10. Pod „osećanjem inferiornosti“ ne podrazumevamo samo inferiornost u najužem smislu, već ceo spektar povezanih crta: samopotcenjivanje, osećanje bespomoćnosti, depresivne tendencije, defetizam, osećanje krivice, samoprezir, itd. Tvrdimo da su moderni levičari skloni nekim od ovih osećanja (verovatno u manje ili više potisnutom obliku) i da ta osećanja presudno utiču na usmerenje moderne levice.

11. Kada neko smatra uvredljivim skoro sve što bi se moglo reći o njemu (ili o grupi s kojom se poistovećuje), na osnovu toga zaključujemo da ta osoba pati od osećanja inferiornosti ili da potcenjuje sebe. Ta sklonost je posebno naglašena kod aktivista koji se bore za prava manjinskih grupa, bez obzira da li i sami pripadaju tim grupama čija prava brane. Oni su prekomerno osetljivi na reči koje se koriste za označavanje manjina, kao i na sve drugo izrečeno na njihov račun. Pojmovi „crnac“, „istočnjak“, „hendikepirana osoba“ ili „ženska“, koji se odnose na Afrikanca, Azijata, hendikepiranu osobu ili ženu, originalno nisu imali uvredljivu konotaciju. „Ženska“ ili „cica“ su samo ženski ekvivalenti za „frajera“, „dasu“ ili „tipa“. Negativna konotacija tih pojmova potiče od samih aktivista. Neki borci za prava životinja idu čak dotle da odbijaju izraz „ljubimac“ i insistiraju da se on zameni sa „životinjski drug“. Levičarski antropolozi na svaki način izbegavaju da o primitivnim narodima kažu nešto što bi moglo biti shvaćeno negativno. Oni hoće da reč „primitivni“ zamene sa „bez pisma“. Reaguju skoro paranoično na sve što bi moglo ukazati da je neka primitivna kultura inferiornija od naše. (Ovim ne želimo da kažemo kako su primitivne kulture ZAISTA inferiornije od naše. Samo ukazujemo na tu prekomernu osetljivost levičarskih antropologa.)

12. Oni koji pokazuju najveću osetljivost za „politički korektnu“ terminologiju nisu prosečni stanovnici crnačkih geta, azijski imigranti, zlostavljane žene ili hendikepirane osobe, već aktivisti koji se bore za prava manjina, od kojih većina čak i ne pripada bilo kojoj od tih „potlačenih“ grupa, nego dolazi iz privilegovanih društvenih slojeva. Politička korektnost nalazi uporište i među univerzitetskim profesorima, koji imaju sigurne poslove i solidna primanja; to su uglavnom beli heteroseksualci, iz srednje i više srednje klase.

13. Mnogi levičari se intenzivno poistovećuju s problemima grupa koje se inače smatraju slabim (žene), poraženim (američki Indijanci), odbojnim (homoseksualci) ili na neki drugi način inferiornim. Sâmi levičari osećaju da su te grupe inferiorne. Oni nikada neće priznati to osećanje, ali razlog njihovom poistovećivanju s tim grupama je upravo to što ih vide kao inferiorne. (Ovim ne želimo da kažemo kako su žene, Indijanci, itd., ZAISTA inferiorni, nego samo ukazujemo na psihologiju levičara.)

14. Feministkinje očajnički pokušavaju da dokažu kako su žene snažne i sposobne kao i muškarci. Jasno je da njih muči strah da žene MOŽDA nisu snažne i sposobne kao muškarci.

15. Levičari su skloni mržnji prema svemu što izgleda snažno, dobro i uspešno. Oni mrze Ameriku, Zapadnu civilizaciju, bele muškarce, racionalnost. Razlozi za tu mržnju levičara prema Zapadu ne poklapaju se s njihovim pravim motivima. Oni GOVORE da mrze Zapad zato što je ratoboran, imperijalistički, seksistički, etnocentričan, itd.; ali, kada se te iste mane pojave u socijalističkim zemljama ili u primitivnim kulturama, levičari za to nalaze opravdanje ili, u najboljem slučaju, NEVOLJNO priznaju da ti problemi postoje. S druge strane, sa ENTUZIJAZMOM (i često s mnogo preterivanja) ukazuju na te probleme kada se pojave u Zapadnoj civilizaciji. Prema tome, jasno je da ti problemi nisu pravi motivi levičara za njihovu mržnju prema Americi i Zapadu. Oni mrze Ameriku i Zapad zato što su snažni i uspešni.

16. Za reči kao što su „samopouzdanje“, „sigurnost“, „inicijativa“, „preduzimljivost“ i „optimizam“ nema mnogo mesta u levičarskom rečniku. Levičar je antiindividualista, prokolektivista. On želi društvo koje će rešiti sve njegove probleme i zadovoljiti sve njegove potrebe umesto njega, brinuti se o njemu. Levičar oseća antagonizam prema pojmu takmičenja, zato što se, duboko u sebi, oseća kao gubitnik.

17. Umetničke forme koje privlače levičarske intelektualce fokusirane su na prljavštinu, poraženost i očaj ili poprimaju orgijastički ton, odbacujući racionalnu kontrolu, kao da se ništa ne može postići racionalnim promišljanjem i kao da je sve što nam ostaje samo prepuštanje doživljaju trenutka.

18. Moderni levičarski filozofi nastoje da odbace razum, nauku i objektivnu stvarnost i insistiraju na kulturnom relativizmu. Tačno je da se mogu postaviti ozbiljna pitanja o naučnom znanju i o tome kako bi se, ako je to uopšte moguće, mogla definisati objektivna stvarnost. Ali, očigledno je da moderni levičarski filozofi nisu samo hladnokrvni logičari koji sistematično analiziraju osnove znanja. Njihov napad na istinu i stvarnost je duboko emotivan. Oni napadaju te koncepte iz sopstvenih psiholoških pobuda. Naime, njihov napad je izraz neprijateljstva, koje, u meri u kojoj je uspešno, zadovoljava njihovu težnju ka moći. Još važnije, levičar mrzi nauku i racionalnost zato što oni klasifikuju određena uverenja kao ispravna (to jest, kao uspešna, superiorna), a druga kao pogrešna (neuspešna, inferiorna). Njegovo osećanje inferiornosti seže toliko duboko da on ne podnosi bilo koju klasifikaciju nekih stvari kao uspešnih ili superiornih, a nekih drugih kao neuspešnih ili inferiornih. Isto osećanje stoji i iza činjenice da mnogi levičari odbacuju koncept mentalnog poremećaja i koeficijenta inteligencije. Levičari su neprijateljski nastrojeni prema genetičkom objašnjenju ljudskih sposobnosti ili ponašanja, zato što takva objašnjenja nastoje da neke ljude prikažu kao superiornije ili inferiornije od drugih. Levičari radije pripisuju društvu sve zasluge ili svu krivicu za sposobnosti pojedinca ili njihov nedostatak. Ako je neka osoba „inferiorna“, to onda nije do nje, nego do društva i pogrešnog vaspitanja.

19. Levičar nije tipično osoba koju njeno osećanje inferiornosti čini razmetljivcem, egoistom, siledžijom, samopromoterom i nemilosrdnim takmičarem. Takva osoba nije sasvim izgubila veru u sebe. Njoj nedostaje osećanje moći i vrednosti, ali ona i dalje može sebe videti kao potencijalno snažnu, a pokušaji da se predstavi takvom proizvode njeno neprijatno ponašanje. (1) Ali, za levičara tu nema nade. Njegovo osećanje inferiornosti je tako duboko usađeno da on sebe ne može doživeti kao individualno snažnog ili vrednog. Odatle kolektivizam levičara. On može da se oseti snažnim samo kao član neke velike organizacije ili masovnog pokreta s kojim se poistovećuje.

20. Treba primetiti i mazohističke crte levičarske taktike. Levičari protestuju tako što leže ispred točkova vozila, namerno provociraju policiju ili rasiste da ih zlostavljaju, itd. Te taktike su često efikasne, ali mnogi levičari ih ne koriste kao sredstvo za postizanje određenog cilja, već zato što VOLE mazohizam. Samoprezir je jedna od levičarskih crta.

21. Levičari mogu reći kako je njihov aktivizam motivisan saosećanjem ili moralnim principima. Kod prekomerno socijalizovanih levičara moralni principi zaista igraju neku ulogu; ali, saosećanje i moralni principi sigurno nisu glavni motivi levičarskog aktivizma. Neprijateljstvo je suviše upadljiva komponenta levičarskog ponašanja; isto tako i težnja ka moći. Osim toga, veliki deo levičarskog delovanja nije racionalno sračunat da bude od pomoći ljudima za koje tvrde da im pomažu. Na primer, ako neko veruje da je određena afirmativna akcija dobra za crne ljude, zašto se ta akcija onda zahteva na agresivan ili dogmatski način? Jasno je da bi mnogo produktivnije bilo zauzeti diplomatski ili pomiriteljski pristup, koji bi makar na verbalnom i simboličkom planu učinio ustupke onim belcima koji misle da ih takva afirmativna akcija diskriminiše. Ali, levičari ne zauzimaju takav pristup zato što on ne zadovoljava njihove psihološke potrebe. Njihov pravi cilj nije pomoć crnim ljudima. Rasni problemi služe im samo kao izgovor za izražavanje neprijateljstva i frustrirane težnje ka moći. Na taj način aktivisti zapravo nanose štetu crnim ljudima, zato što neprijateljski stav prema beloj većini samo pojačava rasnu mržnju.

22. Kada naše društvo ne bi imalo nikakvih društvenih problema, levičari bi morali da ih IZMISLE samo zato da bi imali izgovor da prave buku.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top