Zavisno od toga s kakvih se početnih pozicija rat započinje– takvi će biti i njegovi rezultati. Ne odmerivši snage i objavivši rat i Istoku i Zapadu, Hitler je svesno izgubio II. Svetski rat. SSSR nije uspeo da preformatira geopolitičko prostranstvo u svoju korist i u hladnom ratu pretrpeo je poraz. Samo naivni mogu da veruju da novog rata neće biti. On je već počeo. Ahilova peta SAD su njihova veličina i žudnja da vladaju planetom. Protiv te totalne američke kontrole neophodna je antiamerička gerila – gde je važno nesamo to da ona mora biti globalna, nego i ono protiv čega se ona bori. O velikom ratu teško je govoriti bez emocija. Ali ako o njemu budemo govorili s prevelikm uzbuđenjem, nećemo daleko stići. Kada tvoju zemlju napada neprijateljil i kada neprijatelja napada tvoja zemlja (što je u suštini jedno te isto) i nemaš mnogo izbora nego boriti se do poslednje kapi krvi. Da li je pri tome neophodno neprijatelja mrzeti i u njemu videti samo zlo koje treba uništiti? Za većinu to zaista jeste neophodno. Jer inače većina ljudi ni nema motivaciju da ubija i da umire. Međutim, postoji i naročita vrsta ljudi, koje su u Indiji nazivali Kšatrijama. To su vojnici za koje je ubijati i umirati njihov život, njihovo disanje, njihova čast, njihovo biće. U „Fenomenologiji duha“ Hegel je to nazivao principom Viteza. Vitez gleda smrti u lice, oči u oči. S njom se nosi na ravnoj nozi. S kime god da se bori, Vitez se bori sa smrću. On ni nemože da se bavi ičim drugim, nego da se bori sa smrću – da ubija druge i da rizikuje. To ga i čini Vitezom. Za razliku od njih postoji i druga sorta – a to je po Hegelu sorta Robova. U strahu od smrti Rob je spreman da učini sve što mora. Tom pokornošću on sebi otkupljuje život. Ali, to je samo život Roba. Rob smrti okreće leđa, ne sme da je vidi, od nje se krije. Smrt Viteza čini plemenitim a Roba čini robom. Heraklit je ovo nazivao borbom, polemikom. Vitezu borbi sa smrću ne stiče besmrtnost, ali u borbi on nalazi Roba. A Rob u borbi traži bezbednost, odbija da se bori sa smrću, ali po cenu toga onda vlast nadnjim preuzima Vitez. Kod ljudi koji po svome opredeljenju ne mogu da budu Vitezovi neophodna je ozbiljna motivacija da bi i oni pošli u rat. Oni moraju da budu potreseni do dubine duše. Neprijatelj mora da učini nešto što će ih poraziti, prevrnuti, razoriti iznutra. A kad se to desi, oni se onda podignu nasveti rat. U kome često i pobede. Ali za elitu – rat je samo jedna obična stvar. Da bi pošli u rat njima nije potreban čak ni neki poseban razlog. Zbog togaje Plemić sposoban da u svom neprijatelju vidi čak i odraz samoga sebe. Čak i da simpatizira s onim koga se sprema da ubije i od čijih ruku i on sam može usvakom trenutku poginuti. Ovaj plemićski, elitistički, kšatrijski odnos premaratu shvatao je i Niče, čime je šokirao miroljubive mase, mase Robova. Ovde bih želeo da iznesem neka razmišljanja o geopolitici Velikog svetskog rata, ali ni ne obraćajući se masama, ne ni na jeziku masa, ne stavljajući sebi čak ni cilj da podržavam njihov patos. Taj njihov patos ja i shvatam i prihvatam ga, i ne bih hteo ni najmanje da ga postidim. To je sveti patos. Ljude koji se ratasećaju, koji o ratu samo i pomisle, obuzima osećanje svetosti s kojim se udrugim prilikama retko sreću. Taj je osećaj dragocen sam po sebi. Budući da jei smrt je sama po sebi dragocena, dragocena su i razmišljanja o njoj. Ali ja se spremam da govorim o nečemu sasvim drugom, i to potpuno nepristrasno.

Tri verovatna saveza

Mnogo toga u ratu rešava startna pozicija. To su odlično shvatali Sun Ce i Klauzevic. Kako, s kakve tj. polazne tačke rat počinje – takav će biti i njegov ishod. Ovu polaznu tačku (zajedno sa saveznicima) po geopolitičarima određuje geografski položaj. Sledstveno tome početni uslovi rata imaju jasnu geografsku suštinu. Na tome se zasniva i posebna geopolitička analiza rata – koja se sasvim razlikuje od ideološke,ekonomske ili vojno-tehničke analize. Ovde bi trebalo dati jedan kratki pregled početnih pozicija Drugog svetskog rata s gledišta geopolitike. Krajem 30tih godina u svetu su postojala tri geopolitička bloka s jasno izraženim ideološkim osobinama. Simetrija između mesta gde su se oni nalazili i njihovog ideološkog ustrojstva bila je toliko izrazita, da bi se mogao čak steći i utisak da se radi o mitu ili nekoj čarobnoj bajci geografije. Najzapadnije oblasti sveta(Zapadna Evropa i SAD) predstavljale su liberalno-kapitalističku krajnost. Na istoku se rasprostirao socijalistički SSSR. Između njih bile su Sile osovine –gde je vladala jedna srednja ideologija – s elementima kako kapitalizma, tako i socijalizma (nacional socijalizam, fašizam). Tri, znači, zone (krajnji Zapad –Centralna Evropa i SSSR/Evrojazija) i tri ideologije (kapitalizam, nacionalsocijalizam i socijalizam). Iako je rat objektivno bio neminovan, sva tri bloka imala su određenu slobodu u zaključivanju saveza. Drugim rečima – teoretski su bile moguće tri verzije: - Zapad zajedno sa Silama osovine protiv Istoka/SSSR(kapitalizam + nacionalsocijalizam protiv socijalizma) - Sile osovine zajedno s Istokom/SSSR protiv kapitalizma (socijalizam + nacionalsocijalizam protiv kapitalizma) i, konačno, - Sile osovine istovremeno protiv i Istoka i Zapada(kako se uostalom i desilo) – što je prinudilo Istok i Zapad, socijalizam i kapitalizam u jedan, s ideološke tačke gledišta, potpuno protivprirodni savez. Zbog čega protivprirodan? Zato što je kod socijalizma postojala i ideološka i geopolitička podudarnost s nacional-socijalizmom. Ista takva međusobna podudarnost postojala je i između nacionalsocijalizma i kapitalizma. A između socijalizma i kapitalizma nisu ni ideološki ni geopolitički postojale nikakve dodirne tačke gde bi moglo da dođe do sukoba. Svaki je od ova tri geopolitička igrača,naravno, osuđivao ostale ali logika svake od tih ideologija bila je dovoljnomoćna i autonomna. Vidimo kako su se na pragu Drugog svetskog rata jasno ocrtavala dva (s čisto teoretske tačke gledišta) sistema savezništva: Minhenski sporazum ukazuje na obrise saveza kapitalističkog zapada s nacionalsocijalističkom Nemačkom protiv SSSR, a pakt Ribenrop-Molotov potpuno simetrično (te je nerazumljivo što su se u vezi s tim svi baš toliko izbezumili) pokazuje obrise saveza socijalstičkog SSSR i nacionalsocijalističke Nemačke protiv Zapada. Obe su ove opcije na ovaj ili na onaj način ostale otvorene sve do početka rata.

Geopolitičar Haushofer: ideje, učenici i sledbenici

Najveći geopolitičar 20. veka, Karl Haushofer izvanredno je jasno shvatao ove zakonomernosti: Na osnovu njih je za hitlerrovsku Nemačku istovremeno pripremao dva geopolitička projekta, pri čemu su oba u određenoj meri bila u skladu sa geopolitičkom i čak i sa ideološkom logikom. Ili Kontinentalni blok (Berlin-Moskva-Tokijo), k čemu se emocijonalno priklanjajo i sam Haushofer, ili savez s Engleskom (a takođe i sa SAD i Francuskom) protiv SSSR (gde je radi razrade ove mogućnosti doživeo ono nesrećno prinudno sletanjei Haushoferov učenik Rudolf Hes). Ili Minhenski ugovor ili pakt Robentrop-Molotov – bio je ubeđen Haushofer. Ali to mišljenje nije delio i Hitle jer Firer se odlučuje za drugo rešenje: rat na dva fronta, ni Zapad ni Istok. Surovo? S ideološke tačke gledišta izuzetno surovo, čak i potpuno samoubilački. Rat u takvom geopolitičkom kontekstu bio je za Nemačku svesno izgubljen. U glavu prosto ne ide da je Nemačkoj i silama osovine uopšte i uspelo toliko toga, koliko su uradili. Ali na konačan ishod rata uspesi Nemaca nisu mogli uticati. Zbog toga je 1944. godine, kad je već ne samo Haushoferu nego i mnogima drugima postalo potpuno jasno da je Hitler za Nemačku postao zla kob (E.Nikiš) Haushoferov sin Albreht i sam stupio u zaveru protiv njega. Atentat ne uspeva i Albreht Haushofer biva streljan u tamnici. Ali na pozadini pogibije milijona ovo se ne može nazvati tragedijom. To je samo jedan pucanj i telo koje se sasulo pored zida, jedan samo tehnički detalj. Rat istovremeno i protiv Zapada i protiv Istoka za Nemačku je značio neminovnu pogibiju – do koje je i došlo. Posle 1945. godine s geopolitičke karte nestali su i samostalna Centralna Evropa i nacionalsocijalizam. Svet je bio podeljen na dva dela –između Zapada (kapitalizma) i Istoka (socijalizma). Pobeda? Hoće li dugo takoostati?

Hladni rat: ponova podela karata

Godinu dana posle osvajanja Berlina, 1946. godine započinjejedan drugi rat – hladni rat. Rat kao rat. I ponovo geografija iz čarobne priče– Zapad protiv Istoka, kapitalizam protiv socijalizma. Začuđujuća simetrija između geografije i ideologije. Pogledajmo na početne uslove i ovog rata, jer oni određuju ko će u njemu pobediti. Posle 1945. godine SAD konačno preuzimaju inicijativu od Engleske i postaju oslnocem zapadnog sveta, središtem svetskog liberalnog kapitalizma. Tu se pokazuje da su SAD idealno zaštićene strateškimmorskim granicama i da su se tokom Drugog svetskog rata nalazile u pogodnim uslovima jer su, izuzimajući neprijatnu ali ne i fatalnu epizodu s Perl Harburom, ratovale na tuđoj teritoriji. Ni to nije lako ali je svakako lakše nego ratovati u svojoj zemlji. Građansko stanovništvo je kao bašta – industrija čini svoje, ekonomija procvetava. A Evropa i SSSR nalaze se u ruševinama. SAD sadrže i Ameriku (to lepo i dobro zaštićeno ostrvo, koje je istovremeno i poligon za pripremu vojske), a imaju i strateški ključno važnu vojnu bazu uvidu Zapadne Evrope, koja u vojno-strateškom i ekonomskom smislu (Maršalov plan) potpuno zavisi od novog centra Zapada i kapitalizma a imaju i svetskog geopolitičkog i ideološkog neprijatelja, kojeg predstavlja SSSR tj. Istok. A šta smo dobili mi, pobednici Nemaca? Od Nemačke dobili smo Prusku (manji samodeo Nemačke). Zemlje koje smo oslobodili od fašizma nisu uspele da nas zavole udubini svoje duše (nas, uopšte, i nije lako voleti, a koga, uostalom, i jeste?). A na sve to naše granice su zemaljske granice, koje našu teritoriju ne štite, nego na ovaj ili onaj način ustvari neposredno otvaraju. Amerikanci su odlično zaštićeni i u slučaju da Rusi otvore karte i pođu na njih, spremni su Evropljane i da žrtvuju. I šta iz toga proizilazi? Proizilazi to da ćemo mi preili posle izgubiti hladni rat. I ovde opet sve rešavaja startna pozicija.

Staljinovi planovi koji se nisu ostvarili

Sve to odlično shvataju Staljin i Berija. Krajem 40-tih godina kod njih počinju da se uobličavaju dva alternativna plana za promenu geopolitičkog položaja. Prva varijanta je napadačka: pomaknuti granicu socijalističkog tabora ka Atlantiku. U Francuskoj i Italiji je jaka levica. Jedan desant i Rusi izlaze na La Manš. Utopija? Ko kaže – mi smo već marširali po evropskim prestonicama, što ne bi smo mogli i još jednom?! Druga varijanta je „finlandizacija“, to jest neutralizacija Evrope. Izvođenje ruske vojske odatle – ali pod uslovom izvođenja i američke vojske i raspuštanja NATO. Evropa mora da ostane strogo neutralna (ovaj plan,kobajagi „špijunski“ bio je Beriji stavljan na teret kada ga je likvidirao Hruščov). Koja je od ovih varijanti bolja? Obe su dobre, jer su geopolitički realne.Ali s početnom pozicijom koja se nije promenila mi bi smo hladni rat pre ili posle opet izgubli. S geopolitičke tačke gledišta ovo je mali zadatak za đaka prvaka. I tu je došao kraj. Sa zakašnjenjem, ali je došao. Sve smo ih toliko prepali da se dugo nisu usuđivali da nas napadnu. Ali i pored toga se sve završilo. SSSR je srušen. Hladni rat bio je izgubljen. Pao je socijalizam, pao je SSSR, pao je Istok. Pobeda 1945. godine postala je daleka prošlost, njene geopolitičke rezultate su nam oduzeli, zajedno sa državom koja je taj rat dobila, zajedno s ideologijom koja je tu Pobedu nadahnjivala.

Na pragu novog rata

I šta sad? Da li je s ratovima gotovo? Ko bi postavljajo ovakve hipoteze ni malo ne poznaje čovečanstvo. Čovečanstvo i rat – to su sinonimi. Ljudi su ratovali i uvek će ratovati. Jedni dobrovoljno, jer vole taj posao, drugi pod prinudom, jer nemaju drugog izbora. To priznati jeste realizam.Truditi se to izbeći – glupi je strah. A kakav nas rat čeka? Pre svega, jedan rat već traje. To je uspostavljanje novog svetskog poretka od strane Zapada. Zapad je dobio hladni rat i pobedio je formalnog, geopolitičkog i ideološki struktuiranog konkurenta. Svršio je s nama kao s pobednicima Drugog svetskog rata. Ostavio nam je svoje nadzornike da nam upravljaju. Ali i pobedniku su ostali problemi. Ovog puta, istina, pre će biti da su to problemi policijski,problemi unutar političkog karaktera, jer za Zapad skoro sva planeta postala je unutrašnja teritorija. Mesto ratova zauzele su kaznene policijske ekspedicije po „sopstvenoj“ (kako misle u Vašingtonu) teritoriji. Kažnjavaju koga smatraju da je potrebno: Sadama Husejina, mulu Omara, Bin Ladina ili Mujamera Gadafija…Na redu su sada Bašar al Asad, Mahmud Ahmadinedžad a zatim, kako se vidi, i Čavez, Morales, Umala, Lukašenko, a (pre ili posle) i Putin.. A na putu tog atlantskog i globalističkog parnog valjka malo-malo pa se pojavljuju prepreke. Najozbiljnija prepreka je Kina. Ideološki aktivna prepreka jeste islamski svet. Prepreka s tehničkim problemom je ruski nuklearni arsenal i rusko stanovništvo koje je neprijateljsko prema kolonizatorima. Prepreka s ekonomskom konkurencijom je Evropa. Svađalačka i drska prepreka jeste Latinska amerika,gde jedan za drugim na vlast dolaze samo neprijatelji SAD (Čavez, Morales,Umala nedavno u Peruu itd). Američka imperija ratuje s „globalnim ustanicima“ i ubrzano, rukama kolaboracionista, likvidira za njih opasne mehanizme,infrastrukture i arsenale. Novi svetski poredak izgrađuje se bičem i šargarepom,mrežama, propagandom i haosom. Ali – ko se mača lati… Nasilje izaziva samonasilje, nasilnik pre ili kasnije i sam postaje žrtva nasilništva… SAD ratuju protiv celog sveta, protiv čovečanstva – pri čemu svakoga ubeđuju da je njihovavlast „blaga“ a njihova hegemonija da je „komforna“. Možda to i jeste tako –ali i da jeste to je opet ropstvo. U robove žele sve da nas, na kraju krajeva, pretvore, makar njihova vlast i ne bila baš toliko komforna (a uostalom ko robove šta i pita)… Uostalom, Gospodu ni neće zadovoljiti ništa osim onog što se njima samima bude sviđalo… Znači – pred nama je momenat u kome će svet ili u njemu još preostali Plemići, Kšatrije, ući u rat.

Koji su početni uslovi tog rata koji nam se sprema?


Američka imperija je previše razapeta. SAD se trude dakontrolišu prostranstva, koje niko do sada nije uspevao da kontroliše. U tome i leži njihova slabost. Pobede i porazi se jedan za drugim smenjuju. Pobeda je radosti oprez. Poraz je gorčina i mračna muka. Ali i to je sudbina čoveka – radovati se i mučiti se, voleti i ubijati. I sve to pred licem neumitne i blještave smrti. A vojnik želi jedino da ona bude slavna…


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top