Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем.

Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед.

То желе родитељи од своје деце, ка томе смерају наши образовни системи, то негују средства информисања, о томе сања већина младих нашег доба. Заиста! У једном друштву које као свој најозбиљнији проблем доживљава незапосленост и којим управља паника како да повећа зараду и капитал, започињање разговора о Свети(тељи)ма и светости сачињава провокацију ако не и позив на подсмех и изругивање. И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала. Јер, она је надахнула нашу културу /цивилизацију, тј. цео друштвени живот. Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин. Јер људи се већ радије опредељују да славе, не успомене својих Светитеља, него своје личне рођендане.

У једном таквом времену, шта да каже човек о светитељству. Реч ће пасти у празно. Но са друге стране, како да не говоримо о нечем тако централном и темељном за живот хришћанина? Зато што наша вера без Светитеља престаје да буде вера. Јер, ако заборавимо на светост, од Цркве не остаје ништа. У том случају, њено поистовећење са светом, њена секуларизација, постају више неизбежни. Међутим, светост није само заборављена, у наше дане. Она је, кад се поведе разговор о њој, и погрешно схваћена. На овом месту задобија посебан значај тема нашег предавања. Шта значи светост, ако је погледамо као осликавање Царства Божијег, као доживљај и предокус последњих ствари, есхатона?


О погрешно схваћеној светости

Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет.

Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих:

1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила.

2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана?

3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно.

4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина.

Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет" значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост.


Светост кaо црквено искуство

Израз "Agios" („Свет") има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх).

У Старом Завету семитска реч за светост (која је сродна са асирском речју), означава: сечем, раздвајам, разликујем коренито, очишћујем (одакле и веза са чистотом и невиношћу). Свете ствари су оне које неко одваја од осталих - особито у богослужењу - и посвећује их Богу. Тако и Свето Писмо иде даље од психолошког значења које сусрећемо код старих Грка - трепет, страх, поштовање према једној вишој сили - и повезује појам светог са апсолутном другачијошћу, са Апсолутно Другим. То, напослетку, води Свето Писмо ка поистовећењу Светог са самим Богом. У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, - посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста.

Према томе, за Свето Писмо, светост се поистовећује са Богом а не са човеком или са светим стварима, као у старом јелинизму. Постаје на неки начин личност, а још код Светих Отаца Цркве оно троструко „Свет" поистовећује се са Светом Тројицом, са којом Свети Оци поистовећују троструко „Свет" пророка Исаије.

Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сјединила лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једино од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности.

Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: „да се свети име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама".

Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој - то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве.

Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују.

У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: „За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом освећује као Бог самог себе као човека, да би се и ми осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим - Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: „Светиње Светима". Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију („у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: „Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће.

Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње" (попут израза „Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети.

Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу.

Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан.

Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно „Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему.


Светост као осликавање Царства Божијег

Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе „да се свети име Твоје", следи: „да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви „Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој.

Тумачећи из Господње молитве прозбу „нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: „Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: „састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: „Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети.

Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква - Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове „Мистагогије": Символ вере значи „од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава „наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству.

А исповедање: „Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава „надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, „да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије.

Међутим, шта значи то „осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам „иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма - што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу - саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим.

У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој.

Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: „ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: „сада гледамо у огледалу и загонетци; а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем „видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" (1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је „енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења „као што јесте" (καθως εστιν).

Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, „држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да „узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину - њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: „спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог.

То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети.


Закључак

Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће:

а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену.

б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће.

в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији.

г) Светост нам се „убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју.

д) Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу.

Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих.

Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења - што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не - тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет.

Предавање у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас", поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године.
Прев. с јелинског јрђ. Максим (Васиљевић)

Преузрето из часописа Видослов, број 20, 2000, стр. 17-28. - www.verujem.org

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top