Две године сам свакодневно након послушања учествовао у непрекидном читању Псалтира. То је посебна традиција по којој се молитва у манастиру не прекида ни дању ни ноћу тако што се на смену чита Псалтир, а онда се из диптихâ читају имена оних за чије се здравље или покој душе молимо.

Моја чреда је падала од једанаест сати увече па до поноћи. На смену ми је долазио схиигуман Мелхиседек, који је настављао да чита Псалтир до два сата после поноћи.

Отац Мелхиседек био је заиста изузетан и тајанствен подвижник. У манастиру га скоро нисмо ни виђали, осим на богослужењима. За монашком трпезом појављивао се само празничним данима, али је и тада седео за столом погнуте главе и скоро ничег се није дотицао.
У Руској Православној Цркви велика схима представља највиши степен одрицања од света. Након примања велике схиме, молитва постаје једино послушање тог монаха. Као и на монашком постиру, и на постригу у велику схиму монах добија ново име. Епископи схимници бивају ослобођени управљања епархијом, а јеромонаси свих обавеза, осим служења свете Литургије и духовништва.

У малој и слабо осветљеној цркви Светог Лазара, у којој се Псалтир читао без прекидања, отац Мелхиседек увек се појављивао минут пре но што би сат на манастирском звонику откуцао дванаест сати. Испред Царских двери полако би направио три метаније и сачекао да му приђем. Након што би ми дао благослов, знаком би ми показао да могу да идем како би у самоћи могао да почне с молитвом.

Годину дана није ми упутио ни речи. У древном монашком Патерику пише: „Тројица монаха имали су обичај да сваке године дођу код аве Антонија Великог. Двојица су с њим водила душеспасоносне разговоре, а трећи је увек ћутао и никад ништа није питао. После много времена ава Антоније га упита: „Већ годинама код мене долазиш, али зашто ме никад ништа не питаш?” Монах му одговори: „Оче, довољно ми је само да те гледам.” У то време и мени је било јасно да ми се заиста посрећило што сваке ноћи могу макар да видим тог подвижника.

Једног дана ипак сам скупио храбрости и дрзнуо се да нарушим уобичајени ритуал. Кад ми је отац Мелхиседек, као и обично, дао благослов испед Царских двери, одважио сам се да му поставим питање које су желели да му поставе вероватно сви искушеници и млади монаси, али се нису усуђивали.

Реч је о томе да је отац Мелхиседек пре примања схиме служио у манастиру као и сви јеромонаси и звао се отац Михаило. Био је вешт и веома марљив столар. У црквама и монашким келијама још се чувају кивоти, налоњи, разни рамови за иконе, столице, ормари и други намештај који је својим рукама направио. На велику радост оних који су били на челу манастира, радио је од раног јутра па све до ноћи. 

Једном је добио благослов да за манастир обави велики столарски посао. Неколико месеци радио је скоро не излазећи из радионице. Кад је напокон завршио посао, тако му је позлило да је, по речима очевидаца, на месту пао и умро. На узнемирене повике очевидаца те несреће дојурило је неколико монаха, међу њима и отац Јован (Крестјанкин). Отац Михаило није давао никакве знаке живота. Сви који су се ту затекли тужно су се нагнули над њим. Изненада је отац Јован рекао:

– Не, ово није покојник. Још ће он поживети! 

А онда је отац Јован почео да се моли. Убрзо је манастирски столар, који је лежао непокретно, отворио очи и оживео. Сви су одмах приметили да га је нешто дубоко потресло. Кад је мало дошао к себи, отац Михаило почео је да моли да му позову игумана. Кад је игуман напокон стигао, болесник га са сузама у очима поче молити за постриг у велику схиму.

Кад је чуо жељу свог монаха, која је по њему била израз самовоље, кажу да је игуман, на њему својствен отрежњујући начин, наредио болеснику да се не лудира, него да што пре оздрави и настави с пословима кад већ није могао ни да умре како треба. По истом том манастирском предању, игуман је следећег јутра, без икаквог позива и видно збуњен, дошао у келију оца Михаила и рекао му да ће га ускоро пострићи у велику схиму.

То до те мере није личило на уобичајено понашање строгог оца Гаврила да је код братије изазвало малтене јачи утисак и од самог васкрсења покојника. Манастиром су се прошириле гласине да се игуману ноћу јавио покровитељ Псково-печерског манастира, преподобни игуман Корнилије, којем је у 16. веку Иван Грозни лично одрубио главу, и строго му наредио да испуни молбу монаха који се вратио с оног света.

Понављам да је све то само манастирско предање. Али, у сваком случају, ускоро је био постриг оца Михаила у велику схиму, кад је и добио име схиигуман Мелхиседек. Игуман Гаврило дао му је то ретко име у част древног и најтајанственијег библијског пророка. Велика је загонетка зашто му је дао баш то име, тим пре што отац Гаврило ни на постригу а ни касније никад није успео правилно да изговори то старозаветно име. Ма колико да се трудио, увек би га погрешно изговорио, због чега би се сваки пут наљутио, а ми смо му се тада склањали с пута.

У манастиру се знало да је оцу Мелхиседеку у тренуцима док је био мртав откривено нешто после чега се вратио у живот као потпуно другачији човек. Неколицини своје најближе сабраће и духовне деце испричао је шта је тада доживео. Но све је то звучало до те мере необично да смо и моји пријатељи и ја желели да о тој тајни нешто више сазнамо од самог оца Мелхиседека.

        Оне ноћи кад сам у цркви Светог Лазара скупио храбрости да се по први пут обратим оцу Мелхиседеку, питао сам га шта је видео тамо одакле се обично нико не враћа.

Пошто је саслушао моје питање, отац Мелхиседек је погнуте главе дуго ћутке стајао испред Царских двери. За то време мене је хватао све већи страх јер сам с правом претпостављао да сам себи дрско дозволио нешто што је заиста недопустиво. Схимник је најзад почео да прича. Глас му је био слабашан јер га је ретко користио.

Испричао ми је како је изненада угледао себе насред огромног зеленог поља. Кренуо је преко њега, не знајући куда, и ишао све док му се на путу није испречио огроман ров. У њему је усред блата и бусења земље угледао мноштво црквених кивота, налоња и рамова за иконе, а ту су били и поломљени столови и столице и некакви ормари. Кад се мало боље загледао, монах је с ужасом препознао ствари које је својим рукама направио. Док је тако згранут стајао изнад плодова свог манастирског живота, изненада је осетио нечије присуство. Дигао је главу и угледао Пресвету Богородицу која је исто тако тужно посматрала монахов вишегодишњи плод рада.
А онда је Пресвета Богородица проговорила:

– Ти си монах и од тебе смо очекивали покајање и молитву као оно што је најважније. Но, ти си донео само ово…

Виђење је нестало и покојник се освестио у манастиру.

После свега што се догодило отац Мелхиседек потпуно се променио. Главни посао у животу постали су му покајање и молитва, то јест управо оно о чему му је говорила Пресвета Богородица. Плодови његовог духовног рада убрзо су се показали пре свега кроз његово дубоко смирење, плач због својих грехова, искрену љубав према свима, несебичност и аскетске подвиге који су били изнад човекове снаге, а касније и кроз прозорљивост, коју су многи приметили, као и кроз молитвену помоћ људима.

Видећи како се подвизава у потпуном отуђењу од овог света кроз невидљиве и нама непојмљиве духовне битке, ми искушеници одлучили смо да му се обраћамо само у изузетном случају. Уз то смо га се и прибојавали јер су сви у манастиру знали да је отац Мелхиседек као духовник веома строг. А он је на то имао право. Његови ригорозни захтеви кад је реч о чистоти душе сваког хришћанина били су подстицани искључиво огромном љубављу према људима, изузетним познавањем законитости духовног света и свешћу о томе колико је човеку потребна упорна борба против греха.

Отац Мелхиседек живео је у свом узвишеном свету у којем су компромиси били незамисливи. Уколико би ипак неком одговорио на неко питање, ти одговори су увек бивали необични и у себи су имали некакву посебну снагу.

Једном се у манастиру на мене обрушила лавина незаслужених и, како ми се тада чинило, жестоких искушења. Тада сам одлучио да савет потражим од схиигумана Мелхиседека, свакако најстрожег монаха у обитељи.

Кад сам покуцао на врата његове келије, наравно уз одговарајућу молитву, отац Мелхиседек појавио се на прагу у мантији и с епитрахиљем, јер је баш у то време вршио молитвено правило великосхимника.

Испричао сам му све о невољама које су ме задесиле и о својим нерешивим проблемима. Отац Мелхиседек ме је саслушао, непомично стојећи преда мном и, као и увек, погнуте главе. А онда ме је погледао и одједном горко заплакао…

– Брате – поче с неизрецивим болом – што мене питаш? Ја и сâм страдам!

Тај старац, схиигуман, велики подвижник и аскета светог живота стајао је преда мном и плакао због истинске туге што је заиста најгори и најгрешнији човек на земљи! Ја сам сваког тренутка све јасније и са све већом радошћу схватао да мноштво мојих проблема уопште нису вредни пажње. Штавише, потпуно јасно сам осећао како моји проблеми ту на лицу места неповратно нестају из моје душе. Више није било потребе да старца било шта питам или да га молим за помоћ. Он је за мене учинио све што је могао. Са захвалношћу сам му се дубоко поклонио и отишао.

Све на овој нашој земљи – једноставно и сложено, мали људски проблеми и проналажење великог пута ка Богу, тајне садашњег и будућег века – све се решава само загонетним, несхватљиво дивним и моћним смирењем. Чак и ако не схватамо његов смисао и ако нисмо способни за то тајанствено и свемоћно смирење, оно ће нам се само смирено открити кроз оне чудесне људе који су га стекли.

Са руског Божана Стоjановић
Извор: „Православије.ру“

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top