„О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!“


Ако кич одредимо као начин казивања које не садржи свијест о трансцедентном, онда је кич уистину оно што након Његоша остаје. Јер без свијести о трансцедентном није могуће бити рукоположен те отуда није могуће ни казивати властиту распетост. Без свијести о трансцедентном, казивање постаје брбљарија јер форма казивања надраста садржај казивања, па казивање као такво превазилази оно што казује или оно о чему казује.

Управо стога је „Ноћ скупља вијека“ не само најзначајније Његошево филозофско дјело, него та етичко-метафизичка поема представља граничну ситуација нашег идентитета. Не треба стога да чуди зашто је овај догађај језика (п)остао најмање и најпогрешније интерпретиран феномен наше књижевности. Њега, истину говорећи и није имао ко ваљано да анализира, јер како из позиције секуларног отпадништва, у коме не присуствују ни властитим именом, разни књижевници-фарисеји као што су то на примјер Миодраг Поповић и Исидора Секулић како то добро уочава Пајин,[1] уопште могу да разумију шта је прелест (чин самоконституције властите воље или дјеловање изван благо(г)слова) када је секуларна онтологија као таква већ заснована на укинућу саме могућности трансценденције?

Међутим и сам Пајин гријеши када носећу идеју првог стиха: ”Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече, испод поља звјезданије у прољећну тиху вече” одређује као опис прољећне ноћи. Напротив, основна идеја овог уводног стиха као и уосталом и цјелокупне етичко-метафизичке поеме, представља метафорично исказан религијски однос између Луне и прелести на једној те Феба на другој страни. Поред првог о томе свједочи и последњи стих: „Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу, тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!“ Управо та мистично-религијска веза између Луне (мјесеца, жене, таме,) и прелести (сагрешења као отклона од логосног поретка свјетла) а не „контемплација пејзажа“ како то вулгарно-естетички мисли Пајин, представља узрок мистичног искуства екстазе у којој и почива сва чудесност ноћи вриједније од времена: наиме, прелест (отклон од логосног поретка свјетла) постаје сопствена супротност – она постаје услов екстатичког искуства вјечности (апокалипсе као продора вјечности у вријеме) и тако бива поново стављена у службу логосног поретка свјетла  („Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу...“).

Од владике црних гора па све до данас, секуларне генерације књижњвника-фарисеја у циљу властитог секуларног одржања прибјегавале су самоеротичној стратегији пројектовања (учитавања) свога отпадништва у прошлост (али и будућност). На тај начин су сви релевантнији догађаји језика, у складу са интелектуалним дометима књижевнних псеудопрвака, проглашавани лирским и љубавним, како би се тим чином аутоцентричног присвајања мјеродавности, оно Друго, о којем ови први појма немају, довело у стање расположивости и било стављено у функцију одржања њиховог властитог отпадништва.

Тако је српска псеудоелита прва убила Његоша - отац језика престао је бити владика и философ те постао „казивач лепих лирско-љубавних речи“. Након тога било је одвећ лако другим псеудоелитама непознатог идентитетског поријекла убити мртвог Његоша.




[1] Пајин, Д., Ноћ вреднија од живота. Лепота и апсолут у Његошевој песми Ноћ скупља века, Овдје, Подгорица, 1998, стр. 55-65. 

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top