Био је десничар кад се то сматрало таквим бауком да је данас тешко и објаснити. Калајић је био први који је смео да каже да је десничар

О успомени на Драгоша Калајића хтео сам да пишем још 2008. године, поводом филма Горана Марковића Турнеја. Било је то једно у низу уметнички безвредних остварења – а како рече један критичар, када је дело политички памфлет, аутор не може ни да очекује оцене о уметничком дојму – финансираних из фондова Европске уније.

Као таква, Турнеја није ни заслуживала посебно пажњу иако је била кандидат Србије за награду Оскар, поред много бољих филмова снимљених те године. Исти критичар је ово номиновање оценио као „банални политички чин, скоро безобразну и осиону увреду седме уметности“.

Међутим, највећи негативац Турнеје, већи чак и од Аркана, кога је глумио Сергеј Трифуновић, био је извесни Љубић, уметник или шта већ, из Београда. Тај Љубић упада у аутобус глумаца на турнеји по ратом захваћеној Босни 1993. године, и кроз његов лик се кривица за избијање рата пребацује на „српски националистички дух“. Љубић, вајни интелектуалац, представљен је као ортодоксна будала и национални мегаломан, који агресивно намеће другима своје идеје. Играо га је Воја Брајовић, који је, више је него очигледно, имао задатак да ликом, гласом и гестикулацијама имитира управо Драгоша Калајића, иначе познатог и по томе што је одлазио на ратишта да пружи подршку српским борцима.

Хтео сам, дакле, да се огласим тим поводом, јер је Калајић, кога сам добро познавао као редовног сарадника Погледа, био све супротно од „Љубића“. У сјајном чланку Салонски десничар Драгош Калајић, поводом десетогодишњице Калајићеве смрти, Ана Вебер ових дана пише:

„Имала сам прилике да га срећем у атељеу Оље Ивањицки, где је суверено доминирао елеганцијом дендија и ноншалантном врхунском интелектуалношћу. Био га је глас да је салонски десничар склон езотерији, али је поседовао личну харизму која је пленила. Драгоша Калајића су можда неки могли да оспоравају, критикују, али не и да негирају. Имао је петљу да каже оно што други нису могли.“


Ноншалантна врхунска интелектуалност

Како је то одмах „ухватило“ женско око, Калајић је на први поглед био, што се каже, прави господин, од оних што се виђају по енглеским клубовима, или рецимо од оне малобројне преостале предратне господе коју је наша генерација стигла да упозна. Није му била потребна кравата да покаже то господство – најчешће сам га виђао у џемперу и плишаним панталонама – већ се оно видело из његовог држања, покрета и манира. Марковићев “Љубић“ не би могао да послужи ни као карикатура Драгоша Калајића, тј. он је био толико другачији да ту нема ни карикатуралне сличности.

Још мање, ако је то могуће, може бити сличности између „Љубића“ и Калајића на интелектуалном нивоу. Ана Вебер је за Калајића употребила сјајну конструкцију „ноншалантна врхунска интелектуалност“. Таква интелектуалност, колико сам могао да приметим, сем урођеног Калајићевог дара, имала је два корена: његово образовање из више различитих области, као и факат да је говорио више страних језика и био што се каже светски човек.

Калајић, рођен 1943. у Београду, дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму 1966. године. Још као студент излагао је своје слике у више европских градова и стекао, како пише на Википедији, „међународну славу са новом формом хиперреализма“.

Домаћу славу стекао је нешто раније, 1962. године, и то као глумац, улогом Боба у филму Јована Живановића Чудна девојка. У овом филму играо је и један Зоран Радмиловић, док је Калајићева улога била значајнија од улоге Павла Вујисића.

Како се испоставило, важнијом од ове једине Калајићеве појаве на филму показала се чињеница што је Чудна девојка била једно од првих остварења „црног таласа“, тј. дела која су комунисти сматрала критичким према сопственом режиму. Титов режим је 19-годишњег Калајића огласио као „политички неподобног“, али њему није било ни на крај памети да „ревидира став“ и да се уклапа у тај систем. По вољи режиму нису биле ни његове изложбе, интелектуални рад уопште, као ни сама појава, која је у свему одударала од скојевског и уопште партијског шаблона.

Не знам када је почео да пише, али писао је за више страних и домаћих часописа, а једно време био је и аутор и водитељ ТВ емисија. Током 1978. и 1979. године за Други програм ТВ Београд радио је једносатне ТВ есеје и репортаже, касније и осам епизода серије Огледало 20. века, док смо га у време НАТО агресије 1999. године гледали на Првом програму РТС као дописника Танјуга из Рима.


Устајте на десну ногу

Сем тога, преводио је дела истакнутих европских десничара и приређивао за штампу књиге руских нережимских интелектуалаца, попут Николаја Берђајева и Лава Шестова. Од савремених руских мислилаца на њега је највећи утицај имао Александар Дугин.

У књижевност је ступио поемом Кршевина 1968. године. Касније је објавио више филозофских дела: Мапа (анти)утопије 1978, Смак света 1980, Америчко зло 1993, Издана Европа, Русија устаје 1994. Објавио је и два романа: Последњи Европљанин 2004. и Српска деца Царства 2005.

Најзад, његова биографија бележи и низ политичких активности, од оснивања друштава руско-српског пријатељства, до функције сенатора Републике Српске.

Када су Погледи лета 1990. године, уместо студентског гласила, постали самостална фирма, била су нам неопходна појачања а први пик био нам је управо Драгош Калајић. Обратио сам му се и радо се одазвао. Када ме је питао шта бих желео да пише, рекао сам да је то пре свега афирмација десне политичке идеје, јер смо пола века живели у насилном једноумљу левих, због чега смо постали колективни духовни инвалиди. Ана Вебер, која је тада студирала филозофију, сведочи да су скоро све њене колеге били левичари. Та опаска може се слободно проширити на цело тадашње друштво. Чак и политичке странке и појединци који су, с првим данима слободе говора, тврдили за себе да су десничари – уствари су били левичари.

Ана Вебер даље каже: „Био је то период кад се рушио Берлински зид, ми смо се радовали нестајању комунизма, али били смо као мала безазлена деца у незнању шта нас ишчекује у новим историјским циклусима. Лектира кроз коју нам се обраћао Драгош Калајић је била сјајна и на неки начин провоцирала је ум да размишља другачије о традицији и култури“.

То другачије у основи се рачвало у два правца. Прво, док смо ми у већини имали наивну представу у Западу, као некоме ко ће нам помоћи у невољи, Калајић је тврдио да све зло управо и потиче са Запада. Писао је, дакле, да је Запад измислио и комунизам и капитализам и да они у основи доносе исте последице. Критике Новог светског поретка, које су данас редовне на интернету, први код нас написао је Калајић. Уједно, он је био противник и парламентарне демокртаије, сматрајући је циркусом, и тражећи неки трећи пут. Са овим последњим нисам се слагао ни онда а не слажем се ни данас с аргументом да ништа боље од парламентарне демократије још није измишљено.

Друго, Калајић је био десничар у доба када се то сматрало таквим бауком да је данас тешко и објаснити. Речју, нико за себе није смео да каже да је десничар, тј. Калајић је био први који је то учинио. Тако, један од његових првих чланака за Погледе био је Устајте на десну ногу. Тај чланак сам поставио на сајт 15 година касније, на вест да је преминуо, уместо некролога. Препоручујем читаоцима да укуцају овај наслов на Гуглу, тако пронађу и прочитају цели чланак. Није ми познато да је неко написао нешто боље на тему левица/десница, или макар не на тако мало простора. Чланак је актуелан и данас – и биће још дуго – а на овом месту бих само поновио Калајићев закључак да западне земље, иако то на први поглед делује нелогично, јер имају јаке десничарске странке, попут америчких републиканаца или британских конзервативаца, у слабијим државама по правилу подржавају левичарске покрете. Разлог: они увек мање брину о националним интересима, тј. под њиховом управом национално богатство постаје лак плен западних лихвара.


Игра мачке и миша

Драгош Калајић је писао редовно за Погледе негде до 1993. године, до хиперинфлације, због које смо морали да направимо велику паузу у издавању часописа. Престанак излажења Погледа од, чини ми се, девет месеци био је толико важна вест за Милошевићеве комунисте да је о томе емитована репортажа на Првом програму РТС. Истовремено, радовала се и она друга комунистичка фракција – сорошевска. Чланак који је емитовала нека од њихових агенција, а који памтим по објављивању у недељнику Време, носио је наслов Пропаст националне опције. Дакле, нисмо ми у кризи због хиперинфлације и не оглашавају се они редовно звог редовних донација са Запада, него наводно пропада национална, а уздиже се њихова опција.

Разуме се, и једни и други говорили су да је то дефинитивни крај, мада смо се ми вратили и штампали часопис још 12 година. Тај повратак је био мукотрпан, на лошијем папиру и на мањем броју страна, и ја се нисам одмах јавио Калајићу. Не сећам се када смо последњи пут разговарали, да ли годину, две или три пре НАТО агресије. Али разговор добро памтим јер је за мене био шокантан. Калајић ми, наиме, рече да сада пише за један социјалистички – левичарски, часопис. Можда је то био Печат, који се негде у то време појавио, или Епоха, која се негде у то доба гасила. И да нема ништа лоше у левичарским идејама, да се мора мислити и на радничка права и сл. Постао је близак чак и Мирјани Марковић, или макар том кругу око Југословенске левице. Ускоро је примљен у Танјуг и постао његов дописник из Рима. Прецизније речено, он је радио много више од дописничког посла, лобирајући у утицајним италијанским круговима за српску ствар.

Данас када размишљам о томе, прилично сам сигуран да је Калајићево убацивање у левицу аналогно убацивању четника у недићевце или нпр. др Ивана Попова у Гестапо 1941. године. Верујем да је тражио неку врсту државног легитимитета да би у критичним часовима што више могао да учини за државну ствар. Што је било могуће једино инфилтрирањем у њихове редове. Он је то могао као од шале, била је то игра мачке и миша.

Објављено у „Слободи“, гласилу Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 25. октобар 2015.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top