Госпође и господо, да Франкфурт којим случајем не лежи на Мајни, него на Гангу, свој бих данашњи задатак вероватно лакше обавио. Не бих с напором требао објашњавати философски појам егзистенције, не бих се морао мучити с феноменолошким описом нашег битка-у-свету, не бих требао тумачити како се латинска реч егзистенција огледава у грчкој речи екстаза, не би биле потребне ни многе примедбе о утемељењу екстатичног у свакодневном и свакодневног у екстатичном, а осим тога не бих стално морао овако неприродно неразговетно говорити не би ли господа сниматељи с индијске телевизије била задовољна.

У Франкфурту на Гангу сада бисмо седели под стаблима манга уз вечерњи поветарац, гледали бисмо преко према гатовима где се верници спуштају на обредно купање у свету реку, напољу на отвореној води видели бисмо понекад плутајуће пакете повезане платном, што наговештавају облике људских тела, ваздух би био испуњен шумовима и мирисима који подсећају на мртво и на живо, сунце би већ било ниско над ријеком, а ја бих вам се започео обраћати причајући једну приповест.

Ах, у Франкфурту на Гангу не би било приватног власништва над приповестима, било би то изношење наслеђене мудрости а не некакав плагијат, ако бих наиме пред вама испрела приповест о божанским птицама. Највећи број вас би је већ наравно познавао, јер Рамакришна ју је већ често приповедао, Свами Муктананда је приповедао, Сри Ауробиндо ју је приповедао, а осим њих још стотину других, сваки на свој начин, а свако пак на свој начин тачно, јер у матици усмене предаје нема разлика у нивоу између оригинала и копија, овде је понављање једнако оригинално као и прво изношење, а свака је репродукција премијера. Па ипак бисте ви, моје госпође и господо, били изнова знатижељни да чујете приповест, јер знате с ранијих предавања да никад не можете бити сигурни у то да ли сте је разумели.

Исприповедaо бих дакле легенду о птицама које летом надвишују и врхунце Хималаје.

Зову се божанске птице, јер су бесмртне. Кад се једном вину у ваздух, ослобођене су земаљске силе теже. Не морају узимати никакву храну, јер су оне саме себи у целости довољне. Никад се не спуштају на земљу, задржавају се искључиво на највишим висинама, а и спавају у слободном ваздуху, воле се под отвореним небом и понад отворене земље, чини се да ништа не требају осим висине и ширине, као да су у стању да се снабдевају кроз пупчану врпцу властита блаженства. Једини тренутак у животу божанских птица у којем овом ослобођеном обитавању прети опасност да буде нарушено, јавља се на самом почетку. Јер, као створови слободни од земље, божанске птице несу своја јаја у ваздуху. И док јаје са највише висине пада према земљи, сунце га леже. Ако је мајка узлетела довољно високо, онда је време које ће протећи до излегања младунчета управо довољно да се јаје које се обрушава, изнутра пробије још изнад земље - млада божанска птица ће се излећи у ваздуху, осетиће ветар у перју, снаћи ће се у слободном паду, раширити крила и поново започети са пењањем. Тако се роду ретких и дивних птица придружио један нови примерак.

Али није ни издалека сва младунчад тако спретна да се излегне изнад земље и да се снађе још у ваздуху. Можда мајка није при одлагању јаја летела на највишим висинама, као што је потребно, можда су облаци закрили сунце и објекту који се обрушавао сустегли топлоту потребну за излегање, у сваком случају, дешава се више него једанпут да време не буде довољно за божанске пилиће и за њихово правовремено ослобађање. Сила тежа је прејака, пад пребрз, стијешњена птичја прилика остаје затворена у вапненом затвору, док се земљино тло опасно приближава. Младунче жели очајнички ван, али прекасно је, земља усисава јаје к себи страховитим усисајем, и тако се догађа оно што се никад не би смело догодити, а што се ипак пречесто догађа, јаје се размрскава о тло. Као омамљено младунче чучи у разбијеној љусци, чак и не слути да је пропустило правовремено полетети, немоћних крила лежи на земљи погођено муњом, светлост и сила тежа треснуше њиме о земљу. Сада више никад неће научити летети. Кад прође први шок, прибрат ће се, замахнути крилима на месту, затим ће резигнирати пред силом тежом и покушати да макар само научи ходати. То му најчешће и успева - неке од палих божанских птица стално причају у својем каснијем животу о томе колико је за њих важан усправан ход. Али колико год вертикалне животиње и ходале уоколо по земљи, никад се неће решити осећаја да с њима нешто није у реду. У какву скривеном кутку њихова сећања живи и даље слутња о томе да су некоћ постојале друге могућности које су њима ускраћене.

Моје госпође и господо, само до овде желим да испричам ову приповест коју бих вам у Франкфурту на Гангу причао под стаблима манга. Можете ми веровати да бих све то навелико украсио као неки философски тепих из бајке у којег се увек изнова уплећу нове нити. Исприповедао бих и неке уоквирене приповести, на пример ону о земаљским птицама које су на крају ипак поново научиле летети, и међу њих бих уплео аналитичке и мистичке коментаре о Рамана Махаршију  Ramana Maharshi) , и o indijskoj ponoćnoj djeci и о мајстору Хакуину, (Hakuinu) о Јохан Готлиб Фихтеу (Johannu Gottliebu Fichteuи) Рабију Деридау, о индијској поноћној деци и калифорнијској high-noon-children. У међувремену би постало мрачно и над водом Ганга већ би се њихале мале уљане лампе, које сећају на душе при њихову путовању к мору. Публика би се сад већ помало разилазила, слушаоци би се губили у улицама града, ускоро би дошао час кад гладни бели бизони крећу према трговима како би у гомилама смећа потражили јестиве остатке. Сигурно би највећи број слушалаца одмах заборавио приповест, само би понеки отишао с осећајем да га нешто пробада у међу лопатицама. Људи из Франкфурта на Гангу су понекад јако сугестибилна, па и најнеобичније имагинарне физиологије могу примити лично, а након ове приче би сигурно неки од њих имали осећај који не вара, наиме да се на њиховим леђима појављују заметци крила. То је додуше немогуће, али се ипак дешава следом савршено јасних знакова. Такве једне вечери неко ће једва заспати, до три сата ујутро вртјет ће се у кревету, без сна од немоћи да лети.

Фрагмент из Петер Слотердијк, Доћи на свет, доспети у језик, Загреб 1992., стр. 64.-66.,

Превод: Mирјана Станчић, изворник: Peter Sloterdijk, Zur Welt kommen – zur Sprache kommen, 1988.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top