Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља — извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и „старом режиму” седели су на десној страни Парламента а представници „трећег сталежа” и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаско-либералне левице. 

Ако изузмемо комунистичке и „нео-фашистичке” партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буџете те издашније јавне сервисе и помоћи „угроженим” мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буџета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим „угроженим” мањинама.

Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буџета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше — наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.


Наднационални капитал помаже левицу

Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштитила имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију. Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал made in USA у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист „интернационализма” или масонског „новог поретка”, односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених Америчких Држава: „Из Мноштва Једно”. Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, „сиво” човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску. Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала — тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.


„Обазрети се на десно”

Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове, али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње „јавног мњења”, у служби разноврсних „интернационала” наднационалног капитала, усадили су у масама предоџбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, тврдећи да у парламенту заузимају заправо место „центра”. Ретки су били примери смелости за издвајање из дресиране масе, попут оне којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: „Кад год чујем за неког да је десничар — поуздано знам да је то човек који мисли својом главом.” Очевидност слома и наказности многих левих пројеката — почевши од комунистичких или социјалистичких — изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР.  Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно противуречи класичној терминологији, јер је „перестројка” покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији. 

Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: „За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови.” По биографу Теодосију, свети Сава је пошао „десним (правилним) путем”. Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанском предању, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана „обазру на десно” јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матеје (XXXV, 31), „тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле.”

Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање „Нолит”, Београд, 1970) лева страна је „слабија, назадна и несрећна” а десна је „јача, напредна и срећна”. Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је „устао на леву ногу”. 

Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (dexter) синоним је „срећног”, „повољног”, „доброг”, „честитог”, „исправног”, те „праведног”, док лево (sinister) означава све супротно, дакле „несрећно”, „неповољно”, „зло”, „искварено”, „погрешно” и „кобно”. Изложена значења подразумева Тацит када пише „sic sinistra fama et rumor sinister” (Анали, VI, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика, sinistre означава све што је „мрачно, страшно, ужасно” те „најаве несрећа”.


Лева и десна рука

У римским и хеленским визијама „живота после живота” опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве „Леве руке” и „Десне руке”. У овом животу пут „Десне руке” (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут „Леве руке” (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, безакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје само сексуалност као једина могућност самоостварења, те су школе „Леве руке” углавном посвећене таквим упућивањима. Неке школе „Леве руке” чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства. Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих сачуваних шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.

Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна (или левичарска) она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.

Српско историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања — дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као „демократе”, „социјалисти” или „реформске снаге”. <


(Погледи, Крагујевац, 1990)

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top