu ne vodi istina, već interes. Konačno, savremeni politički trendovi pokazuju da, kroz celokupnu ljudsku istoriju, većina zloupotrebljava svoju moć kako bi slabu i nemoćnu istinu ućutkala i potopila morem svojih uticajnih i gromoglasnih laži.

Buntovnikova verzija navodi ljude na to da odbace boga sa Zevsovim likom i priklone se čovekoljubivom Prometeju, kakvo god ime da nosi, makar povremeno zahtevao i ljudske žrtve, npr. pod imenom Kecalkoatl. Politeistička verzija ovog sukoba, koja Pobunjeno biće podiže u rang boga, karikira time Božiju ličnost. Zevs u mitu veoma liči na Skotovo filmsko viđenje kosmičkog Prometeja – moćno i moralno ambivalentno stvorenje koje ne voli čoveka, i od koga se svemu možemo nadati. Od Zevsa kome ljudi prinose žrtve nastojeći da ga prevare, do Boga Biblije koji sebe u Hristu daje ljudima, jer oni ništa ne mogu da mu daju, kakve li razlike! Kakvo li oprečno mišljenje o Bogu i o Buntovniku imaju zastupnici ovih dveju verzija istorije čoveka!

Da bi pobunjeni i sumnjičavi čovek ikada mogao da krene za Bogom kog je njegov predak ostavio poslušavši zmiju, neophodno je da poveruje da ga Bog voli i krene za njim, štaviše, da ga i sam zavoli. Zato Veliki inkvizitor Dostojevskog govori Hristu: "Ti si hteo slobodnu ljubav čovekovu, da slobodno pođe za Tobom, zanet i privučen Tobom". Nasuprot svih Sotoninih optužbi, nasuprot svih kažiprsta i pesnica uprtih u nebo, Bog se ljubavlju, pokazanom u Hristovom životu i stradanju, bori za čovekovo poverenje, ali tog istog čoveka mora da prepusti njegovom izboru, i razornom delovanju Buntovnika na čiju je stranu stao, kako bi čovek uvideo razliku između dobra i zla. Dotle prometejska religija čini sve da čovek više voli pakao sa Prometejem nego li raj sa Zevsom. Ovu temu, "simpatiju prema đavolu" i averziju prema Bogu, opevali su mnogi pesnici i opisali mnogi književnici. "Ave, Satana!" najčešće je izraz odbacivanja Boga o kome su nam rekli sve najgore. Da ne zaboravimo, karikiranju Boga izuzetno su mnogo doprineli nedosledni hrišćani, verovatno mnogo više nego dosledni Prometeidi.

Ova rašomonijada između Boga, Buntovnika i Čoveka mnogima se može učiniti besmislenom i protivrečnom teoriji o zajedničkom predanju. Kako su uopšte ovi narodi došli do toga da slede jednu ili drugu verziju ako im je praotkrivenje zajedničko?


Poruke s neba

Vratimo se početnoj ideji filma Prometej, i prihvatimo režiserov izazov bez predrasuda.

Postavimo sebi pitanje: ko je i zašto mogao da nas poseti ili posećuje iz svemira? Vanzemaljci? Ko su oni bili? Zašto? Radi "panspermije", invazije, akulturacije čoveka? Čitalac koji smatra da su navedena pitanja besmislena, nenaučna i svojstvena primitivnoj svesti može ili da odustane od čitanja ovih dugih redova ili da se upita zašto uopšte od 1984. godine postoji projekat SETI, čiji je cilj doslovno "prisluškivanje" poruka iz svemira, ukoliko je razmišljanje o vanzemaljcima tek puka fantazija. Zar ne zato što i naučnici i fantasti gledaju u nebo u potrazi za konačnim odgovorom na pitanje čovekovog porekla i sudbine? Podsećamo da su noviji mitovi, naučna fantastika, posebno u filmovima, ulaganje u ispitivanje paranormalnih pojava i mnogo šta drugo pokazatelj da čovečanstvo svakim danom sve više računa na mogućnost bliskog susreta. Međutim, za nas je mnogo značajnije pitanje: da li su nas vanzemaljci već posećivali? Da li priče o bogovima i njihovim porukama imaju veze sa takvim bliskim susretima? Da li Biblija govori o vanzemaljcima? Ko su bili ti kulturni heroji? Puka izmišljotina vračeva i šamana u stanju transa?

Da li je logično sledeće razmišljanje: ukoliko je život došao iz svemira, ko god da su po svojoj prirodi bića koja su u prošlosti posejala život na zemlji – a teško je negirati da u nama i oko nas nema tragova takvih susreta – zar bi bilo čudno ako su nas takvi ne samo načinili i posejali na Zemlji, već su nas i posećivali i podučavali onom što su želeli? Štaviše, ako su ti vanzemaljci na bilo koji način mogli da učestvuju u nastanku ljudske vrste, zar nisu imali mnogo više razloga i mogućnosti da se umešaju u naš razvoj i našu istoriju? I šta ako ta bića nisu dolazila iz istog centra, nisu bila jedinstvena i nisu dolazila sa istim ciljem? Šta ako su njihove objave ljudima bile kontradiktorne, neke na pohvalu Buntovnika, neke na pohvalu Boga? 

Biblija doista mnogo govori o različitim vrstama vanzemaljaca kao o stvarnim bićima koja su kroz čitavu istoriju imala kontakte sa ljudima, ali ih uvek jasno identifikuje i ukazuje na njihove namere sa ljudima. Svakako, njen opis vanzemaljaca ne nalikuje holivudskim niti ezoterijskim predstavama. U biblijske vanzemaljce ubrajamo bića nadljudskih sposobnosti i karakteristika koja su u istoriji veoma često, i s različitim ciljevima stupala u kontakt s ljudima. Pre svega, Bog ne pripada Zemljanima, već prema Bibliji nastava "na nebu", gde je njegov presto (Isaija 66:1; Dela 7:49; Otkrivenje 4). Njegov cilj je da Grad Božiji, kog Otkrivenje i neke poslanice nazivaju Novim Jerusalimom, siđe sa neba na zemlju i primi ljude koji su izabrali Boga (Otkrivenje 22:2.3), obnovi uništenu Zemlju i da se Zemlja i Nebo pomire: "Da bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu" (Matej 6:10). Za Hrista se kaže da se vazneo Ocu na nebo, odakle će i doći po svoje izabrane. (Dela 1:9-11; 1. Solunjanima 4:16.17; Jevrejima 4:14; 8:1, itd.). S druge strane, međutim, u značajnom broju biblijskih tekstova ističe se i da je Bog istovremeno svojim duhom (Sveti Duh) prisutan i na zemlji, prateći aktivnosti čoveka i događaje na zemlji (1. Mojsijeva 1:2; Psalam 51:11; 4. Mojsijeva 24:2; Isaija 57:15; Psalam 139:7.12; Jovan 16:7.13, itd.).

Potom, u biblijske  "vanzemaljce" možemo ubrojiti anđele – bilo da su verni Bogu ili pobunjeni, tj. demoni. Patrijarh Jakov, sin Isakov i unuk Avraamov, susreo je anđele bežeći u Mezopotamiju rodbini: "I usni, a to lestve stajahu na zemlji, a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božiji po njima se penjahu i slažahu; I gle, na vrhu stajaše Gospod..." (1. Mojsijeva 28:12.13). Premda Biblija ne govori mnogo o prirodi anđela, kazuje nam se da prilikom stvaranja zemlje "pevahu zajedno sve zvezde jutarnje i svi sinovi Božiji klikovahu" (Jov 38:7). "Zvezde" veoma često u Bibliji označavaju anđeoska bića, "nebeske vojske" (Sudije 5:20; Danilo 8:10; Otkrivenje 1:20; Otkrivenje 8:12; 12:4). U Bibliji se veoma često govori o susretima anđela i ljudi.  Primera radi, pomenimo čuveno viđenje slave serafima u 6. poglavlju Knjige proroka Isaije i Jezekiljev opis heruvima u prvom poglavlju istoimene knjige. Isusu Navinu (Isus Navin 5. pogl.) i Gedeonu (Sudije 6. pogl.) javlja se Anđeo Gospodnji, kao i Samsonovoj majci i ocu (Sudije 13). Avraamu u goste dolaze anđeli (1. Mojsijeva 18).  Anđeo iz zatvora oslobađa Petra (Dela apostolska 12), a potom i Pavla i Silu (Dela apostolska 16). To ne začuđuje jer sama reč "anđeo" na hebrejskom i grčkom znači "glasnik". Onoliko koliko nam Biblija otkriva, možemo shvatiti da su anđeli posebna vrsta nebeskih stvorenja koja sarađuju s Bogom u zaštiti ljudi i njihovom usmeravanju ka Bogu. Jevrejima poslanica 1:7 naziva ih "pomoćnicima, službenicima" (reč leiturgoi, otkuda i reč liturgija), a Jevrejima 1:14, detaljnije, "službenim duhovima koji su poslani na službu onima [ljudima – T.S.G.] koji će naslediti spasenje". Biblija govori i o tome da je jedna trećina svih nebeskih anđela podržala sotonu u njegovoj pobuni, da su potom bačeni na Zemlju (Otkrivenje 12:9), te da sa svojim vođom rade na tome da ljude odvoje od Boga i unište ih. Grčki tekst Novog zaveta naziva ih demonima (grč. daimon), a Vukov prevod đavolima. Srpska reč đavo, od grč. diabolos, znači "suparnik", kao i hebr. satan.

Zapitajmo se: ako se u Bibliji, koja svakako iznosi Božiju verziju sukoba s Buntovnikom, tvrdi da su anđeli često komunicirali sa ljudima i prenosili im Božiju verziju ljudske istorije i sukoba sa Buntovnikom, da li su u međuvremenu demoni ćutali ne braneći Pobunjenika pred ljudima? Da li je u istoriji ljudskog roda bilo demonskih otkrivenja, tj. susreta ljudi sa demonima? Odgovor je veoma dostupan i stoga lak: nudi nam ga prebogata istorija spiritizma duga hiljadama godina, sa svim jasnim potvrdama ove pretpostavke. Hermes Trismegist, Nostradamus, Svedenborg, grofica Blavacka, Elis Bejli, Bendžamin Krem, Širli Meklejn, Menli Hol i bezbroj manje poznatih medijuma, okultista i ezoterista potvrdiće da su se susretali sa anđeoskim bićima, od kojih su mnoga tvrdila da dolaze upravo od Boga. Ovim ljudima su se, kao medijima, javljala bića koja ćemo rečnikom Novog doba nazvati "uzvišenim duhovima", "duhovnim učiteljima", "anđelima", "astralnim učiteljima", itd. Karakteristični engleski termini cosmic beings, cosmic teachers, ascended masters, Archangels, the Space Command pokazuju u kojoj meri se ova bića dovode u vezu sa nebom i svemirom!!! Ona tvrde kako se kroz celu istoriju javljaju ljudima da bi čovečanstvu preneli poruke "mira i ljubavi": i oni dakle govore da Nebo brine o nama, samo na drugi način. Ukoliko samo okvasimo ruke u nepreglednom moru ezoterijske i okultne literature, utvrdićemo brzo da su se blještava i natprirodna bića javljala okultistima, predstavljajući im se najčešće kao dobronamerni Božiji glasnici, dakle poslani od Boga, a da su istovremeno poruke tih "Božijih" glasnika zastupale Buntovnikovu, a ne Božiju verziju sukoba. Ovi su "učitelji" na taj način Hristu pripisivali Sotonin karakter, tj. izjednačavali Bogočoveka sa Prometejem. Jedan gnostičko-kabalistički sajt ovako govori:

"Utelovljenje kosmičkog Hrista ("Mnogostruko savršeno jedinstvo") moguće je jedino kad Inicijat odluči da sam na sebi izvede Šestodnevno stvaranje. Učešće Prometeja (Hrista-Lucifera) neophodno je da bi se stvorio čovek po obličju i nalik Bogovima. Prometej-Lucifer ili Hristos-Lucifer iznad je dobra i zla. Prometej (sunčeva seksualna moć) stvara ili oblikuje Čoveka od vode (Yesod) i zemlje (Malkuth). Prometej želi da Čovek bude više od inteligentne životinje, i da, za razliku od inteligentnih životinja koje obraćaju pažnju samo na zemaljske stvari, Čovek stvoren Šestodnevnim stvaranjem Prometejevim poseduje ispravnu volju, pa može da vidi nebo i zvezde – gde je smeštena božanska priroda. Ovo je moguće zahvaljujući Atini, Božanskoj majci Kundalini, koja udiše život Prometejevim stvorenjima. Prometej u svoje stvaranje unosi Sunčevu Stvaralačku Vatru. I tako, pomoću Atine, Božanske majke Kundalini, Prometej uspeva da čoveku pribavi sunčevu vatru, i tako mu pruža jednu od najmoćnijih kosmičkih sila. Na taj način, kroz sunčevu vatru, on daje znanje (Daath) Čoveku stvorenom za Šest dana stvaranja. U tom pogledu je Prometej stvarni čovekov tvorac za Šest dana Postanja, koji ga izdiže od položaja inteligentne životinje do Solarnog čoveka ili prosvećenog Bića."

Drugi ezoterijski sajt tvrdi:

"Lucifer je aktivna i centrifugalna energija Univerzuma, vatra, život, nezavisnost, psihološka pobuna. (...) Lucifer otima hrabro božansku vatru kako bi nam pomogao na putu duhovnog vaskrsa. On je čuvar vrata i tajnih ključeva Svetišta gde ne može ući niko osim Pomazanih koji poseduju strašnu tajnu Hermesa."

Može li se ovakvo stapanje najrazličitijih verskih tradicija i učenja poistovetiti sa Hristovim izjavama o samom sebi, na primer o onoj da u njemu, tj. Hristu nema ničeg što pripada sotoni ("jer ide knez ovoga svijeta, i u meni nema ništa"; Jovan 15:30)? Ili sa njegovim trostrukim odbijanjem (Matej 4; Luka 4) da se povinuje Sotoninim pozivima da postupa na svoju ruku i, mada jedno sa Bogom, ne pokori se Bogu? Da li je dakle preterana i neutemeljena naša hipoteza, po kojoj su neka predanja i mitovi o posetama bogova i heroja – koji su plemenima i narodima prenosili ne samo čudesna i još uvek neshvatljiva naučna i tehnološka znanja, već i verska učenja sačuvana do danas – zapravo tragovi delovanja nadmoćnih duhovnih bića, anđela ili demona, čiji je cilj bio da narodu prenesu Božiju, odnosno, u suprotnom, Buntovnikovu verziju istorije čovekovog pada i otkupljenja? Može li to da objasni kontradikcije koje su se zalepile kao naslage na prvobitna "zrnca istine" o čovekovom poreklu i sudbini? Može li to da objasni zašto su jedni naučeni da se klanjaju zmiji i njenoj mudrosti, a drugi da je se groze?


"Prizemljeni" vanzemaljci

U jednom od prethodnih delova ovog napisa, razmatrali smo dodirne tačke između naučne fantastike i magije. Naime, nisu se demoni otkrivali ljudima samo u liku kulturnih heroja iz svemira, već mnogo više kroz duhove koji su za sebe tvrdili da borave u vazdušnim sferama oko Zemlje. Prizivanje duhova u raznim varijantama ima raskošnu tradiciju u Evropi od njenih početaka. Bilo bi brzopleto i naivno odbaciti spiritizam u celosti kao šarlatanstvo, ne razlikujući magove i mađioničare, cirkus i crnu misu. Pored svakako nesumnjivo velikog broja preteranih i netačnih izveštaja koje su inkvizitori bolesne mašte ostavili o ispitivanju veštica i različitih vrsta jeretika, ostaje činjenica da savremeni pokreti veštičarenja (Wicca, itd.), prizivanje duhova i mesmerizam, evropska istorija alhemije od renesanse naovamo, alhemija Bliskog Istoka i istorija tajnih društava daju nepregledan niz dokumenata o tome da prizivanje duhova nije tek zaludna i dekadentna lakrdija traganja za onostranim, kakvim ga, npr. u nekim delima prikazuju Šarl Flober (Buvar i Pekiše) ili Tomas Man (Čarobni breg), već istinski kontakt sa svetom demona. Okupljanje celog sveta u Novi svetski poredak, koji je vekovni san Prometejevih sledbenika, bilo bi nemoguće bez aktivnog rada mnogih spiritista, koji redovno savetuju vodeće državnike sveta, a sami dobijaju uputstva od "nebeskih učitelja" koji "brinu" da se ljudsko društvo razvija u dobrom smeru. Na spiritizam u sferi visoke politike (uključujući i Ujedinjene nacije!), o čemu je dosad mnogo pisano i rečeno, upozorava i Otkrivenje Jovanovo oko 100. g.n.e.:

"I videh iz usta aždahinih, i iz usta zverinih, i iz usta lažnog proroka, gde iziđoše tri nečista duha, kao žabe. Jer su ovo duhovi đavolski [orig. demonski] koji čine čudesa, i izlaze k carevima svega vasionoga sveta da ih skupe na boj za onaj veliki dan Boga svedržitelja." (Otkr. 16:13.14)

Prema Bibliji, Sotona kontaktira sa ljudima neposredno ili preko demona, javljajući im se kao blještavo i bogoliko stvorenje koje tvrdi da je glasnik samog Boga ili čak Hristos (2. Kor. 11:14; Gal 1:8). Nekoliko dana pre svog raspeća, Isus Hristos upozorava Dvanaestoricu i buduća pokolenja svojih učenika da će spiritizam igrati dramatično važnu ulogu pred njegov Drugi dolazak:

"Tada ako vam ko reče: evo ovde je Hristos ili onde, ne verujte. Jer će iziće lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane. Evo vam kazah unapred. Ako vam dakle reku: evo ga [tj. "evo Hrista" – T.S.G.] u pustinji, ne izlazite; evo ga u sobama, ne verujte. Jer kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti dolazak sina čovječijega." (Matej 24:23-27)

Otprilike svaki 26. stih u Bibliji govori o Drugom Hristovom (Mesijinom) dolasku kako bi konačno razdvojio dobro od zla, pšenicu od pleve i stavio tačku na istoriju ljudskog stradanja. Međutim, kada će tačno Hristos po drugi put doći na zemlju – to nije otkriveno nikome, to zna samo Bog. Sledbenici Novog doba ističu decenijama da sve religije iščekuju svog Mesiju pod različitim imenima. Međutim, pre nego što sam Mesija dođe, čovečanstvo u "doba Vodolije" gledaće u nebo tražeći odgovor na pitanje o svom poreklu i budućnosti, i doživeti vrhunsku predstavu na zemlji – objavu Antihrista, imitacije Hrista. Fascinantno biće blještavog sjaja – biće sam Prometej/Kecalkoatl/Lucifer. Spram takvog spektakularnog prikazanja, prosečan čovek teško može da očuva zdrav razum i slobodu rasuđivanja, i teško može da posumnja da takav sjaj i  moć uopšte mogu imati negativan predznak, ukoliko nije upoznat sa ratom između suprotstavljenih duhovnih sila.

Prema drevnoj legendi, Kecalkoatl, sjajna Jutarnja/Večernja zvezda, tj. Lucifer, vratiće se opet među ljude. Isto predanje imale su Inke o bogu Virakoči, koji treba da se vrati hodajući po moru. Dolazak ovog bića koje se predstavlja kao čovekov dobrotvor predvideli su mnogi verski pravci u istoriji. Ali, zašto bi biblijski Bog, ako je dobar, dozvolio tako neodoljivu prevaru? Apostol Pavle govori o spiritističkom čudu kao testu verskih pobuda:

"Pa će se onda javiti bezakonik [tj. Antihrist – T.S.G.] Kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše da bi se spasli." (2. Solunjanima 2,8-10)
Ljubazni, ne verujte svakom duhu, nego kušajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet." (1. Jov. 5:1)

Antihrist – spoljašnost Hrista sjedinjena sa karakterom Sotone – biće savršeno utelovljenje svih želja i potreba onih koji nisu želeli istinu o poreklu i stanju čoveka (da čovek treba da odbaci zlo, da je zaista smrtan i da mu je potreban Spasitelj), već prijatnu laž (da nema greha, da je čovek bog i da nema konačnog suda). Zar već dugo mnogobrojni gurui i učitelji Novog doba i izvornih istočnjačkih pravaca ne propovedaju Buntovnikovu verziju govoreći da ih šalje Bog, pri čemu energično negiraju da postoji greh i potreba za sudom i uklanjanjem zla iz sveta, tvrdeći kako su zlo i dobro jedinstveni i jedno drugom potrebni, kako je razlikovanje dobra i zla prevaziđeno i svojstveno ljudima na nižem nivou duhovnog razvoja. Ovako nešto mogu da poveruju samo ljudi utonuli u prijatnu udobnost tehnicističkog društva, ali ne i ljudi koji stradaju i bore se za goli život usred prirodnih katastrofa ili rata. Za one koji strahovito pate i bore se da opstanu u prirodi i među ljudima – razlika dobra i zla bolno je jasna.

Kao što nam pokazuju pomenuta dva citata sa ezoterijskih sajtova, a takvih je nepregledno mnoštvo, učenja pretežno uključena u Novo doba forsiraju jednu novu sliku Hrista koji suštinski sve više liči na – Sotonu, a pri tom poriču ili razvodnjavaju temeljne koncepte zajedničkog praotkrivenja. Upravo sentimentalno isticanje da ne postoji greh, tj. da ne postoji merilo po kom se razlikuju dobro i zlo, predstavlja dokaz da takve tvrdnje potiču od Buntovnika, onog koji bi hteo da svoju krivicu proglasi za zaslugu i vrlinu. On koji preko svojih glasnika poručuje ljudima kako su dobro i zlo nerazdvojni, relativni i jednako potrebni jedno drugom, i da svi putevi vode ka Bogu, na taj način opravdava svoje postupanje prema Bogu koji ga je stvorio, a protiv kog se pobunio. Štaviše, duhovni sinkretizam Novog doba zahteva da se Zevs i Prometej pomire, i da sam Zevs pozove Titana k sebi na Olimp. Kakve li ideje! Nažalost, Božija verzija istorije ne najavljuje takav finale.

Možda će se čitaocu učiniti kao su sledbenici Buntovnikove verzije tolerantniji jer nisu isključivi, već sprovode kompromis između Hrista i Lucifera. Zar je to dobro? Da li je zamagljivanje istine pohvalno? Zar se time opet ne beži od potpune istine o Bogu i Buntovniku? Može li biti kompromisa sa kosmičkom pobunom od koje su patila i pate sva ljudska pokolenja? U pozadini svega jedno je suštinsko pitanje: da li je Bog zaslužio da ga mi ljudi odbacimo, zasenjeni šarenim perjem Kecalkoatla?

Navedeno objašnjenje porekla dveju verzija istorije čoveka i sveta, te njihove nemiroljubive koegzistencije, predstavlja pokušaj njihove sinteze u jednu složenu realnost, a na temelju biblijskog teksta.


Epilog: kuda to idemo?

Na kraju našeg traganja za mitskim Prometejem, vraćamo se na polaznu tačku: proputovavši kroz mnoge vekove i mnoge zemlje, prateći ga u raznim vremenima i kulturama, saznali smo da je u mitovima i književnosti Prometej nosio mnoga imena, ali da je njegova uloga u njima uglavnom bila ista.

Prometej: bogoliki junak koji se usprotivio jačem od sebe, čovekoljubac, prvi veliki revolucionar i proleterski mučenik, Bakljonoša, začetnik evolucije i napretka čoveka... Njegovi najveći poklonici zovu ga i Luciferom. Za milione ljudi, Prometej je bio i ostao mitska istina – simbolički junak koji postaje stvarnost kada poverujemo u njegove ciljeve, u njegovu verziju istorije.

Istovremeno, bilo bi pogrešno doživeti ovu analizu mita o Prometeju kao poricanje bilo kakve vrednosti i dostignuća ideologije prometejstva u istoriji sveta. U ovozemaljskom, materijalnom pogledu, vera u napredak čoveka i humanističko pregnuće da mu se olakša bolno i neizvesno bitisanje na licu Zemlje odigrali su pozitivnu ulogu u životima miliona ljudi, dok je deformisana religija unesrećila milione drugih ljudi, učinivši njihov život na zemlji mnogo mračnijim i težim nego što im je samim stvaranjem namenio Bog. Dijahronijski posmatrano, pobeda revolucionarnih humanističkih snaga koje su sledile Prometeja u borbi protiv Zevsa-Crkve, predstavljala je od kraja XVIII veka potiskivanje duhovne i političke hegemonije nebiblijske religije u službi ljudske tiranije – i time je stvorila dragoceni prostor za slobodno razmišljanje i delanje ne samo Prometejevih, već i Hristovih sledbenika. U određenim istorijskim trenucima i na određenim mestima na Zemlji, dosledno je prometejstvo imalo daleko pozitivniju ulogu od nedoslednog ispovedanja vere u Boga.

Međutim, videli smo da je ideologija progresa mnogo više od težnje da se čovekov život olakša mnogim mašinama, da se produži napretkom medicine ili da se iskorene bolesti i glad. Svi smo mi uživali i uživamo u tekovinama tog vekovnog pregnuća.

Pored svega toga, ipak, prometejstvo podrazumeva pre svega raskidanje sa autoritetom Boga, kao i, u to ime, sa religijskim institucijama koje u Božije ime zarobljavaju telo i um čoveka. Odbacivanje Boga i njegove vlasti nad čovekom, društvom i planetom Zemljom podrazumeva i odbacivanje svakog traga Božijeg poretka stvari u nama i oko nas. Genetski inženjering, plastična hirurgija, promene klime i narušavanje ravnoteže u ekosistemima samo su neki od pokazatelja ove borbe protiv prirodnog toka stvari.

U ovoj fazi našeg razmatranja krajnje je neophodno, konačno, da razumemo ciljeve prometejske težnje ka boljem svetu i novom poretku, i da uočimo njene pozitivne i negativne strane.

Čovek-Prometej želi da promeni svet kakav jeste zato što teško i kratko živi u njemu, "pun nemira" (Jov 14:1), i zato što ga taj poredak stvari ponižava spram osećanja gordog ponosa zbog veličine njegovih ambicija i mogućnosti. Gnev protiv Boga je gnev protiv sveta za koji smatra da je proizvod zlog Zevsa, nemilostivog i čoveku nenaklonjenog Boga. Patnja čoveka na zemlji je strašna. Može li iko da porekne da je strahota istorije čoveka – istina?

Međutim, pitamo našeg Prometeja: ko je svet ispunio patnjom? Zašto se umire i pati? Tada Zmija otvara Bibliju i čita čoveku reči iščupane iz konteksta, o tome kako je Bog rekao "umrećeš" i "radićeš zemlju u znoju lica svog dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet". Eto vidiš, takav je Bog!, uzvikuje nam Zmija. On vas je osudio na ovakav jadan život! A ja vam nudim bolji svet u kom pčele ne bodu i cveće ne vene, samo izaberite mene, ne Boga. "Svu zemlju daću tebi ako padneš i pokloniš mi se" (Matej 4:9).

U tom istom trećem poglavlju Postanja piše ipak da je smrt i patnja nastupila jer se čovek otrgao iz okruženja i odnosa koji mu je davao besmrtnost i blaženo postojanje. Zato što ga je Sotona-Prometej lagao. Zato što oteta vatra ne daje život – nego smrt u iluziji svetlosti i života. Bog je jedini izvor života; stvorenje koje je Bogu okrenulo leđa i koje još uvek postoji po milosti Božijoj ne može nikome dati život, i nema ništa što nije dobilo od Boga. Tako kaže Biblija, a na nama je da verujemo u to ili ne. Naravno, ima i prijatnijih i pomirljivih objašnjenja, koja hvale Zmiju, kao što smo već videli.

Pažljiv će čitalac postaviti sledeće logično i prevažno pitanje: ako poklonici Prometeja toliko govore o napretku i veruju u svetlu budućnost kao ishod emancipacije čoveka od Boga, da li to znači da Biblija ne govori o ljudskom napretku? Da li iz toga valja zaključiti da je čovek koji sledi Boga ipak zaostao i ograničen, zauvek učauren u nepromenjenom stanju svesti, uplašen od pitanja i sumnji i zadovoljan otpacima i mrvicama postojanja, u svetu koji nudi toliko neslućenih tajni i mogućnosti?

Hajde da razmislimo: šta bi bilo da Adam i Eva nisu poslušali zmiju? Da li bi ostali "glupi i nerazvijeni"? Da li su bili glupi i  nerazvijeni? Ne stoji li tamo u Knjizi postanja da su bili "po obličju Božijemu", i da je ceo svet stvoren "veoma dobro" (1:31)? Teorija evolucije u sferi društvenog razvoja ubeđuje nas već vekovima kako su ljudi današnjice razvijeni, a u prošlosti su bili primitivni. Pre svega, iskustvo ljudi u katastrofičkim uslovima pokazalo je koliko je malo potrebno da "civilizovani" čovek podivlja i poprimi nagonski oblik ponašanja kada nestane društvenog uređenja na koje je navikao. Deca izgubljena u džungli, koju predstavlja Kiplingov Mogli, jedan su od dokaza da čovek veoma brzo može i da nazaduje i napreduje u svojoj "evoluciji". U širem smislu, postoji mnogo arheoloških dokaza, mnogo kulturnih spomenika, koji pokazuju da su ljudi prošlosti bili inteligentniji i sposobniji od nas danas, i da su raspolagali pamćenjem i kulturom koje mi ne možemo ni da razumemo. Međutim, i njih je porazilo vreme. "Zeman gradi, zeman razgrađuje". Vreme i priroda izjedaju i rastaču dela ljudskih ruku. Oni obaraju u prah ambiciju čovekoboga, i zato on toliko teži da zagospodari njenim mehanizmima, rizikujući da sa prirodom uništi i sebe i život na Zemlji.

Da li je Bog Biblije nazadan? Da li čovek uz njega može da napreduje? U svakog je od nas ugrađena sposobnost učenja i proširivanja sposobnosti i znanja, i nema granice našem duhovnom rastu i bogaćenju ličnosti. Bog je u čoveka ugradio želju za napretkom, za učenjem, za radom – a prometejska znatiženja trag je te želje za rastom. Konačno, čovek i u fiziološkom smislu raste – njegove ćelije rastu i umiru, on odrasta, on se menja. Čovek uči celoga života.

Hristos nam poručuje: "još vam mnogo imam kazati..." (Jovan 16:12). Apostol Pavle uzvikuje: "još ne mislim da sam dostigao; jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se; I trčim ka biljezi [tj. cilju] k daru gornjeg zvanja Božijega u Isusu Hristu" (Filibljanima 3:13,14). Naše "gornje zvanje"  – visoki cilj kom treba da težimo  – jeste "u Isusu Hristu". Hristos, kao dostižno savršenstvo čoveka, kao njegova bogolikost koja je štaviše uslov večnog građanstva, jedna je od stalnih tema Pavlovih. On ističe da se svaki čovek koji je zavoleo Hrista preobražava u savršenu verziju sebe, ono najbolje što može da postane, "dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove" (Efescima 4:13). Drugim rečima, ne samo da po Bibliji vernik ne ostaje zaostaje u odnosu na Prometeide, već je NAPREDAK KA BOGOLIKOSTI dužnost svakog čoveka pred Bogom, pri čemu sam Bog daje čoveku snagu i sposobnost da do te mere napreduje. Međutim, taj duhovni rast uslovljen je pre svega usavršavanjem karaktera, onoga što tradicionalno zovemo "srce". Hristovo savršenstvo ne sastoji se u nemerljivoj inteligenciji ni u bogolikoj mudrosti, iako je on sam Mudrost-Logos. Savršenstvo je "poznanje Boga", tj. sjedinjenje s njim u misli i u ljubavi, u duhu, kako kaže Biblija. Biti kao Bog znači  – voleti kao Bog. Zato Pavle i beleži: "Znanje nadima [tj. čini čoveka uobraženim], a ljubav popravlja" (1. Korinćanima 8:1).

Da zaključimo: ne samo da Bog Biblije ne ograničava čovekov razvoj – On čoveka obavezuje da napreduje do hristolikosti da bi bio deo novog raja – gde su sva bića povezana ljubavlju bez interesa i zlobe. Takav je biblijski koncept progresa: "Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje" (Filibljanima 4:13). To "sve" je toliko veliko da premašuje sve što bismo mogli tražiti od Boga ili uopšte poželeti da imamo i postanemo. To za Boga znači "bićete kao bogovi". I to je besplatno ponuđeno svima. Iz ljubavi, a za one koji žele da nauče da vole kao što je Hristos voleo.

Zaboravivši koliko je prvi ljudski par kriv za pojavu zla od kog danas pati, čovek odan Prometeju energično teži da iz svog raja izagna Boga. I to je najveća nesreća prometejskog projekta koji se danas tako intenzivno i ogoljeno sprovodi. On ignoriše svoju zavisnost od Boga i prirode, i gledajući da pomogne sebi, polako ruši temelje svog opastanka. Koliko god dobra da su doneli i donose ljudskom rodu, napori Prometejevih sledbenika ne mogu rešiti suštinske probleme čoveka koji su u njemu samom i koje nikakav prosperitet i materijalna situiranost ne mogu isceliti. Pre svega mislimo na problem zla i sebičnosti u čovekovom biću, na ljudsku destruktivnost vezanu za samu njegovu smrtnost (Eros i Tanatos). Humanizam koji to zlo u čoveku negira – proglašavajući ga tek posledicom ili neobrazovanosti ili bede – neprestano to zlo ponavlja na sve veći broj način, jer ga neguje i jer mu laska. Prometejski napredak nauke i tehnike ipak je samo površinska kozmetika na licu i u biću čovečanstva i sveta, dok dublje slojeve tkiva rastače zloćudni tumor. Nesreća i zločinstvo i dalje se kombinuju sa mladošću, lepotom i bogatstvom: dovoljno da se ljudi ne vole. Sreća, pak, i dalje može i bez lepote, i mladosti i bogatstva: dovoljno je da se ljudi vole.

Kada Prometej reši jedan problem, time izaziva deset novih problema. Lekovima za jednu bolest izaziva nekoliko drugih. Uništavajući korov, ubija i pčele. Fabrike i dalje niču na zemlji, ali otrovni gasovi sve više truju vazduh. Naučna otkrića najpre služe za vojne svrhe. Intelektualna moć služi dominaciji. Za lekove i struju se i dalje plaća, i to mnogo. Prometejsko znanje najčešće je povezano sa sebičnošću i osvajačkim ambicijama. Retki su naučnici koji su sanjali da pomognu čovečanstvu, poput Tesle. Prometej bi hteo mnogo, ali mu svet kao celina izmiče, sa svim svojim varijablama i jednačinama, sa svim svojim tajnama koje nas muče. Ono što verniku koji voli Boga upravo Bog saopštava kroz svoja otkrivenja, kroz "bogopoznanje", opštenje duše sa Bogom, to skeptik ili nevernik mora da sazna sam, trošeći svoje vreme i sredstva, pošto veruje Prometeju da Bog ne može ili ne želi da mu pomogne.

Nepoverljiv prema Božijem svetu, prirodi i drugim ljudima, savremeni čovek se posvadio sa svojom suštinom, i zato je nemiran kao Kain, a opet doveka u potrazi za rajem koji nosi u sebi kao čežnju i arhetipsko sećanje. Kao što intenzivni seksualni odnosi ne leče nedostatak ljubavi, tehnički raj ne rešava suštinsku otuđenost čoveka od sebe, od drugih ljudi i prirode, i, konačno, od Boga. Sve te nagomilane stvari kojima je civilizacija zatrpala planetu, sva ta plastika, gvožđurija i otrovi, kao u filmu Voli (Wall-E), svi ti predmeti industrijske proizvodnje koji nas preplavljuju i guše, sva ta dela gordog Homo faber-a, ne mogu da nadmaše ni da poprave Božiju tvorevinu, u čijem su kvarenju poodmakli.

Jeste, materijalni napredak civilizacije produžio nam je život za nekoliko decenija, podario besplatno školovanje, prodro svojim satelitima u dubine mora, zemlje i kosmosa. U stanovima imamo vodu, kanalizaciju, grejanje, ekrane kojima pratimo zbivanja u celom svetu, hranu nam donose na telefonski poziv... Međutim, usred gradova - koji koncentrišu prometejski falsifikat raja u najsistematičnijem obliku - veoma lako može doći do kolapsa svih tih sistema koj nas snabdevaju rajskim darovima civilizacije. Da ostanemo gladni, goli, hladni.

Konačno, nije li Prometej ipak kradljivac? Ne kiti li se tuđim perjem? Ne hvale li ga ljudi zbog vatre koja nije njegova? Od čijeg je praha načinio svoja dela? Da li je krađa zaista bila potrebna? Da li smo se od Prometejeve vatre ogrejali i prosvetlili, ili opalili ruke?

Setimo se upozoravajućih reči filozofa Ronalda Dvorkina:

„Igrati se Boga zaista znači igrati se sa vatrom, ali mi smrtnici to činimo još od Prometeja, sveca zaštitnika opasnih otkrića. Mi se igramo s vatrom i prihvatamo posledice, jer je alternativa strah od nepoznatog.“ (Ronald DWORKIN, Virtue, Cambridge, Massachusetts, 2000, str. 446)

Povlačeći paralelu između mita i drevnog pripovednog motiva đavolovog šegrta koji gubi kontrolu nad čarolijom koju je proizveo prizivanjem demonskih sila, Dvorkin nas upozorava da svetom upravljaju ljudi koji svesno rizikuju da unište Zemlju i ljude na njoj, nespremni da se okrenu i promene svoj naum. Okrenuti se, predomisliti se, pokajati se – to je za Prometeide kukavičluk, nesloboda. Drevno načelo Plus ultra mora se ispoštovati, kao sveti zalog, sve do kraja. Potpuno istu logiku nalazimo kod mnogih zaljubljenika u ekstremne sportove. Iako ne znaju kud će ih njihov put odvesti, oni znaju da nazad ne mogu i ne žele – kao da bi izdali svoju suštinu – ne toliko da otkriju nešto novo koliko da pobegnu od onog prvog, starog stanja stvari, za koje optužuju Boga. Oni su odlučili da raskinu sve veze sa Bogom i njegovom tvorevinom, makar zapalili svet i sami izgoreli u njemu. Naravno, oni istovremeno ubeđuju svet preko medija kako je sve pod njihovom kontrolom, kao i da odlično znaju kuda idu i šta će tamo naći.

Videli smo da je mit o Prometeju jedna od dve različite suprotstavljene verzije istog metanarativa, onog o Velikoj borbi između Boga i Buntovnika. Taj mit tesno je povezan s Biblijom, koja daje drugačiju verziju istih događaja. Ivo Andrić opravdano je istakao da 1) stvaranje sveta, 2) pojava greha i potop, 3) dolazak Mesije i 4) priča o Prometeju predstavljaju četiri noseća stuba čovekove istorije. Kako to, kad ta četvrta pripovest iznosi kontradiktorne informacije u odnosu na prve tri? Kad bolje razmislimo, kada suparnici o istom događaju pričaju suprotstavljene priče, nije li to potvrda da se taj događaj zaista i desio  – u postmodernoj klimi razaranja ljudske vere u istinitost istorije, a kamoli religije? I nije li to potvrda da i Bog i Buntovnik priznaju da između njih postoji veliki sukob oko nečeg veoma važnog? Zar to ne predstavlja dokaz da obe strane s razlogom ulažu neverovatne napore da nas uvere svaka u svoju priču? Ukoliko čitalac misli da samo vernici fundamentalisti pridaju ovom sukobu toliko značaja, da li može da objasni zašto se onda druga strana – od ezoterista, magova, ekumenista, spiritista, gurua, vestica i otvorenih satanista – toliko trudi da opere Sotonin obraz u očima ljudi, i iskoreni odvratnost prosečnog čoveka prema magiji i duhovima? Upravo svojom oprečnošću u odnosu na biblijsku verziju istorije, mit o Prometeju svedoči da postoji Bog i da postoji njegov Suparnik, da je rat dobra i zla (kako god da definišemo ove osporene kategorije) ozbiljan i stvaran, i da su ciljevi jedne i druge strane od sudbonosne važnosti za ljudsku vrstu.

Prema ranije izloženim tumačenjima samih sledbenika Prometeja, ovaj mit predstavlja alternativu biblijskoj priči o stvaranju, grehu i iskupljenju, i to iz ugla Buntovnika koga Biblija zove Sotonom. U mitu onaj koji je razdvojio Boga i čoveka proglašava sebe velikim dobrotvorom, novim stvoriteljem i spasiteljem čoveka. Prometejska religija u suštini je sramoćenje Boga, kome je podmetnut tuđi zločin.

Otac je optužen da je krvnik vlastite dece. Optužio ga je jedan od sinova. Kroz istoriju, jedan se brani, drugi optužuje. Jedan i drugi iznose argumente i dokaze za svoju odbranu. Jedan i drugi izvode svoje svedoke, koji brane jednog, a okrivljuju drugog, nazivajući jednog zločincem, a drugog svecem.

Ovaj sukob je tako dug i krvav da najviše greše oni koji misle da su obojica u pravu. Jedan ne govori istinu. Koji? Uporedite iskaze obojice, i izjave i karakter njihovih svedoka. Na kraju krajeva, pogledajte kuda vodi životna filozofija jednog i drugog. Naravno, ukoliko vam je stalo do istine. Ukoliko verujete da je do istine moguće doći. Ukoliko verujete da postoji nešto što se zove istina. Uprkos svima koji tvrde suprotno.

Režiseru Prometeja poverenje ne ulivaju ni Zevs ni Prometej. Da li je tačno da u bolnoj istoriji čoveka uživa samo Lucifer? Da li je tačno da nam naš Stvoritelj nije naklonjen, ko god on bio? Da zvezde na nebu svetle hladnim sjajem i da smo sami i bespomoćni u svemiru?

Mi živimo u vremenu kada nije opasno po život, bar za sada, i bar u parlamentarnim demokratijama, verovati u šta želimo – da postoje Gremlini, Štrumfovi i Teletabisi, đavo ili Bog – ili da nema nikakvih bogova i nikad ih nije ni bilo, već da smo sami sebi prepušteni u osmišljavanju našeg istorijskog hoda po ivici provalije. Svako može da bira – po miloj volji – da veruje u šta mu drago.

To je lepo, konačno – to je sloboda izbora... Mada, zašto i čemu da čovek veruje? I koja korist od toga? Da sanjari ili da se zabavi? Da osmisli život? U ovom vremenu kada najglasniji demagozi preporučuju ljudima da ne veruju ni u šta jer je istina mrtva, a svaki čovek je bog svog univerzuma, Knjiga nad knjigama jasno i bez uvijanja povezuje Boga i Spasitelja: "Ti si, Gospode, otac naš, ime ti je otkako je veka izbavitelj naš" (Isaija 63:16). "Ko vide mene", kaže Isus Hristos, "vide Oca" (Jovan 14:9).

Biblija ne proriče ljudski raj niti Antihristov raj, već neuspeh svih čovekovih pokušaja da zameni ili prevaziđe Boga, ma kako humani, dalekosežni i uspešni ti pokušaji izgledali. Ona ne skriva od svojih čitalaca teške dane stradanja, laži i globalne manipulacije pred povratak pravog Hrista. 

Međutim, biblijski koncept istine ne podrazumeva samo loše vesti o agoniji sveta kakvog znamo, već i "radosnu vest " – blagovesti  – što je prva i poslednja vest koju je Bog saopštio ljudima. To je vest da se Bog koji je stvorio svet nikada ne poigrava sa ljudima, i da je njegov krajnji cilj i najveća težnja ne da ih uništi, već da ih dovede k sebi, u večno postojanje sa Bogom. Dok milioni čekaju javljanje nekih drugih vanzemaljaca iz svemira koje im najavljuju medijumi, onaj koji je rekao "Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka" (Matej 28:20) ne zaboravlja svoje obećanje: "U domu oca mojega ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto? I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja." (Jovan 14:2,3; Čarnić)


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top