59. Ljudske težnje delimo u tri grupe: 1) one koje mogu biti zadovoljene uz minimalan napor; 2) one koju mogu biti zadovoljene, ali samo uz ozbiljan napor; 3) one koje ne mogu biti adekvatno zadovoljene, bez obzira na količinu uloženog napora. Što više težnji dospeva u treću grupu, to je više frustracije, gneva, a zatim i defetizma, depresije, itd.

60. Moderno industrijsko društvo nastoji da ljudske težnje potisne u prvu i treću grupu, dok se druga grupa sve više sastoji od veštački stvorenih težnji.

61. U primitivnim društvima zadovoljavanje fizičkih potreba uglavnom spada u drugu grupu: te potrebe mogu biti zadovoljene, ali samo uz ozbiljan napor. Ali, moderno društvo teži da svima garantuje zadovoljavanje osnovnih fizičkih potreba (9) u zamenu za minimalan napor, tako da ta aktivnost spada u prvu grupu. (Može se raspravljati o tome da li je napor potreban da bi se zadržao neki posao „minimalan“; ali, obično, na poslovima nižeg i srednjeg nivoa, jedini napor koji se traži je prosto POSLUŠNOST. Sediš ili stojiš gde ti je rečeno, radiš ono što ti se kaže, onako kako ti je rečeno. Retko kada moraš da se ozbiljno napregneš, a u svakom slučaju nemaš skoro nikakvu autonomiju u obavljanju posla, tako da tvoja potreba za sticanjem moći ostaje nezadovoljena.)

62. Društvene potrebe, kao što su seks, ljubav i status, u modernom društvu često ostaju u drugoj grupi, u zavisnosti od situacije svakog pojedinca. (10) Ali, osim u slučaju ljudi s posebno jakom težnjom ka socijalnom statusu, napor potreban za ostvarivanje društvenih težnji ne može da adekvatno zadovolji potrebu za sticanjem moći.

63. Neke veštačke potrebe se stvaraju da bi popunile drugu grupu i tako udovoljile potrebi za sticanjem moći. Reklamne i marketinške tehnike su razvijene kako bi se ljudi naveli da žele stvari koje njihovi dedovi nikada nisu želeli, niti su o njima sanjali. Potreban je ozbiljan napor da bi se zaradio novac za zadovoljavanje tih veštačkih potreba, pošto one spadaju u drugu grupu. (Ipak, videti paragrafe 80–82.) Moderni čovek mora da zadovoljava svoju potrebu za sticanjem moći uglavnom kroz jurnjavu za tim veštačkim potrebama, koje su stvorile reklamna i marketinška industrija, (11) kao i kroz zamenske aktivnosti.

64. Izgleda da su za veliki broj ljudi, možda i za većinu, veštački načini za sticanje moći nedovoljni. Tema koja se uporno provlači kroz spise društvenih kritičara druge polovine XX veka je osećanje besmisla koje u modernom društvu pogađa mnoge ljude. (To osećanje je često opisivano drugačije, kao „anomija“ ili „ispraznost života srednje klase“.) Smatramo da je takozvana „kriza identiteta“ zapravo potraga za osećanjem smisla, često kroz posvećivanje odgovarajućoj zamenskoj aktivnosti. Moguće je da je egzistencijalizam u velikoj meri odgovor na besmisao modernog života. (12) U modernom društvu je veoma raširena i potraga za „ispunjenjem“. Ali, smatramo da većinu ljudi neka aktivnost čiji je glavni cilj ispunjenje (to jest, neka zamenska aktivnost), ne može potpuno zadovoljiti. Drugim rečima, to ne može potpuno zadovoljiti potrebu za sticanjem moći. (Videti paragraf 41.) Ta potreba može biti zadovoljena samo kroz aktivnosti koje imaju neki spoljni cilj, kao što su fizičke potrebe, seks, ljubav, status, osveta, itd.

65. Pored toga, tamo gde pojedinci svoj cilj ostvaruju kroz zarađivanje novca, uspinjanje na statusnoj lestvici ili na neki drugi način u okviru sistema, većina nije u situaciji da te ciljeve ostvaruje AUTONOMNO. Radnici uglavnom rade za neke poslodavce i kao što je navedeno u paragrafu 61, najveći deo dana provode radeći ono što im je rečeno, onako kako se to od njih zahteva. Čak i ljudi koji su i sâmi biznismeni imaju samo ograničenu autonomiju. Hronična jadikovka malih biznismena i preduzetnika glasi da su im ruke vezane brojnim propisima i mešanjem vlasti. Neki od tih propisa su sigurno neophodni, ali mešanje vlasti je, najvećim delom, suštinski i neizbežni deo našeg ekstremno složenog društva. Veliki deo malog biznisa danas funkcioniše kroz sistem franšiza. Wall Street Journal je pre nekoliko godina pisao kako mnoge kompanije koje odobravaju franšize zahtevaju od kandidata da prođu kroz test ličnosti, osmišljen tako da ISKLJUČI one koji pokazuju kreativnost i inicijativu, zato što takve osobe nisu dovoljno pitome da bi poslušno udovoljile zahtevima franšiznog sistema. To iz malog biznisa isključuje mnoge koji pre svega teže autonomiji.

66. Ljudi danas više žive na osnovu onoga što sistem čini UMESTO ili ZA njih, nego zahvaljujući onome što sami rade za sebe. A ono što rade za sebe je sve više sistemski kanalisano. Mogućnosti se svode na one koje je obezbedio sistem i moraju se iskoristiti u skladu s pravilima i propisima (13), a tehnike koje propisuju eksperti moraju se usvojiti da bi uopšte bilo nekih šansi za uspeh.

67. Prema tome, proces sticanja moći u našem društvu je narušen usled nedostatka pravih ciljeva i autonomije u njihovom ostvarivanju. Ali, narušen je i zbog težnji koje spadaju u treću grupu: onih koje ne mogu biti adekvatno zadovoljene, bez obzira na uložen napor. Jedna od tih težnji je i potreba za sigurnošću. Naši životi zavise od odluka koje donose drugi ljudi; nemamo nikakvu kontrolu nad tim odlukama i obično čak i ne znamo ko ih donosi. („Živimo u svetu u kojem relativno mali broj ljudi – možda njih 500 ili 1.000 – donosi važne odluke“; Philip B. Heymann, Harvard Law School, navedeno kod Anthony Lewis, New York Times, 21. april, 1995.) Naši životi zavise od toga da li se u nekoj nuklearnoj elektrani pravilno ispunjavaju sigurnosni standardi; od toga koja količina pesticida može da prodre u hranu ili koliko vazduh može biti zagađen; ili od toga koliko je stručan naš lekar; to da li ćemo izgubiti ili dobiti posao zavisi od odluka vladinih ekonomista ili korporacijskih menadžera, itd. Većina pojedinaca nije u stanju da se zaštiti od tih pretnji, osim u veoma maloj meri. Lična potraga za bezbednošću je zato osujećena, što izaziva osećanje bespomoćnosti.

68. Moglo bi se prigovoriti da je primitivni čovek bio fizički ugroženiji nego moderni, jer je njegov životni vek bio kraći; prema tome, trebalo bi da je moderni čovek izložen manjem, a ne većem stepenu nesigurnosti nego što je što normalno za ljudska bića. Ali, psihološka sigurnost ne odgovara sasvim onoj fizičkoj. Ono zbog čega se OSEĆAMO sigurnim nije toliko objektivna sigurnost, koliko osećanje samopouzdanja, vera u našu sposobnost da se sami pobrinemo za sebe. Primitivni čovek, koga ugrožava neka opasna životinja ili glad, može da se bori ili da krene u potragu za hranom. On nema nikakve garancije da će njegovi napori biti uspešni, ali sigurno nije bespomoćan u odnosu na ono što ga ugrožava. S druge strane, moderni čovek je izložen mnogim stvarima pred kojima je nemoćan: nuklearnim nesrećama, kancerogenim materijama u hrani, ekološkom zagađenju, ratu, sve većim porezima, napadom velikih organizacija na njegovu privatnost, društvenim i ekonomskim fenomenima nacionalnih razmera koji mogu da mu poremete život.

69. Tačno je da je primitivni čovek nemoćan protiv nekih stvari koje ga ugrožavaju; na primer, protiv bolesti. Ali, on može stoički da prihvati taj rizik. To je deo prirodnog toka stvari, a ne njegova krivica, osim ako nije krivica nekog imaginarnog, impersonalnog demona. Ali, moderni pojedinac je izložen pretnjama koje POTIČU OD ČOVEKA. One nisu posledice slučaja, već nešto što su mu NAMETNULE druge osobe, na čije odluke on, kao pojedinac, ne može da utiče. Samim tim, oseća frustraciju, poniženje i gnev.

70. Zato je sigurnost primitivnog čoveka najveći delom u njegovim sopstvenim rukama (bilo kao pojedinca, bilo kao člana MALE grupe), dok je sigurnost modernog čoveka u rukama osoba ili organizacija koje su suviše udaljene ili suviše velike da bi na njih mogao da utiče. Zato u njegovom slučaju potreba za sigurnošću spada u prvu i treću grupu; u nekim oblastima (hrana, sklonište, itd.) sigurnost mu je obezbeđena po cenu zanemarljivog napora, dok u drugim oblastima on NE MOŽE da je stekne. (Ovde uveliko pojednostavljujemo izlaganje, ali smo ipak naznačili, makar grubo i na vrlo uopšten način, koliko se položaj modernog razlikuje od položaja onog primitivnog.)

71. Moderni način života osujećuje mnoge prolazne težnje i impulse i zato oni spadaju u treću grupu. Neko može da se razbesni, ali moderno društvo ne dozvoljava sukob. U mnogim situacijama ono ne dopušta čak ni verbalni napad. Kada nekud ide, neko može da žuri ili da poželi da putuje sporo; ali, generalno on nema drugog izbora osim da se kreće u skladu s tokom saobraćaja i poštuje saobraćajne znake. Neko može poželeti da svoj posao obavi na drugačiji način, ali obično mu ostaje da radi samo u skladu s pravilima koje mu je zacrtao poslodavac. Moderni čovek je i na mnoge druge načine sputan mrežom pravila i propisa (eksplicitnih ili implicitnih), koja frustrira mnoge njegove impulse i tako ga ometa u sticanju moći. Većina tih pravila se ne može izbeći, zato što su ona neophodna za funkcionisanje industrijskog društva.

72. Moderno društvo je u određenom smislu veoma popustljivo. U stvarima koje su irelevantne za funkcionisanje sistema, u principu možemo da radimo šta hoćemo. Možemo da verujemo u bilo koju religiju (sve dok to ne ohrabruje ponašanje koje ugrožava sistem). Možemo da idemo u krevet s kim hoćemo (sve dok upražnjavamo „siguran seks“). Možemo da radimo sve što nam padne na pamet, sve dok je to NEBITNO. Ali, u svim BITNIM stvarima sistem nastoji da u sve većoj meri reguliše naše ponašanje.

73. Ponašanje se ne reguliše samo izričitim pravilima i mehanizmima vlasti. Kontrola se često sprovodi indirektnom prinudom i psihološkim pritiskom ili manipulacijom, preko organizacija koje nisu deo vlasti ili preko sistema kao celine. Većina velikih organizacija koristi neki oblik propagande (14) da bi manipulisala stavovima i ponašanjem javnosti. Propaganda nije ograničena samo na reklamne spotove ili oglašavanje, a među onima koji je proizvode ponekad nije svesno ni planirana kao propaganda Na primer, sadržaj neke zabavne emisije je moćan oblik propagande. Evo i primera indirektne prinude: nijedan zakon nam ne nalaže da svakog jutra idemo na posao i sledimo gazdina naređenja. Zakonski ništa ne može da nas spreči da odemo u divljinu i da tamo živimo kao primitivni ljudi ili da se samostalno upustimo u neki poslovni poduhvat. Ali, u praksi, od divljine je ostalo malo, a u ekonomiji ima mesta samo za ograničen broj malih preduzetnika. Zato većina nas može da preživi samo ukoliko radi za nekog drugog.

74. Tvrdimo da je opsednutost modernog čoveka dugovečnošću, fizičkom vitalnošću i seksualnom privlačnošću do poznih godina simptom neispunjenja koje izvire iz osujećenosti u sticanju moći. „Kriza srednjih godina“ je jedan od tih simptoma. Pored toga, nezainteresovanost za potomstvo je postala prilično uobičajena u našem društvu, a skoro nepoznata u primitivnim društvima.

75. U primitivnim društvima život je smenjivanje doba. Kada se potrebe i smisao jednog životnog doba ispune, nema posebnog otpora kod prelaska u sledeći period. Mladić prolazi kroz proces sticanja moći postajući lovac, ne iz sporta ili da bi doživeo ispunjenje, već zbog mesa koje je neophodno za ishranu. (Kod devojaka je taj proces složeniji, s većim naglaskom na društvenoj moći; to ovde nećemo razmatrati.) Kada je ta faza uspešno okončana, mladić ne izbegava da prihvati odgovornosti stvaranja porodice. (Za razliku od nekih modernih ljudi, koji beskonačno odlažu da imaju decu zato što su suviše zauzeti potragom za nekim „ispunjenjem“. Mislimo da je ispunjenje koje im je potrebno puno iskustvo sticanja moći, s pravim ciljevima umesto veštačkih ciljeva i zamenskih aktivnosti.) I opet, pošto je uspešno podigao potomstvo i prošao kroz proces sticanja moći tako što mu je zadovoljio osnovne životne potrebe, primitivni čovek oseća da je obavio svoj posao i spreman je da prihvati starost (ako poživi toliko dugo) i smrt. S druge strane, moderni čovek je uznemiren slikom fizičkog propadanja i smrti, što se vidi po silnom naporu koji ulaže da bi održao fizičku kondiciju, dobar izgled i zdravlje. Mislimo da je razlog tome neispunjenje do kojeg dolazi zato što svoje fizičke moći nikada nije koristio u bilo kakve praktične svrhe, zato što nije prošao kroz proces sticanja moći koristeći telo na neki ozbiljan način. Nije primitivni čovek, koji svakodnevno koristi svoje telo u praktične svrhe, taj koji se plaši tegoba starenja, već moderni čovek, koji svoje telo nikada nije koristio u neke praktične svrhe, osim hodanja od automobila do kuće. Osoba čija je potreba za sticanjem moći bila zadovoljena tokom života, najbolje je pripremljena da prihvati i njegov kraj.

76. Kao prigovor argumentaciji iznetoj u ovom poglavlju, neko će reći: „Društvo mora pronaći način da ljudima omogući prolazak kroz proces sticanja moći.“ Ta mogućnosti je ljudima uskraćena sâmom činjenicom da nju treba da im pruži društvo. Ono što je njima zaista potrebno je da pronađu ili da sami stvore te mogućnosti. Sve dok je sistem taj kojim im DAJE mogućnosti, držaće ih na uzdi. Da bi stekli autonomiju, ljudi moraju da se oslobode te uzde. 

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top