Велики повијесни значај Српске православне цркве израста из чињенице да је она једина институција код нас која има континуитет и која стога једино може да обезбједи континуитет. А знамо да социјалне егзистенције нема ван начела културног континуитета…
Др Немања Ђукић (1981) најмлађи је доктор наука на Универзитету у Бања Луци. Објавио је петнаест научних радова и докторски рад који представља прво и једино истраживање феномена социјалне контроле на простору бивше Југославије (Инструменти социјалне контроле појединаца, друштвених група и јавног мњења у савременом друштву). Ангажован је на петнаест предмета на Факултету политичких наука у Бања Луци  (Класичне социолошке теорије, Савремене социолошке теорије, Социологија науке, Теорије друштвене структуре и система, Теорије друштвених промјена, Савремена социологија, Савремено друштво, Социологија рада, Социологија политике, Социологија породице, Методологија друштвених истраживања, Основе социологије, Општа социологија, Теорије моћи, Социологија друштвених конфликата, Демократија и људска права, Политологија свакодневног живота). Тако, Немања Ђукић јасно свједочи да српски корпус изнова – након периода страдања, борбе за опстанак и идентитет – дарује нови нараштај који је кадар да одговори на изазове данашњице и понуди излаз.
У огледу „Личност и заједница“ пишете да је западно друштво фундаменталено и иманентно колонизаторско - можете ли мало појаснити овај став?

Модерно Западно (католичко-протестантско) друштво се ван својих природних (што значи географских и културних) граница ширило искључиво колонизацијом. Под утицајем просвјетитељства формирано је увјерење да је ово ширење повјесно-универзално те да као такво има универзалан цивилизацијски значај (прогресиван развој грађанства свијета). Због тога је еуфемистички названо модернизацијом. Модернизација се отуда треба разумијевати као процес ширења западног друштва ван граница Запада. Као таква, она се нужно састојала у безусловном наметању католичко-протестантских идеја и вриједности као јединих могућих организаторских принципа друштвеног живота. Овај процес модернизовања имао је (и још увијек има) неколико фаза, димензија и облика. Његове фазе су либерални и монополистички капитализам, држава благостања, социјализам и комунизам те неолиберализам (глобализација). Његове димензије су политичка модернизација (универзализација модерне демократије), економска модернизација (универзализација капитал односа), социјална модернизација (укидање социјалног суверенитета заједнице као аутентичне комуникативне форме друштвености) и културна модернизација (секуларизација религије и традиције као социјалних резервоара смисла). Отуда је политичка модернизација, по својој најдубљој иманенцији свој европски израз једино и могла задобити у форми хегемоније „свете породице европских народа.“ Њен појавни облик су били Први, Други и Трећи Рајх. У том смислу ЕУ се данас појављује као Четврти Рајх - парадигма модерне супремације која је повјесно конотирана а чије је чланство условљено повјесношћу народа као модернистичким условом њиховог опстанка. Економска модернизација је свој израз добила у капитализму и комунизму. И капитализам и комунизам су пројекти модерне – они представљају два различита облика индустријализма који имају истовјетну организацијску природу. Социјална модернизација је свој израз добила у развоју тржишних облика друштвености а културна модернизација у правној суспензији етике (универзализација права, слобода и сл.) те религијском егалитаризму и реконструкцији традиције (изједначавање религија као тзв. „облика друштвене свијести“ и тзв. „превладавање прошлости“).

Ако Mодерну препознајемо искључиво као производ западнoг духа (поникао на темељу католичко-протестантског поимања живота), а међу творевине (производе) Mодерне убрајамо и комунизам, откуда то да се комунизам „примио“ најинтезивније на територији и међу људима који припадају источној цивилизацији? И не слиједили ли онда методски да се, усвојишви комунизам, источна цивилизација раздијелила унутар себе и остала без свог пута?

Иако су и комунизам и капитализам пројекти Mодерне (само двије различите форме индустријализма) они не посједују подједнак социјални капацитет. Док је капитализам изграђен на начелу капитала, комунизам је изграђиван на идеји човјека и зајединце. Отуда је комунизам у односу на капитализам посједовао виши степен колективизма, због чега је био сличнији културним начелима православне цивилизације (нпр. идеји саборности). Условно говорећи, комунизам је био „саборнији“ од капитализма па је транспозиција комунизма у православну цивилизацију отуда и била могућа. Наравно, „саборност“ комунизма је била секуларна. Ако секуларизацију схватимо као испражњење нечега од именентне сврхе, онда се секуларизација социјалног бића и састоји у испражњењу друштвености од личности и заједнице као саме сврхе друштвености (због тога је Турен и могао рећи да данас на Западу више нема друштва). Конкретно, то значи да се секуларна основа комунизма није темељила на вриједности него на друштвеном циљу који је проглашен вриједношћу – она се темељила на идеји хуманизма, а хуманизам није вриједност него рационални антропоцентризам – идеолошка концепција рационалног модерног човјека као мјере свих ствари.

Тиме стижемо до одговора на други дио питања. Усвајајући комунизам, православна цивилизација је престала да постоји. Просто зато јер је усвајањем комунизма (као у то вријеме примамљивог политичко-економског пројекта) усвојена измјена суштине социјалног бића. А свака битна промјена је промјена бити – православни основ социјалне егзистенције присутан у идеји саборности и заснован на сабирању многих јединствених у вриједности (Богу), трансформисан је у секуларну концепцију грађанске заједнице (заједнице грађана) која дугорочно није одржива (бивше социјалистичке земље имају истовјетне демографске проблеме као и земље које су тада биле капиталистичке). Отуда је неизбјежно закључити да је комунизам, уништавајући социјални капацитет православне цивилизације смјерао уништењу православне цивилизације у цјелини.

Да ли је православна цивилизација остала без свог пута? Не. Иако је и чак унутар Запада (Шпенглер) била присутна идеја да „хришћанству Достојевског припада наредно тисућљеће“, те иако је и унутар саме православне цивилизације (Берђајев) била присутна идеја да је „мала прошлост залог велике будућности“, са православљем ствари не стоје једноставно. Просто зато што је оно амбивалентно (унутар себе противрјечно). Православље је истовремено и историјска и ванисторијска појава. Ванисторијска, јер је предмодерна – оно се догађало много прије него што је концептуализована идеја повијести као супстанције (темељног реда и поретка свих ствари). Историјска, јер има перманентан континуитет. Отуда израста повијесни значај Српске православне цркве. То је једина институција код нас која има континуитет и која стога једино може да обезбједи континуитет. А знамо да социјалне егзистенције нема ван начела културног континуитета. Због тога је СПЦ најзначајнија друштвена (политичка, економска, социјална и културна) институција код нас.

Ако кажете да је комунизам био усмјерен на уништење православне цивилизације значи ли то да је комунизам био плански убачен као концептуални вирус  у православну цивилизацију?

Модерна не познаје спонтане друштвене процесе. Још мање познаје спонтане политичке процесе. Ако се повијест Западне цивилизације састојала у процесу латентне еманципације која показује да се од „прародитељског гријеха“ до данас слобода унутар Запада фактички озбиљавала искључиво негативно – као декаденција; онда се и политичка повијест Западне цивилизације не може другачије разумијевати него као једносмјеран и перманентно усмјерен процес развоја „либерализма“ - процес постепене али константне „еманципативне“ дерегулације највиших вриједности које су сукцесивно проналажене као „ирационални ауторитети“. Тако је у периоду од 14. до 16. вијека а кроз форму хуманизма, ренесансе, реформације и просвјетитељства извршена „еманципативна“ дерегулација Бога као апсолутне вриједности кроз секуларизацију као тзв. еманципацију од „ирационалног ауторитета Бога“ на чије мјесто је ступио прагматични и инструментални разум. Друга фаза „еманципативне“ дерегулације, сљедеће по важности највише вриједности и на нешто нижем степену општости, представљала је „еманципативна“ дерегулација (апсолутистичких) монархија која је (на Западу) извршена у форми грађанских револуција у периоду од 16. до 19. вијека а на чије мјесто је ступила категорија народа као врховног суверена. Потом је у периоду 19. вијека извршена „еманципативна“ дерегулација тог истог етничког идентитета у корист нације и националне државе. Затим је у 20. вијеку кроз два свјетска рата те кроз даљу формализацију ума успостављањем демократских начела правде, једнакости, слобода, права и процедура; извршена „еманципативна“ дерегулација националног као преостале највише вриједности у корист личног као индивидуалног и то кроз конструисање супранационалних формација које су довршиле разарање традиционалних форми друштвености. На крају, концем 20. и почетком 21. вијека, глобално друштво у настанку затиче личност као једину преосталу резидуу слободе која отвореном друштву као празном идентитетском простору сада представља посљедњи „бастион ирационалности“ који је у форми постмодернистичке ентропије рационалности неопходно „еманципативно“ дерегулисати на путу ка свеопштој еманципацији као процесу изградње програмиране људске егзистенције.

У том смислу „убацивање“ комунизма у православну цивилизацију има се разумијевати као повјесни пројект који је имао најмање два циља: дерегулацију политичког бића православне цивилизације кроз рушење монархије и дерегулацију социо-културног бића православне цивилизације кроз изградњу атеизма.

То би значило да Запад има уједињеност по питању наступа према Истоку, и да има један центар моћи који то диригује. А то би даље значило да је историја процес који се може контролисати?

Ако су плуг, парна машина и микрочип само видљиви индикатори једног знатно дубљег процеса, процеса због кога је Хајдегер и могао рећи да је атомска бомба зачета у Парменидовој поеми; онда сасвим посљедично слиједи да је повјесни процес изразито континуиран а то значи и усмјерен. Ако се, социјално-филозофски посматрано, са становишта Запада повијест разоткрива као континуирани развој инструменталне рационалности, те ако је таква повијест у својој основи темељно конституисана јеврејством, античком философијом, римским правом и хришћанством; онда су могућности за непредвиђено кретање врло сужене. Због тога основно питање постаје, не да ли повјесни процес има субјект нити да ли се он може контролисати, већ који се конститутивни фактор, у којој форми и у којим конкретним повјесним условима појављује као носилац овог процеса.

Прву компоненту овог процеса представља старозавјетни етички рационализам Јевреја. Ако је познато (из Старог завјета) да су Јевреји под Мојсијем већ прошли кроз прве велике подјеле рада и били врло успјешни трговци са врло развијеном институцијом хипотеке, шта онда може значити чињеница да је неких 600 година касније Солонова реформа (594. год. пне) била покушај санирања економске кризе система античке партиципативне демократије која је изазвана хипотекарним задужењима на земљу? Такође, шта онда може значити чињеница  да је неких 600 година касније разрушен Јерусалим и да су Јевреји стога, оставши без државе, постали свјетски феномен? Опет и изнова, шта може значити чињеница да су зачеци капиталистичког начина производње настали као резултат преузимања старозавјетног етичког рационализма Јевреја од стране римокатоличких хришћана у трговачким градовима Западне Европе, почев од 13. вијека? И на крају (али не и по значају), шта може значити Марксова теза да јеврејство постиже свој врхунац довршењем грађанског друштва?

Другу компоненту повјесног процеса представља Аристотелова филозофија а трећу компоненту развој Римског права које је као прво рационално право постало основа правног система Модерне Европе. Четврту компоненту повјесног процеса представља пропаст Западног Римског царства те појава и развој схоластичке филозофије. Схоластичка филозофија изграђена на начелима инструменталне Аристотелове филозофије имала је тенденцију замјењивања претходне патристичке (у Платоновој философији засноване) хришћанске филозофије и као таква је повјесно означавала апостолски неиздрживу тежњу ка рационализму. Превласт инструментално-рационалне схоластичке филозофије у којој је разум уздигнут изнад вјере довео је до ревизије Симбола вјере у 9. вијеку и апотеозе ауторитета у форми папинства те узроковао у 11. вијеку шизматично и јеретичко исклизнуће католичке цркве из духовног хабитуса у тоталитаризам инструментално-рационалне организације. Због тога римокатоличка црква и теолошки и историјски представља само логичко-органску посљедицу инструментално-рационалне повјесне сукцесије. Тек пету фазу повјесног процеса представља Модерна у којој је извршена коначна апотеоза људског разума и у којој ће цијела повијест (Западне) цивилизације бити схваћена као многоструко вариран кумулативан развој инструменталне рационалности као суштина повјесног процеса.

У Вашим чланцима износите и став да је Модерна иманентно тоталитарна те да је најдосљеднији облик тоталитарности аутогеноцидност – како се све пројављује аутогеноцидност?

Да би се дошло до ваљаног мишљења, како каже Адорно, прво ваља проћи кроз ледену пустињу апстракције. То у нашем случају опет значи претходну теоријску елаборацију.

Ми се још увијек крећемо у оквирима које је поставила Модерна. То у политичком смислу значи да држава још увијек представља индикатор повјесности, а то значи и права на опстанак. Да напоменемо: основна консеквенца Хегелове филозофије повијести гласи да народ који нема државу нема право на опстанак. То је могуће отуда што народ који није државотворан не судјелује у повијести на битан начин. А то опет значи да није историјски. Отуда је државност претпоставка политичког бића модерне. 

Кад је ријеч о нама, не треба заборавити да је Српска православна црква државотворна. И не само то. Нама наша повијест показује природу овог односа: државе нема без Српске православне цркве али Српске православне цркве има без државе. То значи да је СПЦ не само извор и услов српске државности, него и њена судбина. Наравно под претпоставком да је та државност о којој говоримо доиста српска. А она посљедњих пола вијека није српска, јер се од Другог свјетског рата наовамо, степен модернизације српског националног бића исказивао степеном еманципације од (СПЦ као) своје суштине. Због тога је данашњи дискурс о двије или три Србије лажна дилема јер ниједна од тих Србија није српска – напросто, све су Европске.

Тек под тим премисама може се извући ваљан закључак о феномену аутогеноцидности као најдосљеднијем облику тоталитарности који безусловно настаје онога тренутка када пристајањем на колонизаторску иманенцију западног друштва прихватимо, признамо и легитимишемо модерну праксу као једину могућност друштвеног живота.

 Процес глобализације (неолиберална фаза модернизације) смјера успостављању глобалног отвореног друштва које се појављује као стратегија радикалног брисања националног идентитета. Будући да је национални идентитет повјесно утемељен у културном континуитету, онда сваки политички пројект мора бити сагледаван у перспективи православне традиције као свијета живота. У противном он је аутогеноцидан јер није израз аутономних капацитета који произилазе из сопствене традиције. У оној мјери у којој наше националне елите нису успјевале одговорити изазову глобализације – у тој мјери су оне себе легитимисале као аутогеноцидне. Умјесто да развојно репродукују политички, економски, социјални и културни суверенитет националног бића, националне елите активно раде на његовој деструкцији. Примјера активног рада на властитом самоуништењу има много: ерозија политичког суверенитета кроз евро и нато интеграције, ерозија фискалног суверенитета кроз либерализацију тржишта, ерозија социјалног суверенитета кроз депопулациону социјалну политику, ерозија културног суверенитета кроз секуларизацију традиције и религије. Индикатора такође има много: у Републици Српској живи око 1 380 000 становника. Од тога око 24 000 милионера, 300 мултимилионера, 46% незапослених и сиромашних. Око 17% становништва је испод границе сиромаштва. Од око половине становништва које је запослено само 5% има доходак већи од 1000 КМ. А најпоражавајући податак јесте да дугорочни демографски потенцијал РС чини 146 000 дјеце (особа млађих од 18 година). Због тога ће Република Српска за 20 година (п)остати само политичка идеја! Да ли је то довољан показатељ аутогеноцидности?

Гдје видите излаз за српску заједницу у РС, и уопште гдје видите прави пут у оквиру српског корпуса?

Будући да је савремено друштво програмирано друштво, а то значи да не постоје спонтани друштвени процеси него су друштвени односи организовани и контролисани из центара моћи, концептуални оквир националног развоја не може (и не смије) бити спонтан. Он мора бити перманентно организован. Ако знамо да је политички облик моћи основни облик моћи и организациона социјална основа 18. вијека, економски облик моћи основни облик моћи и организациона социјална основа 19. вијека а културни облик моћи основни облик моћи и организациона социјална основа 20. и 21. вијека, онда посљедично слиједи да стратегија националног развоја, да не би била анахрона, мора бити културно условљена. Тиме опет долазимо до православне традиције као свијета живота и до рехабилитације политичке улоге Српске православне цркве (политичка улога СПЦ може се састојати бар у томе да путем јавног давања и одузимања легитимитета коригује политичку праксу странака на власти). Једино под тим околностима може се напустити модерна (тоталитарна и колонизаторска) концепција политике као прагме и рехабилитовати (аутентична и саборна) концепција политике као праксе – православне политке као праксе свијета живота која никада и није престала бити интерсубјективна Ми-брига за заједницу.

Да ли би то би значило да наше свештенство, на челу са патријархом, треба да преузме улогу старозавјетних судија и да државни механизам држи под својеврсним судом Божјим (што се кроз историју и дешавало)? Међутим, кроз историју се показало да ниједан модел државног уређења не може да одрази  друштво као заједницу у смислу у којем то може Црква као Тијело Христово, јер Црква колико год била у овом свијету „није од овог свијета“. Једна Византија није могла да прими Светог Јована Златоустог – Ваш план би значио да би православни Срби од друштвеног уређења захтијевали да промијени начин постојана у начин постојања који није био увијек примјењив ни у Византији – да ли је то изводљиво у оквиру секуларног друштвеног уређења?

 Да ли је политика државе Израел секуларна? Да ли је политика САД секуларна? Формално јесте јер постоји институционална и организациона одвојеност „црквеног“ и „државног“ али суштински није јер су обе поменуте политике дубоко религијски засноване. Национални интерес Јевреја стар је 4 500 година и никада није мијењан. Он датира од старозавјетног Егзодуса, када су Јевреји, излазећи из Мисирског ропства, вођени Богом отаца њихових, истријебили непријатељске народе који су обитавали у земљи Каанан. Један од тих народа били су Филистејци – претече данашњих Палестинаца. Да ли је онда данашњи сукоб (сукоб је културна, а конфликт политичко-економска категорија) Јевреја и Палестинаца уопште данашњи и, прије свега, да ли је он секуларан? Наравно да није, јер је и за Јевреје и Палестинце питање државности (територије, земље) теолошко питање. Такође, протестанти, вјерујући да су други изабрани народ Божји послије Јевреја, вјеровали су да имају исту судбину као Јевреји - прелазак преко Атлантика су интерпретирали као прелазак Јевреја преко Црвеног мора а истребљење 80 000 000 Индијанаца су интерпретирали као Јеврејско истребљење непријатеља земље Канаан. Да ли је повјесна супремација протестаната уопште данашња и, прије свега, да ли је она секуларна? Наравно да није, јер је за протестанте питање повјесне супремативности теолошко питање. Исти случај је и са католицима.

Дакле, питање религијских основа политике није толико питање форме, институција нити организације, већ питање садржаја. Да подсјетимо - уобичајено формално значење секуларизације проистекло је из специфичног католичко-протестантског повјесног искуства које карактерише институционални и организациони конфликт између цркве и државе. Међутим, суштинског конфликта (сукоба садржаја) није ни било – католичка, и црква и држава, израз су истог духа, исте идеје (као што су и протестантске цркве и државе израз истог духа и исте идеје). Индивидуализам као основно и религијско и политичко начело протестаната условљава да се државност код протестаната појављује као негативна слобода појединаца. Ауторитарност као основно и религијско и политичко начело католика условљава да се државност код католика појављује као као ауторитарно јединство. Оба феномена структурирају инструментално политичко биће Модерне – интересну борбу за моћ као једини циљ и сврху. Међутим, концепт модерне инструменталне политике није једини могући концепт, упркос идеолошким настојањима да се наметне као такав. Његову антитезу представља концепт комуникативне саборне православне политике која претпоставља интерсубјективну Ми-бригу за заједницу као основни циљ и сврху.

Отуда ни рехабилитација политичке функције СПЦ не смије бити толико питање форме колико питање садржаја, јер ће се у супротном, питање секуларизације појавити као трајно садржинско избацивање заједнице као оног саборног и везивног ткива које уопште конституише саму социјалну бит православне цивилизације (што се заправо и десило са увођењем комунизма).

Дакле, имајући у виду религијске основе политике, можемо поуздано утврдити да се суштина рјешења наших политичких проблема одувијек састојала у рјешењу проблема нашег образовања. А то опет значи, ни мање ни више него аутономну културну концептуализацију образовања, супротно актуелним реформским процесима чији врхунац представља Болоњска реформа. Основна политичка функција досадашњих реформи образовања а нарочито и понајвише Болоњске реформе, састојала се у томе да се реформским адаптацијама васпитно-педагошке праксе у концу онемогући конституисање аутономне и аутентичне националне елите, чиме се врши аутодеструкција властитих хуманистичких потенцијала који на тај начин дугорочно престају бити субверзивни политички ресурс глобалних размјера. Стога, ако је наш интерес производња аутентичних националних елита (култрних, економских и политичких), онда се аутономна културна концептуализација образовања може састојати само у таквој структури образовног система коју ће сачињавати православни вртићи, православне основне и средње школе и на врхунцу православни универзитети. Све остало јесте Европско али опет није наше.

Дакле, рехабилитација политичке улоге СПЦ није формални, институционални и организациони проблем, јер онда сусрет цркве и државе није могућ. За разлику од католика и протестаната, којима се због истовјетности религијских и политичких начела, секуларизација појављује само као техничко питање организације виталних колективних интереса, за нас, због тога што наше политичко није уистину наше, питање секуларизације се појављује као питање националног опстанка.

 Ако је чињеница да српски корпус већ дуго времена бира Западну цивилизацију (формално, на нивоу облика друштвеног уређења, али и у области културе) колика је могућност да он направи друштени и културни заокрет, и у чему би се тај заокрет састојао?

Индивидуална психологија показује да само индивидуална траума има довољан потенцијал за радикалну трансформацију личности. Социјална психологија, такође, показује да само колективна криза посједује капацитет фундаменталне активације колективитета. Наша повијест, опет и изнова, показује да само услови перманентног слома националног идентитета садрже потицаје за самоосвјешћење. Такође, и православна духовност казује да пут страдања јесте пут узрастања. Дакле, суочени са истим искуством, истом закономјерношћу, ми овакви какви јесмо, немамо велике основе за неодређеност, осим што нам остаје непозната коначна форма овог предстојећег слома. Међутим, у простор који отвара есхатолошко ишчекивање краја, има смисла уносити свој ред – знајући сасвим извјесно да ми нисмо субјекти поменуте кризе. Отуда и истовремено, у оној мјери у којој се питање есхатолошког ишчекивања краја може везати за карактер друштвених односа, у тој истој мјери израста неопходност унутрашње измјене човјека, јер само она може бити исправна негација поставареног свијета. Дакле, једини могући заокрет који можемо начинити јесте заокрет према унутра – друштвена промјена се мора догодити изнутра а не споља (овај заокрет Ми смо одувијек и били дужни учинити, јер Ми нисмо пролетери – Ми смо континуитет и Ми своје насљеђе добијамо од својих предака због чега имамо обавезу његовог репродуктивног увећања). Штавише, друштвена промјена се прво мора догодити унутра да би се уопште могла догодила вани, јер изградња личности јесте изградња заједнице. Тек тако се унутра, у личности као самом бићу социјалног, припрема препород дубљи, трајнији и важнији од оног спољашњег који се саморазумљиво предпоставља. Тек тако изнутра, из самог социјалног бића личности израста заједница која наново доказује да социјално никада и није престало бити само корелат духовног.


Разговарала: Милана Бабић


Печат, 20.12.2013.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top