Трампова победа представља крај Отвореног друштва


Мало ко је могао остати равнодушан на писаније Џорџа Сороса које је објавио Данас у викенд у издању. Понајпре они који су „сласт“ његове замисли демократије и отвореног друштва осетили на својој кожи, преживљавајући ратне интервенције, убијања, отимања територија. Ми Срби смо међу тим. Његов систем вредности, његови политичари, његове организације, његови медији, све његово на овом свету са циљем владања над другима и уништења непокорних. Оно што није било његово, а супротстављало му се, бесомучно је жигосано по медијима, проглашавано фашистима, бацано на маргине друштва без шансе за икаквим напретком.

Отуда, покајничко писање Џорџа Сороса, ваљда зато што осећа да полако одлази са сцене, али и са овог света, код мене није могло да изазове било какво сажаљење. Напротив, појачало ми је гађење према њему. Читајући то што је написао, кроз главу ми је пролазило да смо сви ми на овом свету које је он докачио заправо били његови заморчићи у експерименту који он цени да није успео. То што су милиони људи страдали, што су се распадале државе, што су ратови разарали многе земље, очито га није брига. Проблем му је како данас свет да преживи одрицање човечанства од његових идеја. Монструм остаје монструм, чак и када схвата да је крај.

Ипак у том свом тугаљивом тексту он ипак оставља простор да још мало делује. И то на начин да, када већ ја пропадам, нека пропадне све. Нема проблем да најави да би ЕУ морала проћи кроз оно што је прошао СССР почетком 90-тих година прошлог века. Наизглед, делује монструозно да онај који је у свом наручју највише љуљао ЕУ данас свом чеду најављује тако страшан распад, но из остатка текста да се видети да он заправо подстиче оне које је највише корумпирао да чувају ту бесмислену бриселску демократију, и то тако што ће сву своју оштрицу усмерити ка Русији.

Сорос Путина назива најпогрднијим именима и позива европске лидере да се супротставе угрожавању њиховог начина живота и вредности, на којима је заснована ЕУ. Сорос тиме на перфидан начин поставља последњу одбрану свог накарадног система вредности, јер му је остало још само да ЕУ уђе у најотворенији сукоб са Руском Федерацијом. Тешко му је да прихвати чињеницу да грађани Европе све више његово „отворено друштво“ доживљавају као тамницу и диктатуру, јер било какво супротстављање ономе што он заговара сурово се кажњава.
Отуда, овде се јавља неопходност да се ЕУ одбрани по сваку цену, али да њом убудуће управља нека сасвим другачија политичка елита и да се унутар саме ЕУ редефинишу односи. То ће најпре значити да се државама врати суверенитет који им је тако брутално одузимала бриселска бирократије, али да свакако постоји одређена заједница која ће баштинити оне истинске европске вредности на којима је стара традиционална Европа и настајала. То свакако није ЕУ уређена на систему вредности Џорџа Сороса.

Занимљиво је Соросево покајничко сагледавање свог политичког концепта – где он наводи да је по питању Европе све сјајно кренуло: направљена је организација за угаљ и челик, мобилисале су се снаге у народу, али је стварање велике разлике између богатих и сиромашних довела до опште данашње побуне против овог концепта. Неко би рекао: добро јутро, Колумбо. Значи, знао си колику катастрофу носи силовање таквог концепта, видео си да се стварају мултинационалне компаније које уништавају сваку помисао на слободну трговину, за коју си се наводно залагао, видео си да се ствара страховита разлика између отуђене елите и сиротиње, која ради за ту елиту, и ништа ниси предузимао. Напротив, то си све време подржавао.


Када је концепт дефинитивно пропао – а Сорос тврди да је Трампова победа означила управо то – онда се сетио да нам каже како му је експеримент био лош. Нешто слично је у СФРЈ радио Кардељ. Био је пун идеја и теорија. Само га је пракса демантовала, као и Сороса. Но и један и други су до краја гурали оно што је од старта било постављено на лошим основама. Без обзира на жртве и последице. Зато данас – када видим Соросеве пионе по НВО сектору, који упорно покушавају да нам објасне како се свет не мења и да се све што је до сада било суштински задржава – осећам као да нам говоре политички лешеви и зомбији који, нажалост, још увек држе одређени друштвени утицај. Надам се и живим за то да га у најскорије време што пре изгубе.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top