Teodor Kačinski (Teodhore Kacszynski) je rođen 22. maja 1942, u porodici poljskog porekla, u mestu Evergin Park, u blizini Čikaga. Kao izuzetno inteligentan učenik, srednju školu završava pre roka i 1958, sa šesnaest godina, upisuje studije matematike na Harvardu. Godine 1967. doktorira na Univerzitetu u Mičigenu i prelazi u Berkli, u Kaliforniji. Objavljuje niz zapaženih radova s kojima se svrstao među najtalentovanije matematičare svoje generacije. Posle dve godine predavanja napušta Berkli i akademsku karijeru, a 1971. s bratom Dejvidom kupuje komad zemlje u blizini Linkolna, u Montani. Posvećuje se usamljeničkom životu u divljini, bez mnogo kontakata sa spoljnim svetom.

U tom periodu intenzivno proučava širu naučnu i kritičku literaturu, sa željom da shvati dinamiku modernog tehnološkog društva, prema kojem je oduvek osećao najdublju averziju. Bio je u prepisci i sa Žakom Elilom (Jacques Ellul), čija je knjiga Tehnika ili ulog veka (La technique, ou L’enjeu du siècle, 1954, ili Technological Society, kako je njen naslov preveden na engleski) na njega imala presudan uticaj. Dobar deo ovog eseja, tamo gde se eksplicitno bavi tehničkim, odnosno tehnološkim fenomenom, oslanja se upravo na tu studiju. Ipak, prema dnevničkim zapisima iz tog perioda i kasnijim svedočenjima, Kačinski nije imao nikakvih političkih pretenzija; jedina ambicija bila mu je da usavrši svoje poznavanje divljeg okruženja i da tu provede ostatak života.

Kada se i njegovo utočište našlo na putu kompanija za eksploataciju šuma, odlučio je da uzvrati. Prvu bombu je napravio 1978. i poslao na adresu Severozapadnog Univerziteta u Evanstonu; ali, pre nego što je dospela do profesora Baklija Krista, kome je bila namenjena, bomba je lakše povredila radnika obezbeđenja, Terija Markera. Od tog trenutaka, u rasponu od 17 godina, Kačinski je izveo 16 bombaška napada, na osoblje i prostorije istraživačkih odeljenja nekoliko univerziteta, kompanija za razvoj i distribuciju digitalnih tehnologija, biotehnoloških laboratorija, aviokompanija i reklamnih agencija. U tim napadima ubijeno je troje i ranjeno 23 ljudi (po nekim podacima 29), uglavnom eksperata i menadžera, dok je među povređenima bilo i pratećeg osoblja. Godine 1980, FBI ga u internim dokumentima spominje kao Unabom, zbog očigledne fokusiranosti na univerzitete i aviokompanije. U porukama koje su pratile neke od napada, potpisivao se inicijalima FC, za šta je kasnije, na osnovu jednog neobjavljenog pisma upućenog časopisu San Francisco Examiner, iz 1985, utvrđeno da znači Freedom Club.

Do trenutka hapšenja, istraga je prerasla u najduži i najskuplji lov FBI na nekog čoveka. Godine 1995. šalje pismo Njujork Tajmsu u kojem je predložio prestanak bombaških napada u zamenu za objavljivanje eseja Industrijsko društvo i njegova budućnost, u tom ili nekom drugom od najtiražnijih američkih časopisa. Po preporuci FBI i Državnog tužioca, tekst je u celini objavljen u posebnom dodatku Vašington Posta, 19. septembra 1995. Od tada se o njemu najčešće govori kao o Unabomberovom manifestu.

To je ujedno bio i kraj Unabombera. Na osnovu ideja i formulacija iznetih u tekstu, Dejvid Kačinski je prepoznao svog brata i prijavio ga policiji. Ted Kačinski je uhapšen 3. aprila 1996. godine. Godine, 1998, 7. janura, pokušao je da se ubije u svojoj zatvorskoj ćeliji. Dve nedelje kasnije, 22. januara, osuđen je na četiri doživotne kazne i 30 godina zatvora, bez prava žalbe. Smrtnu kaznu je izbegao na osnovu insistiranja odbrane na njegovoj navodnoj mentalnoj neuračunljivosti, što je kasnije u nekoliko navrata, bezuspešno, pokušavao da ospori. Krajem 1999. Sud je zabranio štampu njegove autobiografije, Istina protiv laži (Truth vs Lies), iako je knjiga bila povučena iz štamparije nešto ranije, zbog spora sa izdavačem. Tokom izdržavanje kazne, napisao je nekoliko kraćih tekstova i dao nekoliko intervjua, koji su se pojavili u mejnstrim i radikalnim časopisima, kao što su Times, odnosno Green Anarchist (Velika Britanija), Green Anarchy (SAD) i Anarchy: A Journal of Desire Armed (SAD).

Tokom suđenja i kasnije, do naglog prekida svake komunikacije s takvozvanim „zelenima anarhistima“ ili „anarhoprimitivistima“, dobijao je otvorenu, iako kritičku, podršku od Džona Zerzana i još nekih pojedinaca i kolektiva radikalno anticivilizacijskog usmerenja. Njegov esej iz 1995, kao i njegove metode, bili su predmet brojnih razmatranja i kritika, a njegov medijski lik je na razne načine ušao i u američku popularnu kulturu. Ipak, dok su levičari, većina anarhista i razne ličnosti iz mejnstrima uglavnom nastojali da ga ignorišu ili ismeju, njegova kritika je bila ozbiljno razmatrana i među akademskim autorima, od tehnooptimista i „nesuđenih žrtava“, kao što su Bil Džoj (autor prethodne formulacije, jedan od osnivača i vodećih istraživača kompanije Sun Microsystems) i Rej Kurcvel (Ray Kurzweil, tehnooptimistički teoretičar), do kritičara tehnološkog kompleksa, kao što su Kirkpatrik Sejl, Derik Džensen, Džejson Mekvin i drugi. Ta kontroverza traje i dalje. Teodor Kačinski se i danas nalazi na izdržavanju doživotne kazne u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem, u Florensu, u državi Kolorado.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top