На Арктику се налази 13 одсто неоткривене нафте, 30 одсто природног гаса и 20 одсто течности природног гаса у свету. У току лета, ослобађају се два нова морска пута између Европе и Азије,  један дуж северних обала Русије - Севморпут, а други поред Канаде - Канадски северозападни пролаз. Саобраћај овим морским путевима знатно скраћује пут између Европе и Азије за 20 до 30 одсто у односу на пут преко Суецког канала. 

Господине Бесон  Арктик је једна од ретких преосталих територија на земљиној кугли која није била предмет колонијалне поделе. У последње време Арктик је територија претензија више држава. Пошто сте добар познавалац Арктика шта је узрок тих обновљених  геополитичких амбиција?

- Амерички геолошки премер прогнозира да у области северно од Арктичког круга има процењених 90 милијарди барела неоткривене, технички обновљиве нафте; 1670 билиона кубних стопа технички обновљивог природног гаса и 44 милијарди барела технички обновљивих течности природног гаса.
Ови ресурси чине 22 одсто неоткривених, техничких обновљивих  ресурса у свету. На Арктику се налази 13 одсто неоткривене нафте, 30 одсто природног гаса и 20 одсто течности природног гаса у свету. Очекује се да се око 84 одсто процењених ресурса налази у приобаљу. Због тога, свака од пет земаља која се граничи са Арктичким морем, САД, Русија, Канада, Норвешка и Гренланд (Данска), покушавају да прошире своју ексклузивну економску зону (ЕЕЗ) на континентални праг. Да би то учинили, они морају да докажу пред Комисијом ОУН за границе континенталног прага са геолошким подацима и примерцима да је део арктичког континенталног прага на који они полажу право продужење њихове копнене масе.
За сада, само је Норвешка разграничила свој део арктичког континенталног прага. Наравно, постоје сукоби око граница на континенталном прагу међу овим државама, нарочито око области потенцијално богатих нафтом и гасом. Постоји гранични сукоб између Русије и Норвешке у Баренцовом мору и Канаде и САД-а у Бофортовом мору.
Арктичке воде садрже велике залихе риба и ове залихе могу постати богатије са могућом миграцијом неких врста из јужних мора ка северним уколико буде расло глобално загревање. Током шездесетих и седамдесетих година био је „бакаларски рат“ између Исланда и Велике Британије у севернима водама Исланда, и сада се води један такав „рат“ између Русије и Норвешке у области Спицберген архипелага, те повремено норвешка обалска стража или поморске патроле ФСБ-а заустављају рибарске бродове обеју земаља.
Арктичко море такође има велику геостратешку важност за балистички рат. Северни пол је најкраћа путања за ракетни напад између Русије и САД и стратешка нуклеарна подморница која би изронила кроз поларну капу изненадила би систем раног упозорења и балистичке одбране.
Овакав случај се десио 13. и 14. јула 2009. године, када су у току војних вежби две руске стратешке подморнице класе Делта IV „Јекатеринбург“ и „Брјанск“ испалиле вежбовне балистичке ракете које су изненадиле амерички систем раног упозорења. Руси желе да у Баренцовом и Белом мору имају „поморски бастион“ где ће њихове подморнице моћи безбедно да плове ван домашаја НАТО морнарица и да изврше балистички напад. Наравно, НАТО државе не желе да препусте ова мора руској Северној флоти.
Ово су главни разлози зашто данас виђамо, нарочито од НАТО земаља, повећано војно присуство у овој области и пораст војних вежби као што су „ХЛАДАН ОДГОВОР“ на северу Норвешке. Пошто је Арктик махом море, морнарице ће чинити већи део нагомиланих војних снага, али ће копнене и ваздушне снаге такође играти важну улогу.
Ако постоји установа која се понаша као колонизатор у тој области, то је Европска унија. Само три земље ЕУ-а, Данска, Шведска и Финска имају део своје територије изнад арктичког круга, али ЕУ мисли да има „арктичку манифестну судбину“. ЕУ развија „северну димензију“ своје стране политике проповедајући међусобно поштовање, али када је у питању ова област она жели да наметне свој „светоназор“ забрањујући домороцима од Канаде до Русије да лове фоке за крзна или лов на китове. Због тога, Арктички савет, мултилатерална организација која окупља све државе и заједнице којих се тичу арктички проблеми, је одбила да да ЕУ место посматрача!
У току лета, ослобађају се два нова морска пута између Европе и Азије,  један дуж северних обала Русије - Севморпут, а други поред Канаде - Канадски северозападни пролаз. Саобраћај овим морским путевима знатно скраћује пут између Европе и Азије за 20 до 30 одсто у односу на пут преко Суецког канала, што је знатно јевтиније.
Постоје многи разлози зашто је Севморпут одрживији од канадског Северозападног пролаза. У лету 2009. године, два немачка товарна брода су направила пут од Азије до Европе користећи овај поморски пут и руске поморске компаније планирају да извозе угљенохидрате у Азију овог лета.
Наравно, ови поморски путеви се могу користити и за војне сврхе. У току руско-јапанског рата 1904-1905. године, руски војни врх је размишљао о употреби Североисточног пролаза да би послали флоту до Јапана, међутим никада нису довршили овај пројекат и њихова флота је била осуђена на пораз у бици код Цушиме после дугог путовања преко Рта Добре наде и Мадагаскара. Немачки војни брод Комет је 1941. године успешно прешао из Европе у Тихи океан уз помоћ совјетских ледоломаца преко Севморпута. Данас, америчке подморнице користе Северозападни пролаз да би пловиле од Атлантика до Тихог океана Канађанима под „нос“, нарочито у току ICEX војних маневара. Русија и Канада желе да ови поморски путеви остану под њиховом јурисдикцијом, док САД, Европска Унија и неке азијске пацифичке земље (Кина, Јужна Кореја) тврде да су то међународни поморски путеви.

Како оцењујете акт Москве чија је морнарица на Арктику поринула на морско дно заставу Руске Федерације?

- Као и многе чињенице које се тичу Русије, западни медији су погрешно протумачили, чак и фалсификовали постављање заставе. Ово НИЈЕ био покушај „заузимања земље“ нити полагање права суверенитета на Северни пол, иако су неки Руси дубоко убеђени да им припада из културних разлога. Шта је руска, или совјетска, култура без снега, леда, Сибира, освајања и економског савладавања удаљених ледених области?
Као што сам горе поменуо, да би полагали право на продужени континентални праг, свака држава која се граничи са Арктичким морем мора да докаже пред Комисијом ОУН за границе континенталног прага да је овај део континенталног прага продужетак њихове копнене масе. Да би то учиниле, свака држава мора да прикупи геолошке примерке са дна мора и да начини топографију прага, што су управо чинили Руси у области гребена Ломоносов и Мендељејев (планински венци на дну Арктичког мора). Ништа више. Постављање заставе је био само сигнал другим државама да Русија има научне, људске и технолошке капацитете да полаже право на континентални праг.
Наравно, то је био сигнал и Русима да је њихова земља способна да учини велике научне успехе као што је некада Совјетски Савез у трци за космос.

Како коментаришете бригу неких западних владиних и невладиних организација за права домородаца у Амазонији – области коју такође добро познајете - и да ли би то могло имати неке везе са једном другом важном стратешком облашћу Сибиром?

- Ову бригу је лако објаснити и ови западни НВО-и се сада исто понашају на руском Арктику и Сибиру као што су се понашали у бразилској Амазонији почетком деведесетих година и из истих побуда. Руски Арктик и Сибир су првобитно били насељени неруским народима и они представљају већину становништва у овим областима. Међу њима су Коми, Евенки (Тунгузи), Јакути, Ханти-Манси...
Овде можемо видети како је „руска колонизација“ сачувала ове народе насупрот колонизацији Америке. Руски континентални праг, Арктик и Сибир су изузетно богати ресурсима: има нафте, гаса (полуострво Јамал), никла, дијаманата (Јакутија и полуострво Кола), уранијума...
Западни НВО-и, делујући под својим именима, Белона, Сервајвал Интернешенл, Гринпис, ВВФ или преко локалних „руских“ клонова или посредника као што су „Младост и Природа“ или РАИПОН који покушавају да убеде домородце да су их „колонизовали“ зли „Московљани“ који им отимају земљу и богатство. Чак се и „каспаровци“ брину о том проблему у Русији! Покушавају да их убеде да потраже још аутономије или чак независност од Москве и да треба да имају више контроле над богатствима области. Покушавају да их убеде, нарочито номадске узгајиваче ирваса, да је „руски начин“ развијања Арктика разорнији по природу од „западног начина“. Наравно, то је потпуно неистинито и треба да се усредсредимо на оно што се дешава Сами народу (тзв. Лапонцима – пежоративно име) у северној Норвешкој где немају никаквих приступа добробитима од гасних поља и рудника, док НАТО користи њихове пашњаке за војне вежбе, или оно што се дешава Инуитима и Јакутима у Аљасци.
Насупрот томе, руски систем „република“ и „аутономних области“ или „округа“ дoзвољава праву расподелу добробити од нафтних и гасних поља између центра, Москве, и периферних зона где ови народи живе. То су приметили чак и западни медији на последњем светском конгресу фино-угарских народа 2008. године у аутономној области Ханти-Манси. Сваки пројекат на руском Арктику, као на полуострву Јамал или у Сибиру, се ради у сарадњи са локалним народима да би се смањио негативни учинак нафтне и гасне индустрије. Примера ради, путање гасовода се праве у сарадњи са Комима и Евенкима да би се смањио учинак на миграције ирваса.
Ови НВО-и такође покушавају да убеде ове народе да је „русификација“ у току, и да Московљани желе да униште њихову културу; њихова култура ће бити сачувана у „фино-угарској“ држави која ће имати тесне везе са Естонијом и Финском. Многе од ових група имају везе са бившим агентом ЦИА и бившим директором РФЕ-РЛ, Полом Гоблом. Тужба „русификације“ је такође лажна јер је Русија једина земља на свету у којој су оригиналне културе најбоље сачуване у току последња два века.
Лако је објаснити сврху ове дестабилизације Русије кроз етнички сепаратизам. Западне компаније и државе које подржавају ове тзв. НВО морају да се суоче са руском државом и њеном војном моћи, ако желе да имају приступа богатствима руског Арктика или Сибира. Погодите каква би била моћ ценкања једне „Коми државе“ или „Саха државе“, пројекат који подржава сенатор Џон Мекејн, пред великим англосаксонским нафтним или рударским компанијама!
Чак је и особа коју Срби врло добро познају, г-ђа Медлин Корбел-Олбрајт, казала да је Сибир исувише велик и богат да би припадао само Русима. Исте тактике и речи су коришћене против Бразила у Амазонији током деведесетих година када су западни вођи казали како је то „злочин против човечанства да Бразилци сами управљају Амазоном“. Други начин да се дестабилизује једна држава јесте да се потраже еколошки изговори и да се позове на „интернационализацију“ Арктика, као што су неки људи и установе '90-их година тражили „интернационализацију“ Амазоније коју су називали „плућима света“. Као пример наводимо бившег француског премијера, Мишела Рокара. Када је био премијер, он је отишао у Бразил и предложио да се у замену за бразилско одрицање суверенитета над Амазонијом поништи бразилски страни дуг. Сада, у својству „опуномоћеног амбасадора за поларна питања“, он покушава да створи покрет јавног мњења да се интернационализује Арктик над којим, по његовим речима, „не владају никакви закони“. Наравно, то је неистинито, јер Арктичко море подлеже Конвенцији ОУН о закону мора који дозвољава деобу континенталног прага између држава које се граниче са њим.
Интернационализација једне области значи да се сачувају њена богатства само за корист западних сила који себе зову „међународном заједницом“, како је то адвоцирао Савет за иностране односе за време амазонског питања, тако и сада за арктичко. Зашто државе као САД, В. Британија, Немачка и Француска желе да интернационализују неке области? Само зато што немају присуство ту (САД неће ништа добити од деобе арктичког континенталног прага) и да приграбе ресурсе тих области који су им ван домашаја!
 Руско вођство је, као и бразилско пре двадесет година, увидело ове претње и брзо је реаговало: спроведен је закон о НВО-има и Русија ствара велику инфраструктуру која ће повезати центар са пeриферијама Сибира и арктичких области. Председник Медведев је издао арктичку доктрину која наглашава социо-економски развој ових области и, по први пут у историји, са завршетком моста у Уљановску, можете ићи колима од западног дела Русије ка Далеком Истоку.

Премијер Италије Силвио Берлускони је изложен жестоким медијским вербалним а у последње време, и физичким нападима. Има ли та жестока медијска кампања која се покрива бригом за морал његових критичара можда још неку дубљу позадину, која, као и многе друге ствари, није баш најаснија  конзументима глобалних медија?

- Наш циљ није да разговорамо о приватном животу г. Берлусконија већ о његовој међународној политици. Кампања злостављања којој је он подвргнут и која је достигла врхунац са физичким нападом на њега у Милану је везан за његове добре односе са руским вођством, нарочито по питању енергије и Јужног тока. Јужни ток је пројектовани гасовод који би из Русије снабдевао Европу, нарочито Италију, гасом, а преко дна Црног мора, Турске и Србије, где би гасна централа Банатски двор играо велику улогу у енергетској геополитици Европе. Јужни ток је предложен да би се заобишла Украјина, америчка марионета (очекујемо шта ће се догодити на председничким изборима 7. фебруара), и директни је конкурент гасоводу Набуко који подржавају ЕУ и САД, и који би преносио гас из Средње Азије у Европу заобилазећи Русију.
Г. Берлускони је подржао енергетски савез који постоји последњих 40 година између Италије (у лику нафтног и гасног џина ЕНИ, али и друштва САИПЕМ за нафтне и гасне технологије) и совјетског, а сада руског нафтног и гасног сектора. Зачетник ове политике 1957. године је г. Енрико Матеи, оснивач ЕНИ-ја, који је сигурно изгубио живот у авионском удесу због сарадње са Совјетима и покушаја да Италији да енергетску независност од „Седам сестара“ како су називали нафтне џинове англосаксонског света. Између 1983-84. године, када је Реган издао ембарго на неке технологије за гасовод од Новог Уренгоја до Европе, Италија је храбро одбила да прати САД. Сада г. Берлускони и Паоло Скарони, извршни директор ЕНИ-ја желе праву стратешку енергетску сарадњу са Русијом и то, наравно, не годи многим круговима у Вашингтону. Берлускони је играо велику улогу у потписивању протокола од 6. августа 2009. године између Русије и Турске којим се дозвољава постављање гасовода Јужни ток у турским водама.
Можете приметити да се медијски напади против Берлусконија, а и г. Скаронија и ЕНИ-ја, потичу из овог доба, и достигли су велике размере у Италији и у тзв. „међународном пресу“, Фајненшел тајмс, Ле Монд, Гардијан... Ови напади су почели у већим размерама после чланка од 17. августа 2009. г. у Ла Стампи, у којем пише да су Берлускони и ЕНИ „исувише блиски са Русијом“, ствар која смета многим законодавцима, бизнисменима, политичким, па чак и војним вођама у Вашингтону.
Постоји директна веза између кампање против Берлусконија и његове енергетске политике, нарочито питање Јужног тока. Да бисмо знали зашто амерички политичари и њихове европске марионете, као што су г. Ђузепе Ватино из „природне околине и енергије“ у Италији, и многи тзв. „журналисти западних слободних медија“ кажу да г. Берлускони и ЕНИ угрожавају тзв. „европску енергетску независност од Москве“, морамо прочитати чланак г. Џефа Смита из Одбора за америчку инострану политику, конзервативне америчке политичке институције:
„Борба за каспијске енергенте је заправо борба за будућност Европе и њеног политичког усмерења. Вашингтон добро схвата да је Европа која зависи од Русије за светлост и топлоту склонија да прати интересе Москве када се сукобе са америчким интересима. Стога су узастопне администрације поставиле себи као главни циљ да се изврши енергетска диверсификација Европе.“
Да будемо јаснији: САД се боје да Европа која купује енергију од Русије неће стати уз њу у случају сукоба са Русијом!

Стање у Француској је једно од уобичајених питања које постављамо нашим пријатељима који нам долазе из те земље, уз подпитање, односно коментар француско – српских односа?

- Дакле! Одмах ћу одговорити на подпитање јер како могу да постоје било какви француско-српски односи када је француски министар иностраних послова г. Бернард Кушнер, бивши гаулајтер окупираног Косова, човек који је аплаудирао бомбардовање Београда и хтео да Србија и Косово буду први случај „хуманитарне интервенције“ у међународним односима? Како можемо говорити о француско-српским односима када се наше дипломатско особље у Београду меша у српску домаћу политику, па чак и азбуку, тражећи већу употребу латинице уместо ћирилице у Србији, како сам чуо у току свог боравка у Београду?
Да бисмо разговарали о француско-српским односима као што су постојали пре Првог светског рата и током 20-их и 30-их година са Краљевином Југославијом, морамо имати у Француској власт која своју страну политику не кроји према вољи Брисела или Вашингтона!
Ако бисмо разговарали о „француско-српским односима“ данас, они постоје само између француских појединаца и друштава, као што је „Солидарите Косово“, и Срба који покушавају да се уједине по питању одбране Срба на Косову.

Како оцењујете стање у Србији, и уопште улогу Србије у последње две деценије у свету, као и  ситуацију на Косову. Недавно сте били у Србији, шта нам Ви као пријатељ саветујете, шта нам ваља чинити?

- Србија се последњих двадесет година одупирала „глобализацији“ и „американизацији“ света. Због тога је српски народ, а нарочито Срби са Косова, морао да плати и још увек плаћа високу цену. Геополитички положај Србије на Балкану, као „раскршће свих раскршћа“, јој дозвољава да игра велику улогу у будућности по неким питањима, као што су транспортни и енергетски коридори. Нажалост по Србију, она се налази усред великог рата за утицај на Балкану између Русије и САД-а. Србија би могла да игра велику улогу у светској дипломатији као правни наследник бившег СФРЈ у покрету „несврстаних земаља“ блиских БРИК-у (Бразил, Русија, Индија, Кина) и, наравно, као кључна држава на Балкану. Ја такође видим Србију као један од центара отпора према „Новом светском поретку“.
Што се Косова тиче, једино што ћу рећи је да се надам да ће се једног дана поново ујединити са Србијом. Тамо се људи боре за свој идентитет, за право да живе као Срби са својом вером, језиком и обичајима као што су њихови очеви и дедови живели многим поколењима. Управо сам завршио књигу о дипломатским писмима који се тичу дешавања на овим просторима између 1898-99. године и нажалост видим да се исто дешава данас! Али то такође значи да још има Срба који се одупиру, као и пре једног века.
Ја нећу рећи шта треба Срби да чине, већ шта Француска може научити од њих. Води се велика расправа у Француској о питању „националног идентитета“. Постављамо себи ово питање јер смо изгубили идентитет последњих 20-30 година због масовне имиграције, правог вала људи који долазе одасвуд и којима је потпуно стран француски начин живота, култура и вера.
У Србији, за славу Св. Николе, видео сам средовечне људе како певају песму из Првог светског рата о француско-српском пријатељству пред малом децом која су служила оброк, видео сам велике српске барјаке на улазу у Храм Светог Саве, видео сам двадесеторо деце како улазе у београдски Војни музеј са својим младим професорима, видео сам француске уџбенике историје из шездесетих и седамдесетих на продају на улицама Београда, шетао сам зидинама Калемегдана одакле су се Срби одупирали многим нападима, видео сам избеглице са Косова који су изградили својим рукама куће на висовима Дунава близу Београда, упознао сам младе активисте из Покрета 1389 који су демонстрирали 416 дана...
Видео сам народ који није изгубио свој идентитет упркос трагичној историји последњих 20 година. То је ВЕЛИКИ наук који Французи треба да преузму од Срба: Отпор! Француска је изгубила дух отпора из Другог светског рата и да га нисмо изгубили, сачували бисмо наш национални идентитет као што су Срби.
Питали сте ме за прилике у Француској? У Француској ће угушити подучавање историје у последњој години другог циклуса за ученике природних наука!

Ви сте такође добар познавалац и подручја Амозоније. Како оцењујете стратешки значај овог за читав свет важног природног резервата?

- Амазонија, а нарочито бразилски део амазонског басена, је најбогатија зона биолошке различитости на свету (после мора и океана). Она је вероватно највећа хемијска фабрика света и ту дела најмоћнија лабораторија генетског инжењеринга неколико десетина хиљада година. Већи део ове разноврсности, било да су у питању биљке или животиње, је незабележен и неистражен. Од змијског отрова, жабље коже, или корена неког цвета ћете можда открити молекул који ће излечити неку врсту рака или болести.
Можете да замислите какво је то богатство за фармацеутске лабораторије. Домородци који живе тамо су користили ову разноврсност вековима, нарочито биљке, у справљање лекова. Моја жена, која је „цивилизовани“ домородац јер је живела у граду, никада није користила лабораторијске лекове док није дошла у Француску пре 20 година. Чак ни када је била трудна.
Има и других богатстава који се користе за друге производе. Гуарана која је основни састојак тзв. „енергетских пића“ долази из Амазоније. Ацерола, биљка која је богата витамином Ц, се сада укључује у многе тзв. „тропске коктеле“. Оваква безалкохолна пића можда нису корисна за човечанство, али јесу мулти-милијардерско светско тржиште. Можете да користите ове биљке у содама као што чине Бразилци и да се такмичите са познатом америчком компанијом безалкохолних пића.
Наравно, многе западне фармацеутске и агро-индустријске компаније покушавају да украду ова богатства. Тако нешто је учинио 1878. године Енглез Хенри Викам укравши семенке дрва Хевеа (дрво каучука) и прокријумчаривши их у Енглеску, а доцније на Цејлон и у Малезију, и тиме је починио прво дело „биолошке пиратерије“ и осудио бујајућу индустрију гуме у Манаусу на пропаст, док су се британски колонисти Источне Азије богатили.
Ако буду патентирали иједан молекул екстрахован из биљака или животиња Амазоније, чак ће и домороци који их користе свакодневно морати да плаћају хонораре тим компанијама. То се замало и десило 2002. године, када је једна америчко-јапанска фирма покушала да патентира формулу за oleo de Babaçu, палмино уље које се може користити за елаборацију био-дизела и Cupaçu, биљку из породице какаоа, из које се могу екстраховати мириси за агро-индустрију, а нарочито слаткише. Захваљујући мобилизацији целокупног „грађанског“ друштва, па чак и бразилског свештенства, они су устукнули. Али претња и даље постоји.
Можемо такође говорити о дрвима из амазонске шуме, рибама из Амазонског басена, пијаћој води која постаје све ређа у многим земљама, воћу...


разговор водио: Слободан Ерић


превод: Давид Ђорђевић

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top