„О
насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!“
Ако кич одредимо као начин казивања које не садржи свијест
о трансцедентном, онда је кич уистину оно што након Његоша остаје. Јер без
свијести о трансцедентном није могуће бити рукоположен те отуда није могуће ни
казивати властиту распетост. Без свијести о трансцедентном, казивање постаје брбљарија
јер форма казивања надраста садржај казивања, па казивање као такво превазилази
оно што казује или оно о чему казује.
Управо стога је „Ноћ скупља вијека“ не само
најзначајније Његошево филозофско дјело, него та етичко-метафизичка поема
представља граничну ситуација нашег идентитета. Не треба стога да чуди зашто је
овај догађај језика (п)остао најмање и најпогрешније интерпретиран феномен наше
књижевности. Њега, истину говорећи и није имао ко ваљано да анализира, јер како
из позиције секуларног отпадништва, у коме не присуствују ни властитим именом,
разни књижевници-фарисеји као што су то на примјер Миодраг Поповић и Исидора
Секулић како то добро уочава Пајин,[1] уопште
могу да разумију шта је прелест (чин самоконституције властите воље или
дјеловање изван благо(г)слова) када је секуларна онтологија као таква већ
заснована на укинућу саме могућности трансценденције?
Међутим и сам Пајин гријеши када носећу идеју првог
стиха: ”Плава
луна ведрим зраком у прелести дивно тече, испод
поља звјезданије у прољећну тиху вече” одређује као опис прољећне ноћи. Напротив, основна идеја овог
уводног стиха као и уосталом и цјелокупне етичко-метафизичке поеме, представља метафорично
исказан религијски однос између Луне и прелести на једној те Феба на другој
страни. Поред првог о томе свједочи и последњи стих: „Луна
бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу, тад из вида ја изгубим дивотницу моју
младу!“ Управо та мистично-религијска
веза између Луне (мјесеца, жене, таме,) и прелести (сагрешења као отклона од логосног
поретка свјетла) а не „контемплација пејзажа“ како то вулгарно-естетички мисли
Пајин, представља узрок мистичног искуства екстазе у којој и почива сва чудесност
ноћи вриједније од времена: наиме, прелест (отклон од логосног поретка свјетла)
постаје сопствена супротност – она постаје услов екстатичког искуства вјечности
(апокалипсе као продора вјечности у вријеме) и тако бива поново стављена у
службу логосног поретка свјетла („Луна
бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу...“).
Од владике црних гора па све до данас, секуларне
генерације књижњвника-фарисеја у циљу властитог секуларног одржања прибјегавале
су самоеротичној стратегији пројектовања (учитавања) свога отпадништва у прошлост
(али и будућност). На тај начин су сви релевантнији догађаји језика, у складу
са интелектуалним дометима књижевнних псеудопрвака, проглашавани лирским и
љубавним, како би се тим чином аутоцентричног присвајања мјеродавности, оно
Друго, о којем ови први појма немају, довело у стање расположивости и било
стављено у функцију одржања њиховог властитог отпадништва.
Тако је српска псеудоелита прва убила Његоша - отац
језика престао је бити владика и философ те постао „казивач лепих
лирско-љубавних речи“. Након тога било је одвећ лако другим псеудоелитама
непознатог идентитетског поријекла убити мртвог Његоша.
[1]
Пајин, Д., Ноћ вреднија од живота. Лепота и апсолут у
Његошевој песми Ноћ скупља века, Овдје, Подгорица, 1998, стр. 55-65.
Постави коментар