Неоконзервативни мислилац и саветник некадашњег републиканског председничког кандидата Џона Мекејна, Роберт Кејган, објавио је 2008. годину невелику али садржајну књигу под насловом Повратак историје и крај снова. Алудирајући на Фукујамин „крај историје“, Кејган је хтео да, након два неуспешна мандата Џорџа В. Буша, тргне западни свет из летаргије у коју је, сматрало се, упао: изазивачи Сједињених Држава су не само војно и економски јачали, већ су  оспоравали саме темеље постхладноратовског међународног система, доводећи његову легитимност у питање.

Фукујама је у међувремену и сам признао да се преиграо проглашавајући пропаст Совјетског Савеза недвосмисленим тријумфом либералне демократије па отуда и, хегеловски речено, завршетком развоја људске историје. Након напада Ал Каиде на САД у септембру 2001. године и слома Лиман Брадерса седам година касније, те арапског пролећа 2011. и украјинске кризе 2014. године, постало је јасно да сурова стварност упорно подсећа на чињеницу да је амерички „униполарни моменат“ дефинитивно прошао. Западне елите су декларативно прихватиле чињеницу да се историја ипак није окончала и, повремено, отворено ламентирале над сломом поретка који су градиле након Другог светског, а затим и Хладног рата. Ово, међутим, није било искрено; елите су заправо изабрале да верују да, ма колико озбиљни, ови догађаји представљају тек спорадичне турбуленције на путу ка коначном успостављању међународног система по њиховој мери. Упозорења аутора попут Кејгана и сличних нису много вредела док се историја није са треском вратила на сцену у препланулом лику бучног и љутитог новоизабраног председника Сједињених Држава, Доналда Џ. Трампа, инаугурисаног на свечаној церемонији 20. јануара.

Да ли ће овај „повратак историје“, чије је оличење нови амерички председник, донети и повратак неких историјских концепата када је реч о природи и перспективама савременог међународног система? Трамп је изашао као победник из вероватно најдуже и најбизарније председничке кампање у историји Америке. Мада спољнополитичке теме по правилу нису у главном фокусу америчких бирача, овог пута је ситуација била нешто другачија: с једне стране, насупрот Трампу стајала је Хилари Клинтон, бивша државна секретарка, прекаљена у пословима спољне политике и безбедности. Истовремено, сам Трамп је кампању поставио тако да је решавање (или напуштање) међународних проблема сматрао нужним предусловом америчког окретања себи и сопственој економији. С обзиром на потпуно одсуство искуства у области политике, оптуживан је за некомпетентност и нестручност – а томе су допринеле и повремене Трампове конфузне и контрадикторне изјаве о неким важним спољнополитичким питањима.

Постоје, ипак, питања на која је Трамп давао конкретне и доследне одговоре. Да би се направиле претпоставке о спољној политици коју ће водити нова администрација, неопходно је осврнути се на те ставове, као и на тим људи које је предложио да управљају спољнополитичким и безбедносним системом Сједињених Држава. Тада би, упркос непредвидивости која у великој мери карактерише Трампа као политички феномен, било могуће иyнети разумна очекивања у погледу будућности америчке спољне политике, и, последично, међународнополитичког система.

1. Борба против радикалног ислама 2. Успостављање бољих односа са Русијом и Кином 3. Обустављање пропале политике извоза демократије

Мада је америчка председничка кампања трајала необично дуго, Доналд Трамп је у изборној години одржао само два већа спољнополитичка говора: у априлу, у историјском Гетисбергу у Пенсилванији (држави коју је, на опште изненађење, освојио на новембарским изворима) и у августу, у Јангстауну у Охају (где је такође тријумфовао насупрот већини прогноза). У овим говорима, Трамп је излагао своје планове за будућу спољну политику Америке кроз велики број теза и тачака; међутим, из њих се јасно виде две или три области које се сматрају приоритетима. То су: борба против радикалног ислама као апсолутни приоритет, успостављање бољих али нужно узајамно корисних односа са Русијом и Кином (са првом, посебно у погледу борбе против тероризма а са другом у погледу међународне трговине), као и обустављање пропале политике извоза демократије, изградње нација (nation-building) и редефинисање односа са европским и азијским савезницима поводом трошкова за очување њихове безбедности.

У односу на сва ова питања, а посебно питање отварања према Русији, Трамп је трпео беспоштедне критике политичког естаблишмента како са демократске, тако и са републиканске стране. Бирачко тело је, међутим, било нешто другачије расположено. Крајем 2016. године, позитиван став према Владимиру Путину имало је чак 37 процената републиканских гласача. Више него двоструко, узгред, у односу на ставове према одлазећем председнику Бараку Обами, о коме се позитивно изјаснило тек 17 процената републиканаца.

И пре него што је почео да говори о спољној политици на политичким скуповима у оквиру председничке кампање, Трамп је скицирао своје погледе на ова питања у књизи Обогаљена Америка, објављеној крајем 2015. године. Поглавље ове књиге-програма посвећено спољној политици названо је „Борба за мир“ и, на констернацију америчког политичког естаблишмента, за разлику од савезника попут Немачке или Саудијске Арабије и протвиника/ривала попут Ирана или Кине, Русија се у њему ни једном речју не помиње. Истовремено, Трамп говори о двострукој, „доброј“ и „лошој“ Кини, са којом је спреман да заоштри односе у циљу смањења америчког заостатка у трговниском надметању. У овом кључу, чини се, треба тумачити и његово „таласање“ америчко-кинеских односа са функције изабраног председника.

Трампова реторика и спољна политика Америке вероватно неће изгледати онако екстремно као што је то на тренутке деловало током предизборне кампање. Међутим, све оне који су очекивали да новоизабрани председник, једном када освоји власт, напусти готово све позиције на којима је пре избора инсистирао, Трамп је у доброј мери разуверио самим инаугурационим говором. За мејнстрим медије, овај наступ је, разуме се, био „скандалозан“ и „екстремно националистички“, мада је, од стране самог председника и његовог тима, најављиван као прилично апстрактан и „филозофски“ говор. У њему је поново потцртана намера да се одустане од улоге светског полицајца и да се фокус држи на сопственом економском развоју, уз заштиту америчких безбедносних интереса само тамо где су заиста витално угрожени. Експлицитно помињање „исламистичког тероризма“, по први пут у историји инаугуралних говора, сведочи о томе да борба против тзв. Исламске државе за Трампа по свему судећи није само била средство за изазивање страха у изборној кампањи, већ да ће ово заиста бити један од приоритета нове администрације.

Док најављује „детант“ са Русијом и потенцијалну ескалацију тензија са Кином, Трамп ради на окупљању тима људи који ће у његовој администрацији бити задужени за спољну политику и безбедност – мада процес њиховог одобравања у Сенату иде неуобичајено споро, због снажног отпора Демократске странке. У симптоматично великом броју случајева, реч је о особама које важе за блиске Русији или Кини. Генерал Мајкл Флин, кандидат за саветника председника за националну безбедност, често је у америчкој јавности оптуживан да са Кремљом гаји односе који превазилазе границу патриотизма и политичког доброг укуса. Након Обамине одлуке да протера 35 руских дипломата због наводног учешћа Русије у хакерској компромитацији америчких избора, Флин је, према извештајима, хитно ступио у контакт са руским амбасадором у САД, Сергејем Кисљаком, раyменивши тога дана чак пет телефонских позива. Кандидат за државног секретара, бивши директор глобалног енергетског гиганта Ексон Мобила, Рекс Тилерсон (кога су Трамповом тиму предложили Кондолиза Рајс и Роберт Гејтс, потпуно нечујни у периоду председничке кампање) гаји неуобичајено блиске односе са руском администрацијом, у тој мери да је, по свему судећи, стајао иза лобирања против америчких санкција Русији у Конгресу.

За позицију америчког амбасадора у Кини Трамп је номиновао вишедеценијског гувернера Ајове, Герија Бренстеда, који се са кинеским председником Ши Ђинпингом познаје од 1985. године, и кога кинески високи функционери, укључујући Шија, не пропуштају да назову „блиским пријатељем“. У ситуацији када пред двема земљама стоји решавање великог броја озбиљних питања, наслеђених од Обамине администрације чији су резултати у Азији били драматично лоши (трговински односи, кинеска вештачка острва и војне базе у Јужном кинеском мору, питање Тибета, односа са Индијом, Пакистаном, Северном Корејом итд.) Трампов избор амбасадора, као и најава укидања уговора о Транс-пацифичком партнерству, могу се сматрати необично важним индикаторима будућих односа.

Где се ови Трампови ставови и персонална решења налазе у сложеном контексту савременог глобалног система, односно, шта је са осталим актерима светске политике? Велика Британија је изгласала напуштање Европске уније, што, упркос вапајима присталица останка у ЕУ, ни у ком случају не значи смањење њеног утицаја у глобалној политици и економији. Главно питање јесте да ли ће 2017. година донети „тврди“ или „меки“ брегзит, и какву ће улогу у будућој британској политици играти перјанице овог покрета попут шефа дипломатије Бориса Џонсона или Трамповог пријатеља и саветника Најџела Фаража, лидера опозиционе али нарастајуће Партије независности Уједињеног Краљевства. У другом кругу предстојећих председничких избора у Француској, по свему судећи, наћи ће се два атипична, проруска кандидата: бивши премијер Франсоа Фијон као кандидат деголистичког десног центра, и Марин Ле Пен као кандидаткиња популистичке деснице. Са сигурношћу се може тврдити да ће се француска политика и њен однос према ЕУ након избора прилично променити, без обзира на крајњег победника.

Није тајна да и Трампово, као и Путиново окружење одржава контакте са великим бројем десничарских лидера из централне и западне Европе. Трампов редовни саговорник из Италије је Матео Салвини, председник радикално десне Северне лиге (на насловној слици Салвинијевог твитер налога налазе се ликови Трампа, Путина, Марин Ле Пен, самог Салвинија, као и председника Слободарске партије Аустрије Хајнц-Кристијана Штрахеа, Алтернативе за Немачку Фрауке Петри и холандске Партије слободе Герта Вилдерса, уз поруку да нова 2017. година доноси „ветар промена“).  У Азији, премијери Индије Нарендра Моди и Јапана Шинзо Абе, већ неко време су препознати као значајан део глобалног таласа нарастајућег популизма. Абе је, иначе, био и први светски лидер са којим се Трамп састао након изборне победе.

То да Салвинијев „ветар промена“ вероватно неће поправити стање људских права и демократије широм света, опште је место. Бирачи, чини се, то и не очекују. Оно за шта по правилу гласају, јесу обећања о економском просперитету и глобалном војном дезангажовању. Да ли ово значи да ће светски поредак, на крају, ипак имати неке користи од политичких промена над којима се добар део планете и даље згражава? Познати теоретичар међународних односа и Трампов велики и оштар критичар, Стивен Волт са Харварда, запитао се у скорашњем чланку за Форин Полиси да ли постоји могућност успостављања „Трампфалског мира“ – алудирајући на Вестфалски мир којим је 1648. године окончан брутални Тридесетогодишњи рат и који је, такође понекад науштрб демократије, донео модерни концепт суверености као легитимизујуће основе међународног поретка.

Поредак заснован на договору најјачих донео је, касније, Бечки конгрес којим су окончани Наполеонови ратови и који је успоставио управу такозваног европског концерта (Аустрија, Пруска и Русија, а затим и Британија и Француска). Мада је бечки систем у институционалном смислу фактички пропао након Конгреса у Верони 1822. године, принцип равнотеже снага остао је као руководеће правило европске политике, и донео Европи реалтивно миран, стабилан и проспертетан „дуги деветнаести век“ – упркос сузбијању револуционарних и национално-ослободилачких покрета попут оног у средњој Европи 1848 године.

Принцип вестфалске суверености подразумева искључиву одговорност држава за сопствено становништво и територију, уз минималну толеранцију на мешање споља. Чини се да глобалне политичке промене заиста иду управо у овом смеру.

Принцип вестфалске суверености подразумева искључиву одговорност држава за сопствено становништво и територију, уз минималну толеранцију на мешање споља. Чини се да глобалне политичке промене заиста иду управо у овом смеру; Трампов слоган „Америка на првом месту“ (America first) одражава ову тенденцију, враћајући, после једног века, излоационистичку агенду у главне токове америчке политике. На конкретном плану, ово би значило да постоје све шансе да Трамп уважи савет Хенрија Кисинџера и прихвати руску анексију Крима, у замену за кооперативност на Блиском истоку, пре свега у Сирији, партнерство у обуздавању Кине (слично триангуларној дипломатији какву су Никсон и Кисинџер водили седамдесетих година XX века) и додатно смањење руског нуклеарног арсенала. Такође, по свој прилици би било дефинитивно заустављено источно ширење НАТО-а, за који је Трамп и у најновијем интервјуу немачком Билду и лондонском Тајмсу поновио да представља „превазиђену“ структуру.

Борба против међународног тероризма, према овом сценарију, постала би један од најважнијих задатака и области сарадње великих сила – као нуспојава, вероватно би дошло до радикалних промена у имиграционим политикама већине држава, као и глобалној слободи кретања уопште. Истовремено, америчка промоција демократије била би или потпуно напуштена (оружана компонента), или сведена на минимум (финансијска компонента). Амерички безбедносни савези ће бити преиспитани, мада, најчешће, не и раскидани, док ће партнери и савезници бити принуђени да улажу више финансијских и материјалних ресурса у своју одбрану. На Блиском истоку, сарадња САД и Русије ићи ће у правцу пацификовања односа Ирана и Израела представљањем Исламске државе као заједничког противника; Саудијска Арабија, иако и даље амерички савезник, већ је на путу да од регионалног хегемона постане само један од релативно равноправних регионалних играча. Ердоганова све ауторитарнија Турска, некада одани амерички савезник у оквиру тзв. јужног крила НАТО-а, данас је једна од држава које са највећим нестрпљењем дочекују смену власти у Вашингтону.)

Оно што је у оваквој међународној слици представља куриозитет, то је да би једна важна држава – као некада Француска или Британија – остала изван „концерта“. Немачка се, у великом броју западних медија, већ увелико назива „јединим преосталим лидером слободног света“ и последњом браном надолазећем глобалном таласу популизма. Међутим, Немачка, упркос изванредно снажној економији, нема капацитет за улогу која јој се додељује. Најпре, она је у војно-стратешком смислу у озбиљном заостатку у односу на већину других глобалних играча. Војна вежба са почетка 2015. године, када су припадници Бундесвера користили офарбане метле у недостатку пушака, још увек се препричава као један од бизарнијих момената савремене одбрамбене праксе. Исто тако, политичка будућност Ангеле Меркел која се, с разлогом, перципира као покретач немачког развоја и нарастајуће међународне улоге, далеко је од извесне пред савезне изборе у јесен 2017. године.

Европски пројекат какав познајемо, дакле, несумњиво ће наставити да еродира. Питање је, међутим, да ли ће долазеће турбуленције бити препознате од стране кључних актера – укључујући и либералне елите и још увек владајући естаблишмент – као прилика за корените реформе, или ће „талас популизма“, када једном буде прошао, за собом оставити вакуум који ће довести до потпуне ерозије европског система. Конструкција ЕУ је очигледно била осмишљена тако да функционише само у мирним временима: долазак једне кризе, а нарочито стицај  неколико њих у само једној деценији, оголио је све мањкавости. Предстојеће године биће прилика да се Унија коренито институционално реформише, или дефинитвно попуца по шавовима.

Стенли Кјубрик је, кажу, за потребе филма „Доктор Стрејнџлав: Како сам научио да престанем да бринем и заволео бомбу“ из 1964. године, лик бизарног Стрејнџлава изградио на основу биографије, па и физиономије Хенрија Кисинџера. Доајен америчке дипломатије, једини Американац који се редовно, и у четири ока, састаје са Владимиром Путином, био је упадљиво уздржан у време америчке изборне кампање. Француски политиколог Доминик Мојси недавно је написао да је Кисинџер „престао да брине и заволео Трампа“, будући да је бивши државни секретар већ одржао неколико састанака са новоизабраним председником. На јануарској конференцији за новинаре, првој таквој још од лета 2016. године, Доналд Трамп је изјавио да „ако се Путину допада Трамп, то је предност а не хендикеп“. Какве год да су перспективе америчко-руског партнерства у настанку, оно ће, по свему судећи, бити окосница нове верзије концерта великих сила, који ће руководити међународним системом наредних година. Последице, лоше или добре, несумњиво ће бити далекосежне и упечатљиво обележити следећих неколико деценија светске политике.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top