180. Tehnofili nas uvlače u krajnje neodgovornu avanturu u nepoznato. Mnogi vide šta nam je doneo tehnološki progres, ali ipak imaju pasivan stav prema tome, jer misle da je to neminovno. Ali, mi (FC) ne mislimo da je to neminovno. Mislimo da to može biti zaustavljeno i sada ćemo naznačiti kako nameravamo da to izvedemo.

181. Kao što smo rekli u paragrafu 166, dva glavna zadatka su izazivanje društvenih potresa i nestabilnosti u industrijskom društvu kao i razvijanje i propagiranje ideologije koja se suprotstavlja tehnologiji i industrijskom sistemu. Kada sistem bude dovoljno uzdrman i nestabilan, stvoriće se uslovi za revoluciju protiv tehnologije. Obrazac bi mogao biti sličan onom iz revolucija u Francuskoj i Rusiji. I francusko i rusko društvo su nekoliko decenija pre svojih revolucija pokazivali sve veće znake stresa i slabosti. U međuvremenu, bile su razvijene ideologije koje su ponudile vizije novog sveta, potpuno drugačijeg od starog. Kada je stari sistem bio u dovoljnoj meri izložen dodatnim potresima (finansijska kriza u Francuskoj, vojni poraz u Rusiji), bio je zbrisan revolucijom. Mi predlažemo nešto slično.

182. Moglo bi se prigovoriti da su revolucije u Francuskoj i Rusiji bile neuspesi. Ali, većina revolucija ima dva cilja. Jedan je da se uništi stari oblik društva, a drugi da se stvori novo, u skladu sa vizijom revolucionara. Francuski i ruski revolucionari nisu uspeli (srećom!) da stvore društvo o kojem su sanjali, ali su bili potpuno uspešni u uništavanju starog. Nemamo iluzija o mogućnosti stvaranja nekog novog, idealnog društva. Naš jedini cilj je uništenje postojećeg.

183. Ali, ideologija koja želi snažnu podršku, mora imati pozitivni ideal, isto koliko i negativni; ona mora biti ZA nešto, kao što mora biti i PROTIV nečega. Pozitivni ideal koji predlažemo je Priroda. Tačnije, DIVLJA priroda: oni aspekti funkcionisanja Zemlje i života na njoj koji su nezavisni od ljudskog upravljanja i slobodni od čovekovog mešanja i kontrole. A pod divljom prirodom podrazumevamo i ljudsku prirodu, koja za nas predstavlja one aspekte funkcionisanja čovekovog bića koji nisu podvrgnuti regulaciji od strane organizovanog društva, nego su proizvod ili slučaja ili slobodne volje ili Boga (u zavisnosti od vaših verskih ili filozofskih ubeđenja.)

184. Priroda pruža savršen kontraideal tehnologiji i to iz nekoliko razloga. Priroda (sve ono što je izvan moći sistema) je suprotnost tehnologiji (koja nastoji da beskonačno širi moć sistema). Većina ljudi će se složiti da je priroda lepa; ona svakako ima ogromnu privlačnost. Radikalni ekolozi VEĆ zagovaraju ideologiju koja uzdiže prirodu i suprotstavlja se tehnologiji. (30) Nije neophodno da se u ime prirode pravi neka utopijska himera ili neki novi društveni poredak. Priroda se sama brine o sebi: to je spontana kreacija koja je postojala mnogo pre bilo kakvog ljudskog društva; a tokom bezbrojnih vekova, mnoga od njih su koegzistirala s prirodom ne nanoseći joj veliku štetu. Tek sa Industrijskom revolucijom posledice ljudskog društva po prirodu su postale katastrofalne. Da bi taj pritisak na nju popustio, nije neophodno stvarati neki poseban društveni sistem; treba se samo otarasiti industrijskog društva. To, naravno, neće rešiti sve probleme. Industrijsko društvo je već nanelo strahovitu štetu prirodi i biće potrebno mnogo vremena da se ti ožiljci zacele. Pored toga, čak su je i neka preindustrijska društva značajno oštetila. Ipak, oslobođenje od industrijskog društva obaviće veliki deo posla. To će ukloniti najgore pritiske na prirodu, tako da će ona početi da se oporavlja. To će uništiti i kapacitet organizovanog društva za uspostavljanje sve veće kontrole nad prirodom (uključujući i ljudsku prirodu). Kakvo god društvo da nastane posle nestanka induсtrijskog sistema, izvesno je da će većina živeti u bliskom dodiru s prirodom, zato što u odsustvu naprednih tehnologija nema drugog načina na koji bi ljudi MOGLI živeti. Da bi se prehranili, moraće da budu seljaci, pastiri, ribari, lovci, itd. Pored toga, lokalna autonomija će se generalno povećati, zato što će nedostatak naprednih tehnologija i brze komunikacije ograničiti kapacitete vlasti i drugih velikih organizacija za kontrolu lokalnih zajednica.

185. Kada je reč o negativnim posledicama eliminacije industrijskog društva – znate kako kažu: ne možete da pojedete svoj kolačić i da ga opet imate. Da biste nešto stekli, nešto morate da žrtvujete.
186. Većina ljudi mrzi psihološke konflikte. To je razlog zašto izbegavaju bilo kakvo ozbiljno razmišljanje o teškim društvenim pitanjima i pristaju da im se ona predstavljaju na prost, crno-beli način: OVO je sasvim dobro, a ONO je sasvim LOŠE. Zato bi revolucionarna ideologija trebalo da se razvija na dva nivoa.

187. Na suptilnijem nivou, ta ideologija treba da se obraća ljudima koji su inteligentni, promišljeni i racionalni. Cilj je stvaranje jezgra koje će se industrijskom sistemu suprotstaviti na racionalan, osmišljen način, s punim uvažavanjem teškoća i problema koji se tu javljaju, ali i sa svešću o ceni oslobađanja od njega. Posebno je važno privući ljude tog tipa, zato što bi se oni mogli iskoristiti za uticaj na druge ljude. Njima bi se trebalo obraćati na što racionalnijem nivou. Činjenice nikada ne bi smele biti namerno iskrivljene, a vatrene govore bi trebalo izbegavati. To ne znači da se ne treba obraćati emocijama, nego da to obraćanje ne sme da iskrivljuje istinu ili čini bilo šta što bi ugrozilo intelektualni kredibilitet te ideologije.

188. Na drugom nivou, tu ideologiju bi trebalo propagirati u jednostavnijem obliku, koji će nemislećoj većini omogućiti da sukob između tehnologije i prirode sagleda na nedvosmislen način. Ali, čak ni na tom nivou ona ne bi smela biti izražena jeftinim, plahovitim ili iracionalnim jezikom, koji odbija promišljene i racionalne ljude. Jeftina, zapaljiva propaganda ponekad postiže impresivne kratkoročne efekte, ali bolje je vezati za sebe, na duže staze, mali broj inteligentnih i posvećenih ljudi, nego raspaljivati strasti nemisleće, prevrtljive gomile, koja će promeniti stav čim se pojavi neki galamdžija koji raspolaže boljim propagandnim trikovima. Ipak, zapaljiva propaganda će možda biti neophodna kada se sistem približi svom kolapsu i konačnom sukobu rivalskih ideologija, koji će odlučiti koja će od njih biti dominantna posle nestanka starog sveta.

189. Pre tog konačnog obračuna, revolucionari ne treba da očekuju da će većina ljudi biti na njihovoj strani. Istoriju stvaraju aktivne, odlučne manjine, a ne većina, koja retko kada ima jasnu i celovitu ideju o tome šta zaista želi. Sve dok ne kucne čas za konačni prodor ka revoluciji, (31) zadatak revolucionara neće biti zadobijanje površne podrške većine, već stvaranje malog jezgra duboko posvećenih ljudi. Kada je reč o većini, biće dovoljno da se ona učini svesnom postojanja nove ideologije i da se na nju često podseća. Naravno, podrška većine je poželjna, ali ne po cenu slabljenja jezgra ozbiljno posvećenih ljudi.

190. Svaki oblik društvenog sukoba podstiče destabilizaciju sistema, ali treba voditi računa koji se konflikti ohrabruju. Linija sukoba treba da ide između mase ljudi i elite industrijskog društva (političara, naučnika, viših menadžera, vladinih funkcionera, itd.) Ta linija NE SME ići između revolucionara i većine ljudi. Na primer, bilo bi loše kada bi revolucionari usvojili strategiju osuđivanja Amerikanaca zbog njihovih potrošačkih navika. Umesto toga, prosečnog Amerikanca treba opisati kao žrtvu reklamne i marketinške industrije, koje su ga uvukle u kupovinu nepotrebnog smeća i koje pruža slabu utehu za gubitak slobode. Svaki pristup treba da bude u skladu s činjenicama. Možda je samo stvar ugla posmatranja da li optužujete reklamnu industriju zbog manipulacije javnosti ili javnost zbog toga što dopušta da bude manipulisana. Ali, strateški gledano, u načelu treba izbegavati optuživanje javnosti.

191. Treba dobro razmisliti pre nego što se ohrabri bilo koji drugi društveni sukob osim onog između vladajuće elite (što uključuje i tehnologiju) i najšire javnosti (nad kojom tehnologija ispoljava svoju moć). Pre svega, ti drugi sukobi često odvlače pažnju od onih najvažnijih (između vladajuće elite i običnih ljudi, između tehnologije i prirode); drugo, neki sukobi mogu čak podstaći tehnologizaciju, ako svaka strana pokuša da iskoristi tehnološku moć da bi stekla prednost u odnosu na protivnike. To se jasno vidi u sukobima između nacija, kao i u unutrašnjim etničkim sukobima. Na primer, u Americi, mnogi crnački lideri grozničavo nastoje da Afroamerikancima pribave moć, tražeći za njih mesto u tehnološkoj i političkoj eliti. Oni hoće da tu bude što više crnih vladinih službenika, naučnika, korporacijskih menadžera i tako redom. Na taj način oni samo pomažu utapanje afroameričke podkulture u tehnološki sistem. Uopšteno govoreći, treba ohrabrivati samo one društvene sukobe koji se uklapaju u sukob između vladajuće elite i običnih ljudi, odnosno tehnologije i prirode.

192. Ali, način za ohrabrivanje etničkih sukoba NE SME biti militantno zagovaranje manjinskih prava (videti paragrafe 21 i 29). Umesto toga, iako manjine trpe manje ili veće nepravde, revolucionari treba da naglašavaju da su te nepravde od perifernog značaja. Naš pravi neprijatelj je industrijsko-tehnološki sistem, a u borbi protiv tog sistema etničke razlike nemaju nikakav značaj.

193. Revolucija na koju mislimo ne mora nužno da znači oružani ustanak protiv bilo koje vlade. Ona može, ali ne mora da uključuje fizičko nasilje. To neće biti POLITIČKA revolucija. Njen fokus će biti na tehnologiji i ekonomiji, ne na politici. (32)

194. Revolucionari bi verovatno trebalo da IZBEGAVAJU dolazak na vlast, legalnim ili nelegalnim sredstvima, sve dok industrijski sistem ne bude oslabljen do tačke sloma i kada većina ljudi bude videla kao neuspeh. Pretpostavimo da neka „zelena“ partija na izborima osvoji većinu mesta u Kongresu Sjedinjenih Država. Da ne bi izneverila ili razvodnila svoju ideologiju, ona će morati da preduzme energične mere za zaustavljanje ekonomskog rasta. Posledice tih mera biće katastrofalne za prosečne ljude: doći će do masovne nezaposlenosti, oskudice roba, itd. Čak i kada bi najgore posledice bile izbegnute nadljudski veštom upravom, ljudi bi opet morali da se liše luksuznih roba od kojih su postali zavisni. Nezadovoljstvo bi raslo, „zelena“ partija bi bila zbačena sa vlasti, a revolucionari prisiljeni na težak uzmak. Zato revolucionari ne bi trebalo da osvajaju vlast sve dok sistem ne dospe u takvu pometnju da svakome bude jasno da je to posledica sâmog industrijskog sistema, a ne političkog delovanja revolucionara. Revolucija protiv tehnologije mora biti revolucija odmetnika, revolucija odozdo, a ne odozgo.

195. Revolucija mora biti internacionalna i svetska. Ona se ne može izvoditi od nacije do nacije. Kad god neko predloži da bi, na primer, Ujedinjene Nacije trebalo da zaustave tehnološki progres ili ekonomski rast, ljudi počinju da histerišu i vrište kako će nas, ako počnemo da tehnološki zaostajemo, Japanci preteći. Sveti roboti! Planeta će izleteti iz svoje orbite, ako Japancima ikada uspe da prodaju više kola nego mi! (Nacionalizam je moćan promoter tehnologije.) Neki malo trezveniji tvrde da bi svet mogao pasti u ruke diktatora, ako relativno demokratske nacije zaostanu u tehnološkom razvoju, a diktatorske nacije, kao što su Kina, Vijetnam i Severna Koreja, nastave na napreduju. To je razlog zašto industrijski sistem treba napasti u svim nacijama istovremeno, koliko je to moguće. Istina, nema garancija da bi industrijski sistem mogao biti uništen u približno isto vreme širom sveta i čak je razumljiva bojazan da bi pokušaj rušenja sistema vodio ka tome da ga preuzmu diktatori. To je rizik koji treba preuzeti. A vredelo bi ga preuzeti, zato je što je razlika između „demokratskog“ industrijskog sistema i onog pod kontrolom diktatora mala, u poređenju s razlikom između industrijskog i neindustrijskog sistema. (33) Čak bi se moglo reći da je industrijski sistem pod kontrolom diktatora povoljniji, zato što su se takvi sistemi obično pokazivali neefikasnim i samim tim skloniji slomu. Pogledajte Kubu.

196. Revolucionari treba da razmotre povoljne efekte nekih mera koje nastoje da svetsku ekonomiju povežu u jedinstvenu celinu. Sporazumi o slobodnoj trgovini, kao što su NAFTA ili GATT, verovatno su štetni po životno okruženje na kraće staze, ali dugoročno gledano, to možda ima neke prednosti zato što povećava međuzavisnost nacija. Bilo bi lakše uništiti sistem na svetskom nivou, ako je svetska ekonomija toliko povezana da bi njen slom u bilo kojoj od najvažnijih nacija imao za posledicu slom u svim industrijalizovanim delovima sveta.

197. Neki ljudi govore kako moderni čovek ima previše moći, suviše kontrole nad prirodom; takvi se zalažu za pasivnije ponašanje ljudske vrste. U najboljem slučaju, ti ljudi se izražavaju neprecizno, zato što ne vide razliku između moći VELIKIH ORGANIZACIJA i moći POJEDINACA i MALIH GRUPA. Pogrešno je zagovarati odricanje od moći i pasivnost, zašto ljudi imaju POTREBU za moći. Moderni čovek kao kolektivni entitet – to jest, kao industrijski sistem – ima neograničenu moć nad prirodom i mi (FC) u tome vidimo zlo. Ali, moderni POJEDINCI i MALE GRUPE imaju manje moći nego što je primitivni čovek ikada imao. Uopšteno govoreći, najveći deo moći koju „moderni čovek“ ima nad prirodom, ne nalazi se u rukama pojedinaca ili malih grupa nego u rukama velikih organizacija. Prosečni moderni POJEDINAC može da raspolaže moćima tehnologije samo u uskim granicama i pod nadzorom i kontrolom sistema. (Za sve vam je potrebna neka dozvola, a s dozvolama idu i pravila i propisi.) Pojedinac raspolaže samo onim tehnološkim moćima koje mu sistem odobri. Njegova LIČNA moć nad prirodom je zanemarljiva.

198. Primitivni POJEDINCI i MALE GRUPE zapravo imaju značajnu moć nad prirodom; ili bi možda trebalo reći, UNUTAR prirode. Kada je primitivnom čoveku potrebna hrana, on zna kako da pronađe i pripremi jestivo korenje, kako da prati divljač i ulovi je ručno napravljenim oružjem. On zna kako da se zaštiti od hladnoće, kiše, opasnih životinja, itd. Primitivni čovek je nanosio relativno malu štetu prirodi zato što je KOLEKTIVNA moć primitivnog društva bila zanemarljiva u odnosu na KOLEKTIVNU moć industrijskog društva.

199. Umesto odricanja od moći i pasivnosti, treba zagovarati slamanje moći INDUSTRIJSKOG SISTEMA, zato što će to drastično POVEĆATI moć POJEDINACA i MALIH GRUPA.

200. Sve dok industrijski sistem ne bude teško oštećen, njegovo uništenje treba da bude JEDINI cilj revolucionara. Drugi ciljevi će samo odvlačiti pažnju i energiju od onog glavnog. Još važnije, ako revolucionari dozvole sebi da imaju bilo kakav drugi cilj osim uništenja tehnologije, doći će u iskušenje da je koriste kao sredstvo za ostvarenje tog drugog cilja. Ako podlegnu tom iskušenju, pašće pravo u zamku tehnologije, zato što je moderna tehnologija jedinstven, čvrsto organizovan sistem, u kojem, ako hoćete da iskoristite NEKU tehnologiju, morate da zadržite VEĆINU drugih tehnologija, tako da na kraju žrtvujete samo njen simbolični deo.

201. Recimo da revolucionari postave kao cilj „društvenu pravdu“. Imajući u vidu ljudsku prirodu, društvena pravda nije nešto što dolazi spontano; ona se mora zavesti silom. Da bi je zaveli, revolucionari moraju zadržati centralizovanu organizaciju i kontrolu. Biće im potrebna sredstva za brz transport i komunikaciju na velikim udaljenostima, pa tako i sva tehnologija na kojoj počivaju transportni i komunikacioni sistemi. Da bi nahranili i odenuli siromašne, revolucionari će morati da koriste poljoprivredu, proizvodne tehnologije i tako redom. Prema tome, pokušaj da se postigne društvena pravda, primoraće ih da zadrže najveći deo tehnološkog sistema. Nije stvar u tome da imamo nešto protiv društvene pravde, nego da se ne dozvoli da to omete pokušaj oslobođenja od tehnološkog sistema.

202. Bilo bi beznadežno kada bi revolucionari pokušali da napadnu sistem, a da pri tom ne koriste NEKE tehnologije. Ako, ništa drugo, potrebni su im komunikacioni mediji radi širenja njihove poruke. Ali, oni treba da koriste modernu tehnologiju samo u JEDNU svrhu: radi napada na tehnološki sistem.

203. Zamislimo alkoholičara koji sedi ispred bureta vina. Zamislimo kako govori sebi, „Vino ti neće škoditi, ako ga piješ umereno. U stvari, u malim količinama, ono je zdravo! Neće mi ništa smetati ako popijem samo gutljaj…“ Znate šta onda sledi. Nikada ne gubite iz vida da se ljudi prema tehnologiji odnose kao alkoholičar prema buretu vina.

204. Revolucionari treba da imaju što je moguće više dece. Naučno je dokazano da su društveni stavovi u značajnoj meri nasledni. Ne kažemo da je društveni stav direktna posledica nečije genetske konstitucije, već da su karakterne crte delimično nasledne i da one, u konkretnom društvenom kontekstu, teže da osobu učine sklonijom ovom ili onom društvenom stavu. Ti nalazi su bili osporavani, ali prilično neubedljivo i to, po svemu sudeći, iz ideoloških razloga. U svakom slučaju, niko ne spori da su deca, u proseku, sklona da zauzmu društvene stavove slične stavovima svojih roditelja. S naše tačke gledišta, nije važno da li se ti stavovi prenose genetski ili vaspitanjem. U oba slučaja, činjenica je da se oni PRENOSE.

205. Problem je u tome što se ljudi skloni pobuni protiv industrijskog sistema brinu zbog rasta populacije, tako da često imaju malo dece ili ih nemaju uopšte. Na taj način oni možda prepuštaju svet ljudima koji podržavaju ili makar tolerišu industrijski sistem. Da bi se obezbedilo jačanje sledeće generacije revolucionara, potrebno je da se sadašnja generacija što više reprodukuje. Time će neznatno pogoršati problem prevelike populacije. Najvažniji problem je uništenje industrijskog sistema, zato što će posle njegovog nestanka ljudska populacija neminovno opasti (videti paragraf 167); u suprotnom, ukoliko industrijski sistem preživi, on će nastaviti s razvijanjem novih tehnika za proizvodnju hrane, koje će omogućiti praktično neograničen rast populacije.

206. Kada je reč o revolucionarnoj strategiji, jedino na čemu apsolutno insistiramo je da jedini i svemu nadređeni cilj mora biti eliminacija moderne tehnologije i da se ne sme dozvoliti da bilo koji drugi cilj bude važniji. Što se ostalog tiče, revolucionari treba da zauzmu empirijski stav. Ako iskustvo pokaže da neki od iznetih predloga ne donose dobre rezultate, treba ih odbaciti.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top