Kada neko ko želi da živi monaškim životom dođe u manastir, tada prolazi kroz tri koraka: Iskušenik, Monah male shime i Monah velike shime

Istočno monaštvo može biti veoma složeno i postoji raznovrsnost praksi koje se mogu naći u slovenskom, grčkom i ostalim monaštvima. Ovde se nalazi dobar i poduži opis monaških stepena, preuzet iz izdanja Bogoslovije Sv. Tihona (Pensilvanija, SAD):

Kada neko ko želi da živi monaškim životom dođe u manastir, tada prolazi kroz tri koraka ili stepena: 1) Iskušenik (početnik, među koje se ubraja i rasofor, rizonosac), 2) Monah male shime (krstonosac ili stavrofor), i 3) Monah velike shime (na ruskom jeziku: shimnik). Iskušenik koji ulazi u manastir želi to da učini u nameri da časno pristupi u takozvano anđelsko stanje, zato što se monasi odriču svih svetovnih stvari, ne žene se, ne stiču i ne poseduju imovinu,  žive kao i Anđeli na Nebu, slaveći Boga danonoćno i tvoreći Njegovu volju u svemu što čine.

Prva stvar koju radi svako ko želi da izvrši neki težak zadatak jeste priprema. Na primer, ako je neko sportista, on će se pripremati fizički i psihički kako bi što bolje obavio svoj sportski zadatak. Ako neko želi da postane doktor ili advokat ili poslovni čovek ili bilo šta, on će se prvo adekvatno pripremiti u pogledu obrazovanja, zatim će da ispeče svoj zanat pod vođstvom nekog sa iskustvom, i tako dalje. Vojnik prvo provodi vreme u pripremnom kampu, gde ga fizički i mentalno obučavaju da bude dobar vojnik. Tako, na isti način, onaj ko želi da postane monah mora se prvo pripremiti za taj zadatak, gde ulazi kao iskušenik (ili početnik).

U periodu od najmanje tri godine iskušenik mora da se priprema pod vođstvom nekoga ko je iskusan u monaškom životu i rukovođenju dušom, uranjanjem sebe u život manastira, boreći se da izvrši poslušnosti koje su mu dane i pripremajući se za monaški život psihički (kroz rad, poslušanja, post, bdenja, itd.) i duhovno (kroz svoje molitveno pravilo i poslušanjem svome starcu). Ovaj trogodišnji pripremni period postoji još od najranijih vremena, jer je sv. Pahomije, osnivač ovog „zajedničkog života“ (opštežića), bio rukovođen Anđelom: da se nikom ne dozvole viši podvizi dok ne prođu bar tri godine... Neka niko ne pristupi ovoj oblasti dok ne izvrši neki teži podvig.

Tradicionalno, iskušenik, nakon što je proveo kratko vreme u mirjanskoj odeći, oblači se u skladu sa monaškim pravilima, to jeste, u podrasnik (stihar ili donja mantija) i skufiju (monaška kapa). Podrasnik je jednostavna haljina sa uskim rukavima koja dopire do gležnjeva, a skufija je kruta kapa kružnog oblika koja je zajednička svom pravoslavnom sveštenstvu i monaštvu. Ova odeća je uvek crne boje (kao i ostala monaška odeća), što označava pokajanje i mrtvilo za spoljašnji svet. 


Rasofor

Nakon što je proveo određeno vreme kao iskušenik, može preći na naredni korak, a to je rasoforni monah, koji se, moramo dodati, i dalje smatra za početnika, ali u posebnom smislu. On ne polaže monaški zavet, kao što to čine monasi male i velike shime, ali se i dalje smatra, iako nesavršenim, istinskim monahom. Ne može se ženiti, ne može napuštati manastir bez odobrenja, a ako bi napustio manastir i oženio se, potpao bi pod ekskomunikaciju. Pa ipak, on je i dalje početnik.

Uvođenje u čin rase se obično obavlja nakon jednog od kanonskih časova. Stojeći pred igumanom, kandidat se postriže (sečenje kose u obliku krsta) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ukazujući da on od sebe odbacuje sve prazne reči i dela, kao i da na sebe preuzima jaram Gospodnji. Iguman ga onda oblači u rasu ili gornju mantiju (spoljašnja mantija sa širokim rukavima) i stavlja kamilavku (kapa sa ravnim vrhom).

U drevna vremena riza se nosila u dane žalosti i ona označava da početnik mora da žali zbog svojih greha. Kamilavka (kapa koja štiti od toplote) označava da početnik mora ukrotiti toplotu svojih strasti. Stoga se početnik i zove rasofor, odnosno „onaj koji nosi mantiju“, ali kao što je već navedeno, on nije dao monaški zavet. U naše vreme rasoforni monah može da nosi kamilavku sa velom (panakamilavka), kao što je nose monasi male i velike shime.

Onaj koji je udostojen čina rasofora nije u obavezi da dalje napreduje u monaškim činovima, i mnogi to i ne čine po vlastitom izboru, mada ni početnici nisu u obavezi da uznapreduju u rasofor, koji predstavlja preduslov za naredni korak u monaštvu, a to je mala shima. 


Čin male shime

U monaštvu su prvobitno postojala samo dva čina: iskušenik i monah anđelskog lika (ili velike shime). Tako možemo reći da je za svakog monaha najpoželjniji podvig duše podvig dostizanja savršenstva primanjem velike shime. Još od davnina monasi su govorili o velikoj shimi kao o vrhuncu monaštva, gde monah voli Boga savršenom ljubavi u skladu sa Jevanđeljem, svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim (Matej, 22:37). U određeno vreme pojavila se mala shima kao pripremni korak za veliku shimu. Opštežiće – zajednički život (monaha male shime) postaje poznat kao zaručenje i izolacija odnosno osama (život monaha velike shime) u okviru manastira, kao stvarni brak. 


Postrig

Osnovna karakteristika čina male shime jeste postrig i polaganje monaškog zaveta. Monaški postrig (ili monašenje) može se posmatrati kao svetotajinski brak duše sa Nebeskim Ženikom, ali se takođe može posmatrati kao drugo krštenje pošto je sama ceremonija slična ceremoniji samog krštenja. Kandidat za monaški postrig dolazi kao pokajnik, kao i na krštenju (u originalnom grčkom tekstu obreda kandidat se označava kao katihumen ili oglašeni, i on ispunjava, na određen način, katihumenat koji prethodi monaškom postrigu za vreme svog trogodišnjeg iskušeničkog perioda).

Kandidat stoji razodeven u priprati crkve kao za krštenje pogružavanjem, označavajući da se stari čovek odstranjuje a novi čovjek rađa. Zaveti se daju kao pri krštenju, slično zavetima o odricanju, veri i poslušnosti do kraja života koji se daju pri krštenju, a daju se kao odgovor na određena pitanja, takođe kao kod krštenja. Dodeljuje mu se novo ime, kao na krštenju, a kosa se postrižava, baš kao na krštenju. Novom monahu se daje krst, kao što se stavlja krst oko vrata novokrštenome, i u ruke mu se daje da drži upaljenu sveću, takođe kao novokrštenome.

Dakle, očigledna sličnost monaškog postriga sa činom krštenja nije slučajna. Zaista, u uputstvu datom monaškom katihumenu u činu velike shime (paralelno sa činom male shime) izgovaraju se sledeće reči: „Drugo krštenje primaš... i bićeš očišćen od svojih greha“.

Takođe u monaškom postrigu možemo videti svetotajinski čin povratka bludnog sina kući svoga oca, gde, u početku, on stoji udaljen od kuće svoga oca (u priprati ulaza u svetilište) kao pokajnik, pošto je napustio svet nakon ispijanja čaše obmanjujućih naslada. Videvši ga izdaleka (kao što je otac spazio svog bludnoga sina), monasi dolaze da ga pozdrave i doprate do vrata oltara, gde ga čeka njegov otac (iguman). 

Pri činu male shime, kao što je napred navedeno, kandidat stoji razodeven i bosonog u priprati, noseći samo jednu vrstu košulje, čekajući, kao pokajnik, da bude sproveden u kuću svoga oca. Prilikom sprovođenja igumanu, početnik usput čini tri metanije i zatim se zaustavlja ispred carskih dveri gde ga čeka iguman. Pred njim stoji stalak na kom se nalaze položeni krst i Jevanđelje.

Iguman ga zatim pita šta on ovde traži svojim dolaskom. Daje se odgovor: „Tražim život isposnički“. Iguman ga zatim nastavlja ispitivati da li on teži anđelskom liku, da li on sebe predaje Gospodu svojom vlastitom voljom, da li on namerava da ostane u manastiru i vodi umrtvljen život do poslednjeg daha, da li namerava da se drži u devstvenosti, celomudrenosti i pobožnosti, da li će ostati poslušan ocu nastojatelju i bratstvu sve do svoje smrti, te da li će dobrovoljno izdržati ograničenja i teškoće monaškog života. Kada on na sva pitanja odgovori sa: „Da, časni oče, uz Božiju pomoć“, onda ga iguman opominje o prirodi monaškog života, i onda se početnik obavezuje da će se držati svojih zaveta koji su uključeni u Činu monaškog veroispovedanja sv. Vasilija Velikog.

Zatim, u cilju provere njegove spremnosti iguman mu tri puta daje makaze kojima treba da se izvrši postrig, svaki put tražeći da uzme makaze i da ih vrati. Početnik svaki put uzima makaze i vraća ih nazad igumanu, celivajući njegovu ruku. Onda iguman postriže kosu početnika u obliku krsta, govoreći: „Naš brat se postriže sečenjem kose sa njegove glave u ime Oca i Sina i Svetoga Duha,“ i čineći to menja ime početnika u drugo, u znak potpunog odricanja od sveta i savršenog samoposvećenja Bogu. Naravno, prvi čin poslušnosti novog monaha jeste prihvatanje novododeljenog mu imena.


Monaške odežde

Nakon završetka postriga, novi monah se oblači u skladu sa monaškim činom. Daje mu se da nosi tkaninu u obliku kvadrata koja se zove paraman (dodatak mantiji) na kojoj je predstavljen Hristov Krst sa kopljem, trskom i sunđerom, i sa natpisom: „Na telu svome  nosim rane Gospodnje“. Ovo je pričvršćeno oko ramena i struka sa vezama koje su zašivene u uglovima, i služe da podsećaju monaha da je na sebe preuzeo Hristov jaram i da mora da kontroliše svoje strasti i želje. U isto vreme oko vrata mu visi krst (često je vezan za isti konopac sa kojim je povezan paraman), označavajući da je on Hristov sledbenik.

Onda se monahu daje podrasnik, isti onaj koga nose iskušenici. Kožni kaiš, napravljen od kože mrtve životinje označava mrtvilo sveta, pričvršćen mu je oko bokova. Ovo opasivanje oko bokova takođe predstavlja telesnu obamrlost i spremnost da služi Hristu i Njegovom povratku (Luka 12:35-37).

Zatim se monahu daje mantija (ogrtač), dugačka haljina bez rukava takođe zvana ogrtačem neraspadljivosti i čistote, gde odsustvo rukava znači zabranu svetovnih težnji. Na glavu mu se stavlja kamilavka sa velom (na ruskom jeziku zvana klobuk) ili kapa spasenja. Veo označava da monah mora prekriti svoje stvari od iskušenja, i zaštiti svoje oči i uši od svih taština. Krila vela datiraju još iz vremena sv. Metodija (846), konstantinopoljskog patrijarha, koji je ranjen u lice za vreme vladavine cara Teofila ikonoborca. Kako bi prekrio svoje rane svetitelj je nosio krila sa svojim velom pričvrstivši ih na donji dio lica. Tako se krila vela koriste od tada u znak sećanja na patnje ovog svetitelja. Naposletku monahu se daju sandale da nosi na nogama.

Nakon odeće, monah dobija molitvenu brojanicu (čotki na ruskom jeziku) sa mnogo čvorova za brojanje molitvi i metanija. Ova brojanica je monaški duhovni mač koji mu pomaže da pobedi odsutnost uma dok je u molitvi, i da otera zle misli iz svoje duše. Onda mu se u ruke daje krst kao štit vere, kojim će ugasiti plamene strele nečastivog. Na kraju, daje mu se upaljena sveća, koja znači da on mora težiti da bude svetlost svetu čistotom svog života, dobrim delima i dobrim ponašanjem. 

Na kraju svega, đakon izgovara veliku jekteniju sa dodatkom posebnih molbi u ime novog monaha. Himna, Svi vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste pjeva se kao pri krštenju, a zatim se čita poslanica i Jevanđelje podsećajući novog monaha da on mora voditi rat protiv neprijatelja spasenja, i kako ljubav prema Bogu mora biti veća od ljubavi prema roditeljima, itd. Na kraju ceremonije, monah razmenjuje celiv mira sa ostalom bratijom manastira.


Čin velike shime

Kao što je ranije navedeno, krajnji cilj monaha jeste čin velike shime (ili anđelski lik). Onaj koji teži da dostigne ovo stanje obično se bori dugi niz godina u monaškom životu, i često se ne dodeljuje do samog kraja života monaha. Oni koji dostignu to stanje obično provedu ostatak svog života u potpunoj izolaciji i tihovanju u okviru manastira ili posebno pripremljenom skitu ili isposnici, gdje mirjanin ne može ući čak ni da se pomoli. 

Međutim treba napomenuti da svi oci i podvižnici Crkve ne dele monaštvo na malu i veliku shimu. Na primer, sv. Teodor Studit (826) nije se slagao sa ovom praksom s obzirom na to da je smatrao da, kako postoji samo jedan sveti čin krštenja, tako treba biti samo jedan oblik monaštva. Praksa je, međutim, postala široko rasprostranjena, mada se u svetogorskim grčkim manastirima, na primer, praksa sv. Teodora se generalno poštuje. 

Čin velike shime se razlikuje od male shime u sledećim detaljima: 1) monaška odeća se postavlja na Časnu Trpezu noć ranije, označavajući da je kandidat prima od samoga Gospoda; 2) ime monaha se ponovo menja; 3) umesto paramana, monah velike shime dobija haljinu koja se zove analav, dok monah svakodnevno nosi krst u oponašanju Hrista. To se nosi oko vrata i na kraju doseže do zglobova. Na njemu je prikazan Hristov Krst zajedno sa kopljem, trskom i sunđerom, kao i lobanjom i ukrštenim kostima. Kao paraman i analav je načinjen od kože mrtve životinje iz istog razloga; 4) umesto kamilavke sa velom monahu velike shime se daje kapuljača na kojoj je izobraženo pet krstova, i to jedan na čelu, jedan na leđima između ramena, jedan niže na leđima, te po jedan na svakom krilu vela. 


Monahinje 

Na kraju, moramo napomenuti da pravoslavno monaštvo obuhvata kako muškarce tako i žene. Opšta pravila za organizovanje monaškog života, monaške činove, postrig, navike, itd. su isti za sve monahe, a ciljevi i težnje vezane za monaški život su takođe isti i za muškarce i žene. Uobičajeno, žene monahinje žive u ženskim manastirima, i kao što se monasima obraćamo sa brate ili oče, tako se monahinjama obraćamo sa sestro ili mati. Nastojnica manastira je igumanija. Pa ipak, iako su odvojeni u različitim manastirima, izlovani od drugog pola, monasi i monahinje su slični i ujedinjeni u zajedničkoj potrazi za anđelskim stanjem.




Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top