Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизирани након пропасти српских средњовековних држава.
Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда, под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника, и истакавши се у борбама, заслужено је добио чин наредника, а једно време био је и водник. Бројне су његове заслуге за српску идеју, а овде ћемо, по сведочењу Пунише Рачића[1], издвојити једну.

У пролеће 1915. године, српска влада је имала поуздане извештаје да Аустро-угарска морем добацује оружје у Албанију, као и да шаље своје официре, а све у намери да мобилише Арбанасе да са леђа нападну Србију. Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смају Феровића са намером да одврате главешине северне Албаније. У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у северној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, две његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца, кога је Смајо 1911. и 1912. године, држао скривеног у свом дому. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он, већ и остале арбанашке вође које су представљале потенцијалну опасност по Србију. Према Пунишиним речима, заслуге најпре припадају Смаји, а успех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима, и напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је целокупној националној идеји дао немерљив допринос.    

Поред тога, Смајо се срчано борио и приликом одбране Београда и са пуним правом је носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Од Народне скупштине проглашен је за националног радника. Након рата, 1928. године, новине су писале о инциденту који се догодио у скопској кафани „Македонија“, а чији је био актер. Наиме, Смајо се сукобио са скопским богаташем Ћани-бегом Алиловићем и том приликом га је упуцао. На полицијском испитивању, рекао је да он као Србин и четник није могао да пређе преко Алиловићеве увреде којом му је опсовао „српску мајку“, те је брже-боље „узвратио револвером“.




[1] „Политика“, 15. фебруар 1928.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top