Јеромонах Роман (Матјушин) заиста представља јединствену појаву у православном свету. Живи у пустињској испосници Ветрово, у Псковској области, коју окружује мочвара и којој се може прићи само летом, воденим путем – чамцем са плитким газом. Током зиме јеромонах Роман остаје сâм, снег и лед буквално одсецају испосницу од остатка света. У овим пределима зими температура може да се спусти и до минус 40. Када се у касно пролеће лед отопи, оцу Роману долазе у посету верници из Русије, али и Србије. У Ветрову је у августу боравила и др Зорица Кубуровић, чијим смо посредством и помоћи добили овај интервју. Али отац Роман (Матјушин) није само јединствен по својој испосници, где живи, већ и по духовним стиховима и музици коју ствара. Духовни стихови и песме које отац Роман пише, а које данас изводе познати солисти и хорови широм Русије, имали су посебан духовни утицај на буђење вере у време позног доба Совјетског Савеза. Отац Роман долази у Србију, где има пријатеље, чест је и драг гост сестринства манастира Ваведење Пресвете Богородице у Београду.
Оче Романе, Ви сте широј духовној јавности познати и по својим стиховима и духовној музици, и по месту где као монах обитавате, својеврсном острву у мочвари. Иако знамо да су духовници говорили да место само по себи „не спасава“, да ли саветујете световним људима, који живе по великим градовима, који су духовно контаминирани, да бар повремено напуштају велике урбане центре, и да се, уз молитву, на неким местима у природи, физички и духовно освеже?

– Место не спасава. Свугде се може подвизавати или гинути. Све зависи од тога да ли са Богом или без Бога човек живи. Наравно да је општење са природом неопходно, јер је она последња нит која човека везује са Творцем. Град води ка спољашњем, а природа помаже враћању унутрашњем свету, туда где је Царство Божије. Знам много људи који су кроз лепоту Божијег света пришли Творцу.
У совјетско време, приликом једног искушења, отац Николај, да би Вас утешио, отпевао је једну руску народну песму. Сетио сам се приче једног човека Србина, који је живео у Европи и био психичкој кризи. Када је чуо једну српску народну песму, у души му је било много лакше. Колико је данас битно да у нашим земљама сачувамо народну музику, као једну врсту колективног стваралаштва, која ипак одређује културни и национални идентитет човека?

– Све најбоље – и у Србији и у Русији – дошло је из народа. Пословице, изреке, народне песме, сâм језик су непотрошив извор чисте воде. У тешким временима богоборства народ је сачувао најважније – веру. Народни корени и православна вера чувају народ од губитка самосвојности, не дајући му да постане храна антихристу, да се раствори у вавилонској смеси.
Духовно буђење Русије је данас заиста чудесно и нешто велико. Када видимо да у совјетско време црква није могла, сем Библије, минеја и сличног, да штампа књиге, свака врста духовног импулса била је значајна. Колико су Ваши стихови, отпевани на гитари, и уопште духовна музика, имале утицај на то духовно буђење Русије?

– Нецрквени свет је налик на траву у подземљу: жути, кржљави изданци. И другачија она ни не може да буде када нема светлости. И свакој влати такве траве се чини да тако и треба да буде, зато што су све исте такве – закржљале. И ако влат остане да живи тако без светлости, она је осуђена на пропаст. Али дешава се и да скоро исклија горе, али је удари у камен или отпали грану и не може да се прибије на светлост дана. Е тада је потребно то што Ви називате импулс. Потребно је оно што ће померити камен или отпалу грану да би проклијала лат видела прави свет и оживела. Знам да су такав импулс у безбожно време биле и моје песме. Али било би нескромно рећи да су оне на неки начин утицале на препород Русије: како може једна капљица утицати на океан!

Ви сте рекли да као што човек пије воду из чесме, која је са хлором, и многе такве синтетичке производе конзумирамо данас, он некако жели да прихвати и неко разводњено и разблажено православље. Често у духовном животу желимо да примимо и прихватимо само оно што нам прија души, а када треба да коренито сечемо наше рђаве навике, страсти, грехове, ту иде теже. Отац Симеон из манастира Рукумија у интервјуу за наш лист рекао је: „Ко победи себе јунак је највећи“.

– „Разблажено“ православље није спасоносно. Победа над собом је највећа победа, почетак Спасења. Одувек је човек имао три непријатеља – самог себе, свет и ђавола. Онај ко није победио себе, неће победити свет, а тим пре ни ђавола. Али, како победити себе, без Божије помоћи, без Благодати, без Христа? Немогуће је. Ето, зато је човечанству неопходно традиционално православље.
Оче Романе, Ви сте више пута били у Србији. Први пут сте дошли у Србију током НАТО агресије 1999. У односу на данашње, то је ипак било славно време. Има ли у Србији „Врхова“ о којима сте раније говорили, који духовно и на сваки начин могу да предводе српски народ на његовом духовном, националном и есхатолошком путу? И како видите тај, такође чудесни, однос љубав и пријатељство српског и руског народа?

– Строге посвећености, без које је Спасење немогуће, недостаје многим данашњим хришћанима. Јако је важан жив пример. Земаљски живот са својим потребама и нервозном јурњавом гута не само мирјане. Погубни таласи из света продиру и у Цркву. Стараца, може се рећи, нема. Убудуће ће бити још горе. Нама је Апостол љубави заповедио: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1Јн. 2:15). И шта ми видимо: представници Цркве кокетирају са светом, подилазећи његовим искушењима и страстима. Што се тиче пријатељства српског и руског народа… Нама је дат велики дар – Свето православље, које је наш врхунац. Сачувамо ли Га – сачуваћемо себе. Што се тиче српских духовних висина, лично сам познавао сада покојног архимандрита Јулијана Студеничког. Такође сматрам да Србија, а и не само Србија, има велики узор – блаженопочившег патријарха Павла.
Како бисте нам описали духовно стање у Русији? Видимо да се граде нове цркве и манастири. У односу на совјетско време, заиста изгледа изузетно видети како добро сарађују црква и држава. Како Ви то видите?

– Да, споља је све прекрасно, граде се цркве и манастири. Али није тек тако рекао Св. Јован Златоуст: „Најгори прогон је када нема прогона“. Нико не чува месо у топлом – потребни су или хладноћа или со. Нажалост, со губи снагу, па ипак црквени народ још увек чува Божије.
Оче Романе, молили бисмо Вас да за крај дате неку духовну поуку за читаоце „Геополитике“ у Србији. Људи су различити, са различитим проблемима, али свака духовна поука у овом противречном времену је добродошла.

– Тешко да имам право да било коме дајем савете. Па ипак, да би се олакшао живот, желео бих да напоменем неке од духовних закона. Без разлога и користи нико не страда. Смирена душа не страда. Ономе који Бога љуби – све је на корист.
Разговор водио: Слободан Ерић
Превод: Слободан Стојичевић
Наслов: Стање ствари

(Геополитика број 100, август-септембар 2016)

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top