У данашњем времену глобалног „цунамија“, или империјалне експанзије, проблем очувања националних идентитета треба да буде најбитнији циљ вишеструко угрожених народа. Из идентитета народа произилази његов колективни субјективитет, али и индивидуална самосвест. Исто тако он (очуван идентитет) народу пружа, кроз историјско и савремено искуство, бистрину ума, којом се народ оријентише у лавиринтима савремених изазова, али и унутрашњу снагу помоћу које остварује зацртане стратешке циљеве. Није тешко закључити да онај народ који потпуно изгуби идентитетско упориште постаје дезоријентисан и представља лак плен глобалних разарајућих процеса, те погодан за  усмеравање у правцу остваривања туђих, најчешће непријатељских интереса.

Стварање и урушавање националних идентитета у Западној Европи

Да би објаснили значај очувања националних идентитета за сам народ, али и функционисање свеукупног глобалног поретка, осврнућемо се прво на процесе његовог стварања у Западној Европи. Изграђивање народа и њихових субјективитета није процес који је био идентичан у католичко-протестанатској Западној Европи и земљама православног цивилизацијског круга. У Западној Европи су етнички блиске групације предвођене пословно расположеним грађанством, у савезу са краљевима а против племства, вековима радили на стварању западноевропских централизованих држава. Грађанству је одговарала национално хомогена држава па су либерализам у економији и етничка блискост биле подлоге стварања народних култура и идентитетске аутентичности, које су опет биле основ формирања народа какве већином данас познајемо.

Нације су почеле да се кристалишу са даљим усавршавањем држава, у коначном обрачуну са племством и његовим  истискивањем са тадашње политичке позорнице, за шта се неформално узима као почетак Француска буржоаска револуција. Констатујући да је тај процес негде почео и раније само хоћу да нагласим да је носилац националног идентитета код западноевропских народа буржоазија, којој је било у интересу да временом, сем тржишног повезивања, подстакне изграђивање чвршћих културолошко-духовно-идентитетских спона међу сродним етничким групацијама на одређеном простору, а које су ионако по логици ствари биле предодређене да формирају јединствен народ.

Касније, са изласком држава из све ужих народних оквира на међународну конкурентску позорницу и продубљиваљем хомогенизације, етнички прво блиских, а временом народносно све идентичнијих државних поданика, ударани су постепено темељи нација, као носиоца заједничког колективног сећања тада већ јединствених етничких групација уједињених у модерној држави као носиоцу субјективитета одређене нације, али и гаранта њене смислене улоге у систему држава који је временом стваран у Западној Европи.

Дакле може се рећи да су у Западној Европи национални идентитети плод (под надоминантнијим утицајем грађанства) етничко-економско-културолошког повезивања етнички блиских групација, постепено формираних са развојем и усваршавањем држава, која су често и настајала у отпору према, са једне стране национално већином индиферентном племству али и Католичкој цркви као носиоцу универзализма и негација националних посебности. Ово наглашавам зато што је код Срба процес развоја народа и његове националне афирмације био знатно другачији, а о чему ће бити речи у другом делу текста.

Но, у основи готово свих великих западноевропских држава и нација била је учитана национална грандоманија, као продукт сталне воље за ширењем тржишта, идеја и осталих облика утицаја. Ово је резултирало стварањем колонијалних царстава и експлоатацијом великог дела света чиме је богатство све више концентрисано у Западној Европи, али чиме су и претензије међу западноевропским државама ка даљем овладавању просторима постајале све израженије. Такође умишљеност о супериорности код већине западноевропских нација, инспирисана од њихових елита, испољавана је и у њиховом осећају изузетности, која је по узору на Католичку цркву – њену идеологију и системску организованост – била идеолошка подлога империјалних амбиција. Мада како би рекао Архимандрит Тихон, парафразирам, то је била само прикривена жеља за материјалним добитима која је упрегла све националне потенцијале у походу као овладавању светским пространствима и ресурсима.

Но, било како било светске аспирације европских великих нација (суштински наслеђене од идеологије овладавања светом Католичке цркве) су временом додатно стварале конфликте, не само у колонијама већ и у самој европској матици, који су, фаворизовањем често и најсуровије борбе за примат, по логици ствари исцрпљивали њене народе. На тај начин изграђивани облици националне афирмације и државне реализације су кулминирали у XX веку, што је већ исцрпљену Европу после два велика светска сукоба готово потпуно исцрпило, чиме су створени услови за економско-културолошко слабљење западноевропских држава, као и резигнираност и дезоријентисаност европских народа.

Све ово је резултирало духовно-културолошком дезоријентацијом и урушавањем виталности националних идентитета, јер се у њима више није налазио смисао духовне егзистенције,  а тежиште тражења смисла живота се померало у материјалну сферу, ионако карактеристичну за есенцију народа католичко-протестантског цивилизацијког круга. Дакле покушај често агресивне националне афирмације и самопотврде био је кључни разлог исцрпљивања, разарања и слабљења Европе, губитка смисла и бистрине њених нација, а самим тим и раслабљивања темеља националних идентитета на којима су почивале европске националне државе.

Глобални пројектанти у налету

Овим разарајућим процесима су стварани услови за пенетрацију Империје на стари континент, инфилтрирање у готово све њене структуре и апсорбовање националних држава у глобални нанднационални систем. Тада је у ослабљене државе и дезоријентисане нације почео да улази транснационални капитал, идеолошки апологиран парадигмом глобализације и свеопштег повезивања народа у једну хармоничну целину као наводни природан резултат прогреса и праведног кретања историје. У пракси раслабљене европске државе и раздуховљене нације (после Дргого светског рата су и економски биле разрушене те су обнављане америчким капиталом – „Маршаловим планом“) нису могле да се одупру, некад насилном а некад добровољном, инфилтрирању сопствених елита у глобални олигархијски поредак који је штитио транснационални капитал, радећи све да ради своје добити додатно раслаби национану самосвест као одраз могуће отпора овим процесима. Где се отпора јављао брзо је угушиван маргинализацијом, како у економској тако и у културолошкој сфери.

Ово је процес који траје, чији смо и ми савременици (са спорадичним периодима парцијалног буђења националне свести, али за сада без видљивог успеха, што не значи да га уопште нема) задаје готово пресудан ударац субјективитетима западноевропских народа. Но он је и временом створио услове да глобална олигархија преузме преко међународних организација (али и тајних друштава) системску контролу над већим делом света, финансијски ојача и упрегне све ресурске западне цивилизацијске хемисфере у походу ка стварању апсолутне глобалне доминације.

Напуштањем златне подлоге долара, његовим неконтролисаним штампањем без покрића у злату, створене су основе за преузимање реланих светских ресурса. То је био кључни разлог за економску и привредну експанзију у тада за транснационални капитал отвореном делу света. Падом „Варшавког пакта“ и комунистичког блока систем је (практично и идеолошки се уобличивши теоријским поставкама које су се назвале „Вашингтонски консензус“ као неолиберални пакет мера наметан владама свих земаља које су улазиле у аранжман са ММФ-ом – милом, а некада и силом) стекао услове да закорачи у земље пост-совјетског простора. Тиме је почео процес економско-културолошко-идентитетске агресије (а на неке као што је Србија у једном тенутку војне), чији је гарант спровођења најјачи светски војни савез, на државе и народе Источне Европе, постсовјетског простора, Русије, али и друге међу којима су и Срби. У том поцесу, који и данас траје, страдају национални идентитети као носиоци самосвести и бистрине народа, да би и елита и народ били обликовани по потребама глобалне олигархије и трнаснационалног капитала.

Србија и Срби суочени са глобалном агресијом на државу и идентитет

Срби су ове епохалне промене, оличене у можемо рећи процесу комплексне и вишеслојне агресији Запада на остатак света, дочекали у готово идентитетски замрлом стању. Дуготрајан период комунизма, период отуђења елите које се преносило постепено и на народ у национално разарајућој Југославији, али и под утицајем Запада дуг стаж одрицања српских владара и народних предводника од сопствене културе, духовности и традиције током друге половине XIX, деловао је погубно по српски народни идентитет, а самим тим и по бистрину ума и духовну виталност, како целокупног народа тако и појединаца (не желим овим констатацијама да судбоносно осуђујем српске владаре, па чак ни тадашње политичке предводнике,  пошто су се сви они налазили у сложеним ситуацијама, а неки од њих су имали и низ добрих особина, нити да поспешујем једну општу појаву „запљувавања“ по свему српском карактеристичну и за „европејску“ Србију, али и добар део наводне патриотске. Такође не желим да оптужујем протагонисте стварања Југославије, јер су процеси јачања српске националне државе и стварања вишенационалне Југославије сложени, те нису једноставни за олако процењивање, већ само желим да нагласим дуготрајност тренда „чупања“ народног-светосавског идентитета из Срба).

Духовно и идентитетски у најмању руку дезоријентисани ми смо на челу са Милошевићем, који је био продукт комунистичког система (а добрано и велика већина нас) дочекали вишеслојну експанзију Империје на остатке нашег бића, народног идентитета и, после распада Југославије, свеукупно недефинисане српске државе. Процес експанзије је отпочео после урушавања комунистичког лагера, а карактерисао га је покушај продубљивања трендова растакања Југославије у којој је српски народ био ионако оштећен поделом у неколико република нелегитимно створених на заседанју АВНОЈ-а 1943.г. Покушај отпора таквој глобалној стратегији коштао је Србију изолације, санкција, сваковрсних притисака, а на крају и бруталне војне агресије. „Кичма нам је сломљена“ а ми смо после тога прихватили махом од Запада инсталиране странке и појединце (част изузецима) који су загосподарили Србијом после петооктобарских промена.

Све ово је имало двоструки учинак на освешћење и обнову народног идентитета и духовности. Са једне стране притисци којима смо били изложени су деловали оживљавајуће на нашу самосвест што су морали прихватити и политичари попут Милошевића, те на неки начин и креирати политику у складу са националним буђењем које је захватило Србе. Но, са друге стране услед дуготрајног периода отуђења народни дух који се будио, кроз отпор, био је чешће симулација аутентичног светосавско-видовданског духа наших предака него истинска обнова традиционалних вредности.

Симулација је стварала подлогу за погрешно тумачење светосавске традиције, чиме је простор наводног светосавског српства често бивао доступан екстремима, али и разним профитерима који су новонастало стање користили за остварење својих страначких или бизнисменских пројеката. Тако је (често из незнања али и систематски и тенденциозно зарад сопствених интереса) искривљивана, тек у покушају да се обнови, аутентична народна духовност и национална традиција, чиме су стварани темељи да се свест народа уруши, можда још снажније него пре деведесетих година.

Најновије урушавање народног идентитета

Управо то се на неки начин и догодило. Кривим тумачењем и у западноевропском идеолошком клишеу, често екстремним искривљавањем народног косовског мита, створили су се услови да већ потпуно отуђена интелектуална елита, оличене у тзв. другој а у суштини антисрбији, крене, још у време Милошевића, у поход против свега што је српско радећи посао за своје господаре – глобалну елиту. Петооктобарским променама, а можемо да кажемо и инсталирањем ДОС-а на власт, антисрбијанска интелектуална групација преко странака те коалиције је идеолошки и институционално безмало завладала Србијом, а суштински стварни господар је постала глобална светска олигархија. Одмах је почео да се спроводи истовремени програм приватизације („пљачке“ државне и народне имовине) и агресивног урушавања националних вредности, кроз атак на све што је српско, при чему су Срби били подвргнути ревизији историје, свих идентитетски обједињавајућих националних вредности, и стварању нових духовно-културолошких образаца, које би после рада не препарирању њихових мозгова преваспитани требало да следе. А то све у циљу потирања националне свести (што су општи проблеми народа) из које може да се роди отпор глобалним процесима, или у најмању руку противљење истима.

Колонијална демократија, увезена после петог октобра у Србију, створила је политичку елиту уско повезану са глобалном олигархијом, све отуђенију од сопственог народа, а приватизација тајкуне у служби трнаснационалног капитала задужене да њему служе по цену разарања сопствене привреде и довођења становништва до ивице беде. Антисрбијански интелектуалци су преко мреже прозападног невладиног сектора наставили свој разарајући утицај по народни дух, а разни облици забаве (типа ријалитија, фејбука и разних друштених мрежа, новинских кич садржаја итд.) упрегнути су у службу ослобађања неприродно амртизоване стваралачке народне енергије (неки, типа ријалитија, облици забаве су само за ту функцију и осмишљени). Немајући решење духовно дезоријентисан и осиромашен народ у покушају одржања своје насилно урушене егзистенције се, или пасивизирао или дао у потрагу за решењем екзистенцијалних проблема учлањивањем у политичке партије. Но како су оне пре свега бивале све више у служби глобалне олигархије њихове могућности да реше народне егзистенцијалне проблеме и побољшају стандард живота су се рапидно смањивале.

У немогућности да служе и сопственом народу и глобалним господарима странке су се претвориле у сервисе уских кругова сопствених руководилаца, али су због апсолутне доминације преосталим националним ресурсима остале предмет интересовања појединаца у потрази за елементарном егзистенцијом. Ово странкама даје утицај на део народа, који оне, инфилтрирајући га у своје редове и подвргавајући га поданичкој дисциплини са задатком пропагирања лажних обећања и евро, али и сваких других утопија, додатно кваре.

Са друге стране пасивизирани део народа се квари понудом разних садржаја (највише технолошким могућностима – ТВ, новине, интернет) које му дају могућност привременог ослобађања фрустрација и илузије да нешто креативно осмишљава, док истовремено својим активностима само учвршћује разарајуће институције система, који су само периферни део глобалног над-система. Ово стање, постепено се погоршавајући, довело је до тога да су странке постале део проблема друштва, као и велика већина медија, али уосталом и готово све остале државне институције. Део проблема у контексту решења националне и државне кризе, али и стуб одржавања процеса глобализације, транснационалног капитала и надржавног светског система под доминацијом глобалне олигархије.

У овом разарајућем процесу дошли смо до тога да све инстититуције и организације, упрегнуте у остваривање интереса глобалне олигархије по логици ствари морају бити против сопственог народа. Немогућност компатибилности националних са глобалним интересима, чији је заступник наводна национална а суштиниски периферна глобалистичка елита у Србији, изазивају код једног дела резигнираног народа, на патриотском полу, мржњу према систему и револуционарне пориве, што се може разумети суровошћу успостављеног система, али и као интелектуална капитулација пред његовим „ланцима“ (мада може се приупитати да ли је овај чвор интелектуално уопште решив), којима су народ и држава готово нераскидиво стегнути.

Но, систем се чак ни евентуалном успешном револуцијом (мада је она немогућа без подршке из самог система) не може, не урушити него ни начети. Могу се само променити играчи на врху државне пирамиде, који би опет морали да играју по правилима формулисаним из срца глобалног система. Они би се морали тако понашати чак и ако би у старту били инспирисани надом да могу нешто променити, јер би у пракси врло брзо увидели да је то немогуће, а бенефити које би им систем понудио убрзо би их претворио у његове пуке послушнике, чак и апологете (што нам се мање више и десило на прошлогодишњим изборима) – кварљива је роба човек. Са друге стране антисрбијанска опција се клања оваквом систему уживајући његове благодети и беспоштедно га апологирајући по цену раскида са соственим народом (али и са здравом памећу) и губљењењем душе. Овако успостављен систем не може вечно трајати, једном ће морати да дође до свеопштег пуцања, али када ће то бити не можемо са сигурношћу знати.

Али оно што је битно је све јасније увиђање обичног народа да решавање егзистенцијалних питања у временом оваквом створеном системском склопу нису могућа (да не говоримо о неопходном духовном и здраворазумском осмишљавању живота, без чега и материјална егзистенција има краткорочне домете) али за сада, макар масовно, не увиђа где су остварљива. Али чини се да са наставком процеса глоблизације овог типа то све више увиђају глобални господари. На то указују сваковрсни напади на најснажнију организацију, стуб српске националне духовности, снаге, морала и етике. Извесно је да ће крајња мета напада дуготрајних разарајућих глобалних трендова бити последње идентитетско, али и егзистенцијално уточиште срспког народа. Наравно у питању је Српска Православна Црква.

Постоји ли институција која даје наду?

Црква је једина организација, или тачније речено организам, који може да осмисли савремене изазове, поврати бистрину ума, снагу воље, оживи национални идентитет и временом му улије снагу како би био упрегнут у правилан, стваралачки и животворан погон, тренутно урушен глобалним разарујућим поцесима, те да „васкрсне“ животворни српски национални мит како би народ постепено радио на ревитализацији свих урушених институција, а временом и целовите државе. То пројектанти новог „врлог“ света одлично знају, боље од већине Срба. СПЦ је Србима та снага кроз векове, она то може бити и данас. Отуда све очитији труд да се народ држи одвојеним или чак конфронтираним са СПЦ.

Логиком ловаца на грехове, а не истинском забринутошћу за не баш идеално стање у СПЦ, углавном преко инсталираних полушника или изманипулисаних душа у Србији, критикује се и подрива, претежно путем медија али свакако и другим неформалним каналима, црквена јерархија и свеопште стање у Цркви, покушавајући тиме да се систематски раслаби снага црквеног организма. Ово се чини у циљу потпуне неутрализације српског националног идентитета. Успех овог подухвата није могуће остварити уколико се не разори Црква, као последње (а суштински прво и одлучујуће) уточиште народног духовног здравља, здраворазумности, снаге и бистрине.

Но, иако Цркву чине грешни људи, укључујући и грешне епископе (мада нису само они Црква), она је много жилавија него што се мисли и представљаће увек сигурно уточиште за све оне који га добровољно изаберу. А да је Црква жилава најбољи пример нам је њена делатност у време турског ропства. Тада је она, пошто су урушене све институције средњовековне српске државе, грађене неколико векова, преузела на себе улогу свеукупног народног предводника, сачувала га идентитетски и улила му енергију за национално буђење и стварање модерне српске државе, те реализовање српског народа као историјског субјекта и нововековним светским изазовима.

Светосавље и мисија српског народа

Да би се схватила снага и битност СПС за српски народ потребно је објаснити на којим темељима она почива, односно какав поглед на свет она заступа. То није могуће без осврта на рад њеног утемељивача Св. Саве, његово учење, и оцртавања пута српског народа (и Цркве и државе), који је у складу са његовим менталитетом он дефинисао.

Хришћанство се код Срба учвршћивало постепено (донекле постепено и усвајало) и тај процесе је трајао неколико векова. Но, тек су делатношћу Стефана Немање (СВ. Симеона) и Св. Саве створени услови да оно има одлучујући утицај на интегрално обједињавање расутих, и дотле политички расцепканих, српских земаља, као и обједињавајућу магнетну силу за окупљање српског народног корпуса у смислену заједницу, са својом историјском, цицилизацијском, али и духовном мисијом (пртом не занемарујем претходне периоде нарочито рад солунске браће Ћирила и Методија). Немањино не пристајање на парадигму по којој је Србија вазал Византије (а чији је заступник био његов брат Тихомир) и војно-политички рад на обједињавању српских земаља били су увод у делатност Св. Саве, који ће продубити и духовно-идеолошки (условно речено идеолошки пошто су идеологије какве данас познајемо плод западноевропског историјског разбитка настале у француској са циљем оспоравања „божанског“ права француских краљева, а како би буржоазија понудила алтернативу дотле важећим традиционалним католичко-монархијским схватањима „божанске“ власти, и уопште друштва и државе) уобличити смисао постојања Цркве, државе и народа, као и трасирати јасан циљ и пут српског националног организма.

Избегавајући западноевропске тадашње клишее сталешког, католичког елитизма и неке врсте теократије, као и византијског етатизма у којем су кривљењем симфоније цркве и државе на пиједестал стављени држава и цар, а у којима је народ био мање или више маргинализован, Св. Сава је ударио духовне темеље за српску посебност, изражену пре свега у схватању народног изабрања, односно кроз црквено-народни организам равноправно учешће народа у универзалном новом духовном Израиљу.

Ово изабрање је вазда кроз историју условно пошто се заснива на слободном опредељењу сваког поједница те народних и других групација, али Светосавље је онај оквир који то Србима омогућује, спајајући националну аутентичност са истинским хришћанским универзализмом. Сагледавање света у светосавском кључу омогућује Србима, следбеницима светосавља, правилан приступ националном и хришћанско-универзалном, национално-идентитетском и космополитском, небеском и земаљском. Исто тако оно представља камен темељац схватања преображаја паганског у хришћанско, чиме веже у једну нераскидиву нит предхришћанско и хришћанско, прошло са садашњим и будућим, омогућавајући сагледавање српске историјско-духовне вертикале у јасном кључу.

Црква, народ, држава

Основ за посебност, а самим тим национални идентитет, али који води ка хришћанској универзалности, је православље, које су Срби примали од Византије, чије је био духовни ученик и Св Сава. Из тог духовног извора произилази, како трасиран реални духовно-материјални циљ српског народног организма тако и схватања Цркве, државе и народа. Централни циљ и Цркве и државе је народ (и сваки његов појединац), и служба народу у циљу његовог хода ка духовној реализацији, али чији је почетак изграђивања, као и реалан оквир деловање у материјалној реалности, или друкчије речено на земљи, у датим друштвено-државним оквирима.

То омогућује народна Црква (интегрални део универзалне православне Цркве, као заједнице духовног изабрања или духовног Израиља, чија је глава Христос), као духовни васпитач и путовођ са програмом али и снагом да изгради и оспособи слободне личности које ће моћи стваралаштвом у реалној земаљској сфери да реализују конкретне личне али и заједничке друштвено-државне циљеве. Исто тако то омогућује и држава као законски уређен простор намањен за реалну и видљиву манифестацију народног духа, као и оквир који ће чвршће држати народ окупљеним и тиме мобилисаним за стваралаштво и опште националну афирмацију.                           
                                     
У Светосављу Црква, као стуб народне смислене афирмације, се ставља у службу народу и у заједници (симфонији) са државом постаје гарант реализације националне заједнице као историјског субјекта на унутрашњој и међународној – европској и светској – сцени. Због тога су појмови Црква и народ у светосављу практично синоними, јер Цркву чини заједница верујућих почевши од патријарха до лаичких верника, док опет целокупна црквена јерархија није одвојена од народа по шаблону католичког клерикалног елитизма, те органски и суштински, и са истим духовно-материјалним циљем, се налази у нераскидивој заједници са целокуопним народом и представља његов интегрални део. Владари на челу државе, али и свеукупна средњовековна елита, су као заједничари црквено-народног организма само предводници земаљске реализације народног организма и чувари државне куће, као простора националне самореализације, којој је фундаментални циљ манифестација духовног и материјалног у реалним и датим земаљским оквирима. Дакле саборност је главна карактеристика народа где је држава овоземаљско поље афирмације а Црква духовни извор, објединитељ, васпитач и спона између материјалног и духовног, земаљског и небеског света.

За разлику од запада, где су државе имале централно место и биле неопходан услов настанка нација, у светосављу приоритетно место заузима народ, оплемењен хршћанско-црквеним духом и циљем кретања, као битнији део у односу на државу. То не значи да је држава небитна, али значи, да за разлику од запада где је она кључна тачка за постојање и одбрану националног субјективитета, код Срба симбиоза Цркве и народа, где је једно сливено у друго, са јасном духовном визијом новог духовног Израиља, представља оно што је главни предмет реализације. Када је овај циљ јасан народној заједници и када постоје у овом духу напојене личности држава, као видљиви резултат оваквог духа, успева да се реализује.

Но, када тога нема, и када интегрално-национални дух светосавља слаби држава се услед, по правилу одступања прво елите, урушава са тендецијом ка поделама, регионалним партикуларизмима и паду у ропство некој страној сили. Ово се може видети кроз целокупну српску историју. Са друге стране пад државе услед горе наведених разлога не значи и губитак идентитета народа. Штавише када се национална елита пресудно отуђи од националног духа и циља, а услед задовољавања својих краткорочних материјалних интереса, пад државе и долази као казна за духовно конвертитство елите и морално кварење народа, што доприноси кристализацији стања и суочавању са обездуховљавањем и духовним отпадништвом, што све опет има за циљ јасније сагледавање реалне ситуације како би се дефинисали правци изласка из кризе и повратка светосавским духовним коренима (односно традиционалним српским вредностима), који су једини пут за обнову државе.

Можемо дакле рећи да је светосавље, са народном Црквом (али понављам са Црквом која је јединствени део универзалне православне цркве) било темељ српске средњовековне државе, али је и после пропасти државе, запечаћено, обновљено и додатно потврђено кроз Видовдански Завет (народном жртвом принешеном у време распада државе узрокованим моралним урушавањем елите, као покушај одбране те исте државе али можда још више духовног народног бића) остало интегративни камен темељац српског националног бића, када је спољашње ропство било реалност, те пресудно утицало на очување Срба као народа и као историјског субјекта у светској, Србима нимало наклоњеној сцени. Дакле, околности губљења државе нису погубно утицали на снагу националног организма пошто је Црква као стуб очувања националног идентитета и мисије народа дефинисане светосављем, остала да врши свој задатак, истина сада у измењеним и рапидно отежаним условима. Ипак Црква је заједно са народом успела у томе.

Усамљена Црква, без државе

Као што сам нагласио овакав ред ствари на релацији Црква, народ, држава, не подразумева омаловажавање а поготово не негацију битности државе. Дужност је државу бранити, као што су и наши преци радили, али је не треба глорификовати и од ње правити алфу и омегу националне есенције. Однос према држави је и показатељ снаге светосавског духа, као што је и њена одбрана његова манифестација у датој реалности када је државни организам угрожен. Али је потребно схватати контекст деловања да не би услед јалове борбе за државу, која искључује афирмацију националног духа, народ био жртва разарајућих трендова који би онемогућили васкрс и једнога и другога – и народа и државе.

Примера схватања правилног историјског контекста а самим тим и начина националног деловања имамо у српској историји прегршт. Ми ћемо се овде само на краактеристичне осврнути. Од Видовданске битке српски народ се жестоко опире турском продору потврђујући свој светосавски национални идентитет управо одбраном државе. Али приступ никада није био једностран. Као што Деспот Стефан после косовске битке реално сагледавајући ситуацију прихвата вазалство Бајазиту, тако и читав национални организам после покушаја обнове државе у другој половини XV века (пошто је деспотовина пала 1459.г.) почевши од XVI века схвата нову историјску ситуацију и реалност.

Турци су тада незадрживо продирали и покоравали делове Угарске са одлучујучом пенетрацијом у централну Европу где је и Беч био угрожен неколико пута. Српске земље су остале у дубоком залеђу османлијске империје па се у условима константног јачања турског царства нада у брзо ослобођење лагано губила. Али тада се осећају нова стремљења у народу, а Црква као објединитељски и кровни део националног организма почиње да ради у правцу свог рекативирања после периода смутње изазваног турским пљачкањима новоосвојене територије, али и делатношћу Охридске Архиепископије, која је у стању страдања српских земаље ширила јурисдикцију над епархијама српске цркве.

Пошто се народ примирио, прихватајући да стање губитка државе неће бити краткорочно, са једне стране је радио на дефинисању свог статуса у оквиру турске империје, док је са друге црквена јерархија кренула у правцу обнове делатности Пећке патријаршије чиме би интегрисала народ, сада већ у туђој држави. Прилагодљивим радом и световног вођства, које је поникло из народа и формирало се у условим окупације, и црквене јерархије дошло се до позитивних резултат у оба правца. Већина Срба је обезбеђивањем „Влашких привилегија“ добила статус унутрашње аутономије у оквиру царства за које су морали ратовати, док је успостављањем Пећке Патријаршије срспки народни организан уједињен у оквиру империје, чиме је остао фактор њене унутрашње динамике, али и стекао могућност да се задржи на путу своје историјско-цивилизациско-духовне мисије.

Цео период ропства, дуг неколико векова, карактерисаће борба за статус Срба у овиру две империје (турске и хабзбуршке), као и духовна делатност Цркве као кровног механизма интеграције народа, ма где се он налазио. Уједињеност око Цркве и њеног патријарха је чинила да Срби буду и политички битан фактор иако су били без државе, а ово је опет утицало да могу вршити притиске на царства у циљу чувања својих стечених привилегија, које су повратно деловале на хомогеност народа и продубљивање битности мисије чији је оквир Црква чувала и спроводила, те народ усмеравалу ка њеном остварењу.

Централна тачка духовне и национално-идентитетске интеграције је био косовски мит, који је био природни продужетак митова српских светих краљева и патријарха. Његову битност су уочавали и католички мисионари. После дугог истраживања српског менталитета њихов, можемо рећи општи закључак, је био (пошто су вековима покушавали да испитају Србе зарад лакшег преласка у Унију било је више озбиљних изучавања народа у којима је учествовало мноштво католичких мисионара) да је српски народ историчан, да на његову самобитност утиче историјско памћење реализовене државе и косовског мита, да су ови његови узори и централно место обједињујућег култа и да је Црква његов чувар, те да би требало покушати са придобијањем за Унију патријарха после чега би се цео народ лако приволео постепеном јединству са западном Црквом. Но, иако су патријарси често тактички чак и сарађивали са католицима, иако су свештеници и епископи рубних епархија патријаршије били некад и заврбовани, краткорочно а некад и дуже приступали Унији, патријарх пећки никада се није колебао или попустио пред притисцима католичких мисионара. Но, свест народа је тада била нерскидиво повезана са Црквом и њеним светосавским учењем да тешко да би неки патријарх и успео у таквом науму чак и да је хтео нешто да предузме у том правцу.

Конвертитство и Црква                                                                                                                                                                         
Но, тешке историјске околности преживљавања у два царства без сопствене државе су утицале на део народа, па је конвертитство и одустајање од светосавског пута и видовданско завета, а самим тим и издвајање из српског националног корпуса, у појединим периодима узимало маха. Тешкоће и страдања које су трпили народ и његова Црква су главни узрок конвертитства. Нису сви могли да издрже. Њима никада нису затварана врата српског националног корпуса, али им је главна препрека за повратак, као и кључна тачка разлаза, менталитет конвертитства. Никада њима Црква није бранила или негирала припадност српском националном организму (можда неки појединци, але не и Црква као целина), али није ни дозвољавала да се зарад њиховог повратка угрози њен народни светосавско-видовдански код, који је омогућио опстанак српског националног бића у готово немогућим условима.

Другим речима Црква није пристајала да се одрекне светосавља зарад уједињење расутог српског националног корпуса на било којим темељима (а већином су увезени из праксе и искуства Западне Европе), који су у супротности са светосавско-видовданских духом, јер резултат таквог сабрања био би више разарајући него обједињавајући. Став Цркве, али и српског народа је увек био у складу са прихватањем реалности, са прихватањем различитости, где се треба радити на постепеном њиховом превазилажењу, а афирмисати све оно најбоље у различтим групацијама и појединцима стимулишући тако остварење онога највреднијег из различитих култура и цивилизација. У случају брзих, декларативних интеграција, највероватније би се десило да се преостали Срби повратници не интегришу на прави начин у народни организам, при чему би стране идеологије и менталитети озбиљно уздрмали национални осећај саме сржи и централног дела народа.

Ово се већ дешавало, а потврде имамо и у најновијој историји у разним политичким пројектима попута заједничке државе током прошлог века. Југославија је дакле један од таквих примера, као компромисни покушај обједињавања народа који су већином припадали српском националном корпусу (варају се они који мисле да би то сигурно било избегнуто да је створена Велика Србија, уз напомену да и она после великог рата тешко да је имала икакве шансе да се формира и заживи услед геополитичких стратегија западних сила практикованих на овим просторима протеклих неколико векова). Резултате знамо, огледају се у полому Срба и српске Цркве. Обоје су доживели погроме, па и мартирство, чију су протагонисти били блиски (или некада исти) народи, са којима смо остварили брзоплето уједињење на темељима који немају ништа заједничко са светосављем и вековном традицијом српске Цркве, српске државе и народа.

Смисао подривања СПЦ – у прошлости и данас

Црква је чувар српског националног бића и његове, као историјске мисије тако и духовног универзалног изабрања, које су Срби прихватили примајући хришћанство, а које је Свети Сава уобличио, најбоље схватајући свеукупну улогу народа и његових духовно-материјалних стремљења. Без Цркве српски народ је дезоријентисан, немоћан, без мудрости да се снађе у лавиринтима светских превирања, које су у прошлом и овом веку нарочито појачане процесом глобализације и покушајем овладавања света од стране Империје и светске олигархије. Створити Србе по потреби великих играча, империја које су у прошлости владале овим простором као и актуелне империје која се покушава заокружити, је циљ за који је неопходно урушити снагу и ауторитет СПЦ. Истиснути народ из природног духовног лежишта, чиме се онемогућава врлинска и обнова традиционалних вредности, без које он постаје лака мета манипулација и предмет глобалне кровне контроле помоћу одржавања неразумевања, али и завађености различитих политичких и друштвених групација, су вазда били циљеви свих империја које су владале овом простором.

Због тога су и методе империја, прошлих и садашње, слични, суштински идентичне. Глобални господари знају да је гарант њихове крајње победе успешан лов на људске душе, те као и католички мисионари током претходних векова, али сада секуларним методама, се устрмљухју у том правцу. Јер док је душа жива она може увек пружити отпор, али ако успе да се анестезира постаје предмет манипулације на разне начине, и лак објекат усмеравања у правцу задовољење глобалних интереса. Знају носиоци оваквог процеса глобализације (и то боље од Срба) да је Црква најсигурнија заштита и уточиште народне душе, али и саког његовог припадника понаособ. Због тога упоредо са урушавањем свих осталих, за идентитет битних институција укључујући и државу, у процесу овладавања светом неминовно је да његови протагонисти се устреме на Цркву, као чувара ризнице светосавског духа, а са тим и носиоца српског национлног идентитета, памети, снаге и самосвести. Без урушавања Цркве, којим се тежи одржавању и продубљивању вештачке раздвојености, чак и конфронтације народа и Цркве, дугорочно се народ неће моћи држати у ропству и експлоатисати. Или, у најмању руку, бар такво ропство и експлоатација неће представљати судбоносни ударац националном бићу, без могућности његовог васкрса и обнове.

Црква се такође подрива (са циљем потпуног урушавања) као једини могући кровни интегративни фактор српског националног бића. Као тренутно једина могућа национална алтернатива империјалном притиску, или могућност да кроз лабављење контроле Империје изврши снажнији утицај на народ и допринесе стишавању друштвених поларизација, које су безбројне. Док год систем дубинске окупације буде на снази поделе ће се продубљивати што ће обезбеђивати усмереност српског националног бића у правцу остваривања интереса глобалне олигархије и транснационалног капитала. Истовремено то ће пратити све веће уверење различитих друштвених групација и структура да су потпуно у праву и да су једино њихове визије и погледи на стварност исправни, док ће протагонисти процеса глобализације и њихови помоћници овде у држави једини бити ти који ће се окористити на народној несрећи и општој државној пропасти. А ако се ствари буду кретале у том правцу национални брод ће наравно тонути ка све већем удесу, којем се крај неће назирати.

Реч, две на крају...

Но, можда је све ово што се догађа потребно да би се народ освестио, чиме би се стекли услови за повратак својим идентитетским темељима чији је Црква чувар (када кажем Црква не мислим наравно само на црквену јерархију). Да би кренули у том правцу требали би да почнемо да радимо на неутрализацији одвојености народа од Цркве, јер снага учења које Црква заступа почива између осталог и на масовности и вери народа. Исто тако је потребно да разне друштвене групације успостављају линкове једна према другој јер се тиме стварају темељи за једно сведруштвено обједињавање. Искључивост доноси сталну поларизацију и тражи униформну идентичност што је последица идеолошке свести и секташког духа.

Ако свако ради оно зашта је најспособнији ово друштво може да крене путем који би завршио у, за почетак макар минималним интеграцијама његових подељених групација. Ово би условило макар почетак друштвене и државне отпорности разним притисцима који нас очекују у наставку процеса глобализације. Такође у очекивању јачања мултиполарног света (а тренутно на нашим просторима још увек доминантне Америке и ЕУ) само јединственији би могли да приморамо странце да прихвате и наше интересе, као што би требали да изградњом националног НВО сектора почнемо парцијалну, институционалну борбу против разних пројеката који подривају националну снагу и народну отпорност. За све ово је потребна промена понашања, добра воља и стрпљив рад. Тада резултати сигурно не би изостали.

Са друге стране црквена јерархија (и епископи и свештенство) би требало да крене снажније у сусрет народу. Каква год да је црквена јерархија управо она би требала, упркос великим притисцима и опасностима којима се излаже, практично када год се изјасни о неком питању, да се на приступачнији начин обраћа народу. Комбинацијом универзално-хришћанског са национално-светосавским поимањем духовности црквени великодостојници би, чини се, били ефикаснији у „рехристијанизацији“ српског народа. Јер уз специфичност приступа свакој личности ово су неки универзални начини, који могу да се обезбеде снажнијим, јавним и културним ангажманом. Не би Црква тиме изгубило на универзалности, напротив само би је учвршћивала и продубљивала, као што је то кроз векове на тај начин чињено међу Србима у разним историјским у државно-друштвеним околностима.


Само радећи на тим стварима српски народ ће добити шансу за духовни, али и биолошки опстанак. Сви остали путеви су у најмању руку сумњиви, а велика већина данас актуелних га воде ка духовном-физичком уништењу, или пак у правцу лоботомије мозгова, после које следи неподношљиви јарам служења туђим интересима без икакве наде у могућу националну и државну обнову. Уосталом на народу (укључујући и јерархију, и све друштвене групације, па и оне на власти) је да одабере. Српство, схваћено у светосавском кључу, је увек кроз историју било и ствар избора, те је тако то и данас. Како будемо изабрали тако ће нам и бити.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top