Константина Леонтјева (1831-1891) је у руској литератури дуго пратила репутација “филозофа реакције”. Мало су га читали и познавали, немарно прелазили не само преко његових филозофских него и преко значајних литерарних његових списа. Тек после 1905. “открио” га је за ширу публику Берђајев и назвао га руским Ничеом. Јавило се затим неколико радова о Леонтјеву, јавило се и целокупно издање његових дела; интерес за њега скочио је необично високо. Становишта Леонтјева, његови нарочити, дубоки погледи, имају особити значај баш у данашње време (наиме, постреволуционарно време – прим И. Ћ.), под рефлексом трагичне судбине Русије. Сада је тек ван сваког спора јасно колико се добро у појединим проблемима разазнавао независни и светли дух Леонтјева.
Прилазећи врло близу славјанофилима и отворен и директан присталица Данилевског, Леонтјев се у неким питањима, особито у политичким, ипак знатно удаљавао од свих њих. Не само што није био славјанофил него је чак много писао о бесадржајности племенске везе као такве. Русију саму није сматрао као чисто словенску земљу: “опредељење Русије није било, и неће бити, чисто словенско”, писао је. “Чисто словенска садржина”, читамо на другом месту “одвише је бедна за свечовечански дух Русије”.
Леонтјев није био само ватрени патриота; он је директно веровао у Русију, веровао, заједно са Данилевским, да Русија припада особитом културно-историјском типу; зачетке тога новог типа видео је међутим само у Русији, а не у словенству уопште (као што је био случај код Данилевског). “Русија није само држава”, писао је Леонтјев, “Русија, узета у целини, са свим својим азијским земљама, то је читав свет нарочитог живота, нарочити државни организам, који још није нашао особити свој стил културног државног живота. Према томе, оно што треба да имамо пред очима, то није изгнанство само Турака из Европе, и није еманципација само Словена, и није стварање по сваку цену племенске конфедерације свих Словена, и само Словена – нешто шире и по мислима независније морамо имати пред очима.” Схватање последње мисли Леонтјева захтева да узмемо у обзир да је, следећи за Данилевским, Леонтјев веровао у смену културних типова. “Веровао сам раније, верујем и сада”, писао је 1884, ”да Русија, имајући задатак да стане на чело једног новоисточног државног организма, треба да донесе свету и нову културу, да замени узмичућу цивилизацију романо-германске Европе новом словеноисточном цивилизацијом”. Интересантно је да у тој последњој формули Леонтјев скоро буквално понавља формулу Херценову, кога је знао и ценио иако му је био оштар политички противник.
ДЕГЕНЕРАЦИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ
Леонтјев у принципу признаје оправданост државног егоизма: “има хуманих људи, али нема хуманих држава”. Леонтјев је мушки храбро изводио закључке из такве ситуације и није се бојао писати “да је известан степен лукавства у политици обавезан”.
За наше време та је мисао врло блага карактеристика фактичких форми међународних односа; маске је здерао тек Велики рат (Првои светски рат – прим И. Ћ.), а пре рата се се није приличило говорити о таквим стварима. Леонтјев, стојећи чврсто уз изнесено уверење, имао је смелости да то уверење отворено исповеда; по себи се разуме да то није ишло у прилог његовој популарности.
Држећи се Данилевског, Леонтјев је у државама гледао организме потчињене законима, као и све у свету. “Закони развића и рушења држава, у општим својим цртама, истога су рода не само са законима органског света него и уопште са законима постанка, трајања, и пропасти свега што нам је приступачно”. Сам закон развића сматра Леонтјев тројним, јер види у њему три фазе: 1) фаза првобитне једноставности; 2) фаза “сложености у цвету”, цветања дотичног “тела” благодарећи диференцијацији и усложњавању; 3) фаза регресивне једноставности, изравнања, и унутрашњег мешања елемената који су раније били различити. Тај закон, по мишљењу Леонтјева, царује апсолутно у целом свету, па према томе и животу племена, државних организама, и читавих културних светова.
Прилазећи оцени Западне Европе с такве тачке гледишта, Леонтјев је сматрао “узмичућом” и говори отворено о њеној дегенерацији. У читавом том излагању је најбитније учење: да је такозвана демократизација Европе, свеопште изравнавање и смешаност, егалитарно-либерални процес уопште – апсолутна антитеза развитка, неоспорни симптом усахњивања на Западу.
У егалитарном покрету види он, с једне стране, симптом оцветавања, а с друге стране, тај му је покрет естетски одвратан. Узимајући у обзир те естететичке мотиве, могу се схватити и овакви озлојеђени редови Леонтјева: “Одвише сам се био уздао у самобитност словенског духа; касније ми је постало јасно да сви Словени, јужни и западни, баш у том за мене тако драгом културно-оригиналном смислу, нису за нас Русе ништа друго до неизбежно политичко зло јер ти народи све досада не дају у лицу своје интелигенције свету ништа друго до најтривијалнију и најобичнију савремену буржоазију”. На другом се месту Леонтјев ограђује; да не бисмо постали “неки ваздушасти, фанатични, летећи и лепршајући хришћани, који француску утилитарну хуманост и немачки сентиментализам прихватају за истинито хришћанство”. Борбу са сентименталним схватањем хришћанства диктовали су Леонтјеву исти натуралистички и естетички мотиви. Лепота и снага, то је оно што га је вукло, то је оно на чему је благослов одгоре, и стога је тако одвратна била Леонтјеву тривијалност савремене Европе, и тако су га одбијали принципи њена изравнавајућег демократизма.
БЕДА НАЦИЈЕ ИЗВАН РЕЛИГИЈЕ
Код Леонтјева нема ни трунке култа племенске особености, коју смо нашли код Данилевског. Напротив, племенска зближеност сама по себи ни на шта још не обавезује. “Волети племе племена ради”, пише Леонтјев, “натезање је и лаж”. “Истински национална политика”, стоји на другом месту, “дужна је и преко граница државе подржавати не голо племе, тако да се изразим, него она духовна начела која су вези са историјом племена, са његовом снагом и славом. Политика православног духа мора се претпоставити политици словенске плоти… Панславизам је више од свега пропаст Русије.” На другом месту изражава Леонтјев исту ту мисао још оштрије: “Ако би у неком Тибету или у некој Бенгалији постојали православни Монголи или Индуси с одлучном и умном хијерархијом на челу, дужни бисмо били ту монголску или индијску хијерархију претпоставити и читавом милиону Словена са либералном интелигенцијом а ла Гамбета или Тјер, дужни бисмо били претпоставити их за љубав добра и здравља словенске језгре”.
Леонтјев још ни ту не стаје: “Национално начело, схваћено изван религије, исто је што и идеје од 1789. године; начела опште једнакости и слободе; исте те идеје само под маском привидне националности. Национално начело изван религије није друго до начело егалитарности, либералности, које полагано али сигурно руши нацију. Чисто племенска идеја” – читамо опет – “нема у себи ничег организујућег, творачког; она је само делимично друга форма космополитске идеје опште једнакости и бесплодног универзалног блага”. Још је оштрији Леонтјев на другом месту: “Национално либерално начело је све обмануло, обмануло је и најискусније и најдаровитије људе, дошло је само као маскирана револуција, и ништа друго. То је једно од најумешнијих и најлажљивијих претварања онога протеуса свеопште демократизације, свеопштег ослобођења, и свеопште тривијализације, који се, од краја прошлога века, неуморно и тако разноврсним начинима труде над разрушењем великог здања романо-германског државног организма”.
Из последњих редова јасно се чује израз сажаљења према “узмичућој цивилизацији Европе”. На једном месту позива Леонтјев на чување целости и силе руског духа, како би се “та сила, кад дође свима разумљиви, страшни и велики час, окренула на службу најбољим и најблагороднијим начелима европског живота, на службу истој оној великој, старој Европи, којој смо толико обавезни, и којој би лепо било да се добрим одужимо”. Ти топли редови одишу искреним осећањем, и заиста, премда је Леонтјев цивилизацију Европе сматрао “узмичућом”, не само што према њој није осећао никакву мржњу него је, са тугом правог поклоника лепоте, више него једаред жалио што бивша творачка моћ Европе усахњује. У вези са својим схватањем закона историјског развитка, Леонтјев се свесно борио против идеја егалитаризма и либерализма; као после и Ниче, видео је у свеопштем изравнавању тријумф средњег и тривијалног елемента. Духовни аристократизам и естетички култ снаге и лепоте бацили су Леонтјева у лагер реакционара; али он се ничега није бојао, никада није губио духовну независност, и храбро је износио на јавност своје идеје.
ПРОТИВ “ДУХА ТРИВИЈАЛНОСТИ”
Мисао о “гњилости” Запада, код Леонтјева је први пут добила тачну и промишљену формулу. Додуше, та је формула везана за такве претпоставке, и за такво схватање историјског процеса, који једва да су могли рачунати на успех; али се Леонтјеву не могу не признати јасност, промишљеност, и доследност у систему.
Естетичка одвратност од свега што је са собом донела тријумфујућа буржоазија у Европи, сједињава тако супротне умове као што су Херцен и Леонтјев. Над тим фактом је вредно замислити се. Сем религиозне лажи и распадања бивше духовне целости – што су, с погледом на Запад, тако дубоко запазили други руски мислиоци – европска култура све више постаје оваплоћењем тривијалности, чији отровни дух прожима све, и заражава сваку форму живота. Гогољ је био први који је с особитим чулом осетио долазак тријумфа тривијалности – Леонтјев дакле, са својом жестоком и непоштедном борбом противу духа тривијалности, не стоји сам, не прелази линију у којој се развија руска мисао. Мање од свега је пак Леонтјев био филозоф реакције иако се у својим практичним закључцима подударао са њом. Леонтјев је тражио лепоту и моћ, тржио је стварање и живот, а ако је тако осетио “гњилење” Запада то је излазило из целога склада његовог ума. Тешко и узалудно би било нагађати, шта би рекао Леонтјев да је видео шта се у садашњици дешава у Русији (револуција, комунизам – прим И. Ћ.), шта би рекао он који је толико веровао у истину и силу руског самодржавља, који је толико веровао у моћ руске културе… Једно је ван сумње: да му савремена стварност не би могла бити поводом да се поколеба у критичком односу према Западу. Најновија историја је пружила толико факата који потврђују његов песимистички поглед. Цивилизација Европе, одиста, све брже иде ка тријумфу буржоаског духа, који продире и у најлепше и најблагородније тековине европске историје. У савременом свету царује, похотљив у стицању, бестидни и аморални буржоа, за кога не постоји ништа свето, и који је давно већ привикао да све купује, и да свачим тргује. Религија, нација, култура, све је то само закон, иза којег дејствује дрски интернационални спекулант. Није бадава што сва Европа очекује долазак неке буре; одвише је загушљиво постало у њој живети. Рат није донео моралну обнову; пре је открио моралну убогост дејствујућих европских сила. И, кад би се Леонтјев вратио на оцењивање европске културе у наше дане, пре би морао још гушће набацивати боје него што би се морао одрећи мисли, да Запад “гњили”.
Из књиге “Руски мислиоци и Европа”


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top