Савремена породица заправо је скуп појединаца који живе паралелне животе у истом стамбеном простору. У њој нема разговора какве памте наши стари из времена сакупљања око огњишта када се, након радног дана, причало о свему животно важном, младеж поучавала, хвалила, укоревала… Институција брака је у озбиљној кризи. Олако се у њега улази, али још брже излази. Почетак свега је, чини се, у „свадбеним надметањима“ породица младенаца- усклику „згази га“ младиних пред олтаром и племенском ликовању младожењених на невестино узимање презимена. Супружници често развијају такмичарске уместо партнерских односа, а Бог нас је створио различите како бисмо ми створили породицу, оцењује специјалиста медицинске психологије др Влајко Пановић, клинички психолог Војно- медицинске академије у Београду.

Говорећи о теми „Криза савремене породице“, на трибини коју је Светосавска омладинска заједница приредила у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, др Пановић је истакао да се данас кроз разне New age филозофије форсира индивидуализам, медитативно спајање са „универзалном интелигенцијом“ које даје илузију моћи и чини човека потпуно немоћним за осећање емпатије, отупелог на бол и солидарност. Насупрот New age моделу стоји хришћански модел васпитања, који остварење човекове личности види у контакту са природом и другим људима. Данашњем човеку живот је технички олакшан, али истовремено човек је техником заробљен, усамљен и несрећан.

– Имам све више деце зависника од друштвених мрежа и видео-игрица са којима радим. Не желим ни да покушам да зауставим точак историје, али морамо наћи начина да се одредимо према садржајима савременог доба, а да сачувамо оно што је традиционално добро. Одрастао сам у вишечланој породици у којој је деда организовао обавезе нама деци, а ми безусловно прихватали. Данас имамо породице у којима децу не могу да науче да избаце смеће, ручају на време… Тешко се прихватају улоге што отежава усвајање радних навика. Такође, постоје тешкоће у постављању граница… Деца се одгајају као божанства што онемогућава њихову припрему за реалан свет. Родитељи их штите од обавеза и онда упадају у сопствене замке јер деца постају тешка за комуникацију. Недостаје заједничко време и спонтани породични изласци. Савремене породице све теже налазе место и време за то, а тиме недостају разговори, такт и стрпљење у међусобним односима – део је богатог терапеутског искуства др Влајка Пановића.

Деца се морају научити рационалном коришћењу мобилних телефона и компјутера. Морамо бити обазриви и водити их ка ономе што ће им помоћи да себе дефинишу као људска бића. Да их усмеримо да освајају перцепцију лепоте и доброте, развијају толеранцију и не исмевају различите од себе, саветује искусни лекар.

Све је мање радости у људским животима. Данашњи човек је све више адаптиран, а све мање господар свог времена за разговор и спонтано мишљење. Поред родитељских, деца усвајају и поруке преко телевизије и интернета. Умови су им препуни слика што ремети машту, неопходну за креацију. Виртуелни свет се меша са реалним, а губитак теста реалности је први критеријум лудила. Не треба паничити, али замислити се морамо, указује др Влајко Пановић.
До седме године код деце би требало изградити три табуа: агресију, аутоагресију и инцест. Данас, истиче др Пановић, дешава се да деца прекрше неки од табуа и пре изграђивања. Важно је да у животима деце сви ми одрасли будемо активно присутни, помогнемо им при одабиру садржаја који ће им бити на спасење, а не на подстицај адреналина, узбуђење какве махом нуди спољни свет, закључио је др Влајко Пановић.

Извор: Епархија ваљевска

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top