Od komunističke diktature, koja se vremenom izmetnula u personalnu despotiju, preko lažnog političkog pluralizma, sve do novomilenijumske samovolje institucionalizovane u DOS-ovskoj oligarhijskoj strukturi vlasti, Srbija nije doživela dan u kome će principi pravne države i istinskih individualnih sloboda postati njena presna, vidljiva realnost. Totalitarna svest na ovim prostorima nije doživela ni jedan dan diskontinuiteta, blagodareći čemu, ne zanemarujući pri tom pogubne uticaje globalističke represije, Srbija i jeste u situaciji u kojoj se ne vidi put izbavljenja. Uloga srpskih intelektualaca u rasapu moralnih vrednosti i rastakanju nacionalnog identiteta, za kojima se i dandanji uzaludno traga, nije ni mala, ni beznačajna.

Savremeni srpski intelektualac, premda ni generacije prethodnika nisu bile moralno hrabrije i čestitije (jer, o tome je reč!), daleko je od ideala koji je - puninom svog života - ispunio, recimo, svojevremeno Emil Zola, napisavši svoj znameniti pamflet protiv države „Optužujem!“. Današnji srpski intelektualac je pokleknuo pred iskušenjima koruptivnih mamaca, on prepustio čarima ideološko-političkih oportunizama, svagda spreman da se odrekne vlastitog integriteta zarad materijalnog blagostanja i uticaja (čitaj: besprestanog prisustva u medijima!) na javno mnjenje, pa i ne čudi što kao takav nije kadar (njega, zapravo, to - ne zanima!) da brine o javnom interesu, o potrebi da se nešto lično uloži za stvar - pravde! Oh, ne! Tuđa nepravda ne može biti i njihova, pa utoliko ni - univerzalna: ona je, naprosto, negde drugde, nevidljiva i nerealna.

Srpski intelektualac druge polovine XX veka, a pogotovo prve dve dekade novog milenijuma, liči na „angažovanog“ pisca komunističkih gena (među kojima se ističu i osvedočeni rojalisti!), u suton pospodernističke epohe, vazda bliskog svakoj vlasti kako bi na plamenu njene (sve)moći mogao da ogreje vlastitu zimogrožljivu taštinu; uvek dovoljno udaljenog od nje da bi mogao stvoriti iluziju svoje (svagdašnje!) nezavisnosti, koja mu može obezbediti besplatnu kartu za budući voz političke moći, makar isti bio i bez šina; uvek racionalno uzdržanog, da bi, kada zatreba, na sav glas obznanio tragičnu istinu naličja trenutne ideologije s kojom kriomice flertuje, jer bi ga eventualna građanska hrabrost (koju je Zola - podrazumevao!) nepovratno udaljila od estradne slave, od mogućnosti da dobiju stotu nagradu u jednom danu (ne mogu se sebe nadostiti, doveka!), snopa reflektora i frenetičnih aplauza sa imaginarnih, a ipak realnih galerija našeg javnog pozorišta apsurda, u koje se ne ukoračuje bez obilatih apanaža i ponekog licemernog priznanja vlastite krivice.

Taj omamljujući narcistički lament naknadne pameti! Gorka slast izdaje, kudikamo pogubnija od one o kojoj zabrinuto govori Žilijen Benda. Opojni miris tamjana nad lažnim truplom lažne savesti. Kako se ceo taj mehanizam kretenizacije mase usavršio za trogodišnje vladavine vragolana i njegovih satrapa koji je, s malo nemačke ironije, uskliknuo kako je „Makijaveli bez razloga na zlu glasu“, i da „oni koji se pozivaju na moral a bave politikom, treba da posećuju crkvu“! Savršenom sistematičnošću dresiranih madija ta činjenica odložena je u umoljčani sanduk zaboravljene političke prakse, zbog čega je i sasvim prirodno, štaviše - poželjno! - da jedan Čume bude zaštićena, „ugledna“ ličnost savršene prošlosti, a da rasni intelektualci sumnjive prošlosti žive kao junaci Sartrove drame Nesahranjeni mrtvaci!

Oholost selektivne obaveštenosti! Usamljeni pobunjenički krici koji imaju efekat pevanja operskih arija u pustinji - takav je portret današnjeg srpskog intelektualca koji nipošto ne bi doveo u pitanje svoj profesionalni, građanski i egzistencijalni prestiž! Povodom montiranih televizijskih afera snimanih privatno i medijskih presuda pojedincima - ćute kao zaliveni, zaboravljajući na aksiome pravne države, na prezumpciju nevinosti, podelu vlasti i nužnost univerzalnosti ljudskih prava! Prećutno odobravaju uvođenje vanrednog stanja (jer, valja i dalje živeti udobno!), a povodom „humanitarne“ akcije „Sablja“, zauzimaju poziciju Kloda Levi-Strosa, koji je svojevremeno s gnušanjem odbio da prokomentariše užase u Novoj Kaledoniji, jer „nije u njegovoj kompetenciji“ (nikoga nije začudilo kada je, samo nekoliko sati nakon tragičnog ubistva premijera, „ugledni“ reditelj poslušno, kao da je poštar, odneo, ne trepnuvši, u televiziju i fotografije, i „biografije“ zaverenika, a da je policija pri tom bila nemi posmatrač ishoda „brze istrage“ pojedinaca izvan tada postojećih institucija sistema, koje su, razume se, bile samo i isključivo - politička dekoracija čiste personalne samovolje!)!

Srpska inteligencija, koja odavno nema svog Emila Zolu, uporno ćuti o žrtvama novog, preobraženog totalitarizma s evrounionističkim licem, a u kojem se, tokom perioda od famoznog 5. oktobra do kraja 2003. godine, zapravo u praksi realizovala stara, stupidna Kardeljeva ideja o dogovornoj ekonomiji - tako se u tom razdoblju kupovala lična sloboda, jednako kao i tuđa krivica - dogovorom pripadnika „demokratske“ vlasti, i platežno potentnih reprezentanata ozloglašenog sistema još ozloglašenijih devedesetih godina (šteta je, samo, što glasoviti slovenački učitelj nije doživeo vaskrs svog komunistički šizofrenog sna!)!

Ta ista inteligencija je potpuno slepa pred mnoštvom srpskih Drajfusa, jer to, zaboga miloga, nije u njihovoj inteligenciji!!? Srpski intelektualac je od svoje struke, u kojoj je, razume se - neprikosnoven - napravio kapelicu u kojoj usrdno i disciplinovano služi svoju misu, bez obzira na to šta se oko njegove, kibernetički udobno uređene kapelice odista zbiva. Zbog toga je i postalo sasvim prirodno da mnogi martiri, smešteni u moderne vagone naše totalitarne tranzicije, viču, urlaju i zapomažu tražeći pomoć i zahtevajući pravdu od nekog, mahom kanonizovanog intelektualca!

Ali - uzalud! Taj neko zna da oni pate i jauču, ali je u svom nedodirljivom konformizmu hotimično zapušio vlastite „humanističke“ uši nastavljajući s ekološki ispravnim okopavanjem vrta, s mirnim rešavanjem ukrštenih reči i još mirnijim menjanjem tv-kanala, tokom kojeg nestrpljivo očekuju objavljivanje vesti o nagradi koju su upravo popodne dobili, ili reprizu emisije u kojoj su promovisali svoj kačket kao novi modni trend.

Nevolja je, ipak, mnogo dublja, jer i oni koji slove za elitu, a koji se javno raspomame samo kada senka padne na njihovu ikoničnu figuru, pripadaju tužnoj i tragičnoj masi „nesahranjenih mrtvaca“. Nisu, nažalost, ni oni manje „nesahranjeni mrtvaci“ samo zbog toga što znaju ili snovaju po danu (wishfull thinking!) da će im, kada promene svetom, bespogovorno pripasti besmrtna Aleja velikana. Jer, i ona sve više podseća na - Aleju mališana! Sreća u toj paradoksalnoj nesreći jeste u tome što ne oskudevamo u - grobarima.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top