Слобода мишљења нема обале и границе. Једноставно, отиснеш се на интелектуалну пловидбу. Ризикујеш, јер не знаш ни куда идеш ни да ли ћеш се вратити, али откриваш себе, непознате обале и димензије света. У том контексту сагледано, критика је инструмент освајања слободе, каже др Дивна Вуксановић, редовни професор Факултета драмских уметности у Београду, филозоф медија, писац и естетичар, поводом своје нове књиге „Мемо”, збирке прича чији јунаци уживају све привилегије модерног времена, али и трагично завршавају.

Према њеним речима, књига је замишљена као критика нашег времена. Тематски, везана је за литераризовање теорија завере, и то глобално узевши. У суштини, то је отворена критика капитализма и његове мрачне, односно мање видљиве и безумне стране. Приче се дешавају по целом свету, јер Дивна Вуксановић је и велика путница. Она, као што и сама каже, „истражује, додирује, ослушкује друге културе, идеје и светове”.

Збирка прича „Мемо” објављена је у издању „Сербике” и за сада је ушла у најужи избор за Виталову награду.

У причи „Флотила слободе” неупућенима скрећете пажњу на данашње „позитивно мишљење” које, као камуфлажа за пуку веру, представља помодарство визуализације и негацију критике. Колико је опасан недостатак критичког мишљења?

Најпре, треба раздвојити критичко мишљење од критизерства, које представља критику ради критике. У основи критичког мишљења је мишљење само, а оно је незаустављиво, бесконачан процес који од нас и чини мисаона бића у пуном смислу речи. Кант је такво мишљење називао и самосвешћу, а то је она мисао која прати све наше радње и која нам омогућава идентитет. Без таквог мишљења смо изгубљени, безумни. Оно је претпоставка која нас чини бићима свесним себе и властитог чињења или нечињења. Осим што ово мишљење има сазнајну вредност, оно чува везу с моралном праксом и одговорношћу. Не можемо бити морална бића без свести о томе шта чинимо. А то, уједно, значи и свест о слободи. „Флотила слободе” је морална пловидба по беспућу, потрага за слободом у свету заслепљеном предрасудама и догмама, у свету где критика постаје готово непристојна за процес досезања индивидуалне среће.

Ви, у ствари, оспоравате такозвано „позитивно мишљење”?

Ако је мишљење бесконачна, а каткад и опасна, пловидба и трагање, како је могуће мислити „позитивно”? То је диктум противан самој суштини мишљења које нема унапред прорачунати исход у нечему „позитивном”. Као што је познато, ниједна пловидба није извесна, па тако ни мисаона. Мишљење не зна за обале нити за коначни циљ, оно измиче калкулацијама и привременим решењима. Рефлексија је процес који се не зауставља, мисао која се непрестано чуди и поставља питања себи и свету око себе...

У данашње време, како рекосте у књизи, душа се мучи, а тела напредују?!

Истина је да је тело било дуго занемаривано, потискивано од стране различитих институција репресије, и да се чини као да је дошло његово време. Тело се, у такозваном цивилизованом свету, наводно еманциповало, ослободило се терета културе, обичаја, религије, политике. Оно данас ради на себи: здраво се храни, вежба, изнова се дефинише, конструише и реконструише. Понекад изгледа да оно и није наше, већ продукт тржишта и најразличитијих техничких изума. Другим речима, тело „напредује” и претвара се у нешто друго: у робни производ за потрошњу на тржишту тела која подлежу законима понуде и потражње, односно конкурентности – као радне снаге, било у модној или рекламној индустрији, у профитабилним спортовима, у медијима, војсци, на естради.

За то време, душа је изгубила значај, осим, примера ради, у поезији или религиозним учењима. Она се више и не помиње као важна, чак ни као постојећа, ако се изузму мерења која треба емпиријски да докажу да она ипак постоји, и чак тежи око 300 грама. Та малена душа, потиснута тржишном идеологијом, постаје сметња за човека који би се радо укључио у свеопшту тржишну утакмицу, али га ометају афекти, сентименти, морално чуло. У књизи „Мемо” покушала сам да прикажем „драму душе” савременог доба. На једној од промоција, драматург Предраг Јакшић је то назвао „мемодрамом”, односно борбом душе која се сећа, за положај у свету...

У овој збирци дајете слику свега што обележава данашње време. Ту су људски ресурси, менаџерке, избеглице, сајбер зона, боди арт, црвени тепих, Јутјуб...?

Бавила сам се, рекла бих, типичним темама на атипичан начин. Комбиновала сам „вештачке рајеве” и псеудохедонизам, са хорором свакодневице. Користећи шок-естетику настојала сам да уздрмам читаоце, да их, евентуално, тргнем из „догматског”, конформистичког и малограђанског дремежа и мотивишем на отпор и побуну, а у крајњем исходу – на револуцију. Можда сам била одвише директна и брутална у тим својим тежњама. Не знам.

Готово свака прича завршава се смрћу. Јунаци ваших прича умиру, гину, нестају са сцене чак спектакуларно, под блицевима папараца! На шта сте хтели да укажете оваквим концептом?

Атмосфера прича јесте катастрофична јер сам желела да упозорим обичне људе да то што им се тренутно, под утицајем глобалне политике, маркетиншких стратегија и медија, чини да живе свој живот и уживају у њему, најчешће спада у домен естетског привида који ће, ако се не одваже на корените друштвене промене, бити разбијен о животне хриди и до краја уништен. Дакле, не може се, по дефиницији, бити срећан у несрећном свету: док политичка једнакост, идеје равноправности и солидарности не превладају најсуровију експлоатацију, а која се догађа под велом економског, технолошког, научног и сваког другог „напретка”, неће бити мира и сигурности, ни на једној локацији и ни у једном људском срцу.


Интервју водила: Гордана Поповић

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top