Među nacional – revolucionarima filozofija tradicionalizma odmah se asocira sa imenom barona Juliusa Evole. To nije slučajno: baš Evola je bio jedini koji je pokušao dati tradicionalističkoj misli političku formu. Evola se starao da aktivira tradicionalističke principe, nadajući se da će zaštita i propaganda tih principa dovesti do sazdanja nove elite. Zahvaljujući takvoj praksi njegove su ideje počevši sa 1968 – 69 godinama stekle mnoštvo sledbenika. Očevidno je da svi nisu pravilno shvatili Evolu. Pa i više od toga, krajem 70-tih godina desio se čudan fenomen, koji se može nazvati „evolomanija“. Pojavili su se pravi „žreci“ kulta Evole, za koje je sve počinjalo i završavalo sa učiteljem, i za koje pored Evole ništa nije postojalo. To je bez sumnje preterivanje. Tradicionalistička misao je u svojoj osnovi anonimna; tu nema šta da se izgrađuje, jer je u toj oblasti sve već sazdano, sve je rečeno i sve je određeno. Ostaje samo sve to skupiti i dovesti do ljudske svesti. Evola je rođen u Rimu 15. maja 1898. godine, i njegovo prvo intelektualno iskustvo vezano je za pojavu avangardne umetnosti. U vreme dok je bio dadaista i futurista Evola je napisao nekoliko dadaističkih poema i eseja o apstraktnom slikarstvu. Prvi svetski rat paralisao je njegovo stvaralaštvo. Prvi autor koji je uticao na Evolu, bio je Papini, koji je sarađivao u žurnalu „Leopardo“ a zatim, posle Prvog svetskog rata, u kojem je Evola učestvovao u činu potporučnika artiljerije, Evola se upoznao sa radovima R. Genona, čitao je Ničea i Ota Vajningera. U svojoj prvoj značajnoj knjizi „Teorija apsolutnog individuuma“ (1925) Evola je istupio protiv idealističkih teorija u zaštitu „tradicionalističkog realizma“. Iako se malo interesovao za politiku Evola je video u dolasku fašizma na vlast silu koja je sposobna obnoviti Tradiciju na zapadu, tradiciju o kojoj je govorio Genon. U to vreme Nacionalna fašistička partija predstavljala je najneobičniju smesu od neohegelovskih intelektualaca, skvadrista koje je malo interesovala dijalektika, bivših anarhista, socijalista, i komunista; ljudi koji su izašli iz najreakcionarnijih desnih krugova; i razume se karijerista svih boja. O istinskom jedinstvu tu nije moglo biti ni reči – pravim fašistima uspelo je da se objedine tek 20 godina nakon toga u vreme Italijanske socijalne republike. Evola je više voleo da se ne meša u političku borbu, iako je napisao nekoliko značajnih radova posvećenih ideološkim problemima. U svom „Paganskom Imperijalizmu“ on je, na primer, sabrao sve izreke Musolinija o klasičnom imperijalnom Rimu i dao je celom tom kompleksu harmoniju i jasnu usmerenost. Pošto su se Musolini i fašizam često koristili primerom drevnog Rima obraćajući se ka idealu u njemu ovaploćenom, pojavila se mogućnost (u krajnjoj liniji tako je smatrao sam Evola) da se pređe sa reči na dela, i da se napunivši fašizam rimskim idealima učini prvi korak u pravcu restauracije Tradicije. Ta ideja ovaploćena u gore pomenutoj knjizi, a zatim u žurnalu „Kula“ („Torre“) nije dovela do značajnijih rezultata. Musolini je bio upoznat sa radovima Evole i visoko ih je cenio. Pored toga Evola je objavio u službenom organu režima „Fašistička kritika“ nekoliko svojih eseja. Možda je najpoznatiji od njih postao esej „Fašizam kao volja za stvaranje imperije i Xrišćanstvo“. Ovde je Evola dosta grubo kritikovao Xrišćanstvo, apostola Pavla kao preteču boljševizma, identičnog njemu u svojim humanističkim, pacifističkim i egalitarističkim korenima – Taj esej je izazvao burnu polemiku jer se pojavio baš u vreme kada je Musolini potpisao Lateranske ugovore sa Papom, i razume se da on nije bio za slične politički neumesne teme. Posle desetog broja „Kula“ je prestala da izlazi zbog mnoštva pravnih problema. Evola je sve pažljivije pratio novi pokret koji je stupao na nemačku političku scenu sa neobičnom snagom počevši od 1927 – 29 godina. Prvi, sa kojima je Evola stupio u kontakt bili su predstavnici „Xerenklub“ – a i mladi „konzervativni revolucionari“. Kroz žurnal „Filozofska diarama“ Evola je objašnjavao i širio u Italiji principe i teze te nove nemačke tendencije. Za razliku od Italije, Nemačka je imala jednu prednost: ona je sačuvala praktično u čistom obliku jednu ratničku, vojnu tradiciju – prusizam. U to vreme Evola je bio uveren da Evropu ratovi neće mimoići – da joj predstoji ili da se ujedini ili da umre. Saradništvo Evole sa fašističkim žurnalom nije rezultiralo njegovom integracijom u partijski aparat. Evola je precizno razlikovao organsku državu od totalitarne države. Karakterna crta fašizma je bio njegov totalitarizam. Vlast i interesi države stajali su ovde iznad interesa ličnosti čoveka, dok je istovremeno u osnovi Evoline doktrine, nasuprot tome stajala ličnost (kao duhovni nivo čoveka), suprotstavljena prostoj individualnosti, ličnost kao izdiferencirana suština, koja leži u osnovi fundamentalne nejednakosti ljudi. Individuum (i sledstveno tome individualizam) – to je svođenje čoveka na prostu atomarnu jedinicu, podobnu svim drugim jedinicama, sa kojima on treba da se sudara, zajedno dejstvuje i živi. Totalitarizam je po mišljenju Evole karakterističan po svom centralizmu. Organizam je antiteza totalitarizmu. Organska struktura centralizovana je u odnosu na svoj fundamentalni princip i povezana je sa Tradicijom, ali su njeni pojedini delovi, ne manje savršeno autonomni. To, što je u fašizmu predstavljeno figurom Dučea, a u nacional-socijalizmu figurom Firera, u organskom društvu treba biti zamenjeno pojmom „rukovodeće političke klase“ (ideja Parete) ili „elite“. Evola je smatrao fašizam „previše plebejskim“ i demagoškim, a u mnogim svojim manifestacijama delimično mistifikatorskim, i istovremeno „poslednjim produktom liberalizma“. Evola je dosta precizno predskazivao da u tom obliku, u kojem se pojavio italijanski fašizam, on mora sasvim i u potpunosti propasti. Sve te teze bile su izrečene od strane Evole, posle rata u knjizi „Fašizam viđen zdesna“ štampanom zajedno sa „Razmišljanjima o Trećem rajhu“. Evolina ocena fašizma prostirala se delimično i na NSDAP. Blizak nekim krugovima SS Evola je pomagao „Crnom redu“ u istraživanju masonskih arhiva rekviriranih po čitavoj Evropi i sakupljenih u Beču. Baš na tom poslu zateklo ga je jedno od američkih bombardovanja grada, za vreme koga je bio teško ranjen u kičmu i ostao invalid. Veza Evole sa nacional-socijalizmom, i naročito njegova razrada „rasne doktrine“ omogućila mu je da održi seriju konferencija u nacional-socijalističkoj Nemačkoj i da izda prevode svojih knjiga na nemačkom jeziku. Ali više od svega privukla je Evolu rumunska Gvozdena garda i njen lider Korneliu Zelea Kodreanu. U Kodreanuu je Evola video mističnog vođu koji je u stanju da ostvari višu duhovnu vezu sa običnim aktivistima. Organizacija tog patriotskog pokreta više je ličila na viteški red nego na političku partiju. Vernost Kodreanua vekovnim rumunskim tradicijama i njegov duhovno – rasni pogled na svet činili su ga idealnim ovaploćenjem Vođe, koji je za sobom vodio „elitu“ kroz ruševine savremenog sveta. Evola se lično upoznao sa Kodreanuom nakon čega je svoje utiske objavio u nevelikom eseju, posvećenom gvozdenoj Gardi. Posle rata Evola je sarađivao sa „F.A.R.“ – „Fašijami revolucionarne akcije“, zbog čega je bio suđen i proveo neko vreme u zatvoru. Videvši, da deo italijanske omladine odbacuje uvezenu anglo-saksonsku demokratiju, Evola je odlučio da „orijentiše“ tu omladinu serijom saveta i razmišljanja, objavljenih u nacional – revolucionarnom žurnalu tog vremena. Brošura „Orijentacije“ postala je zametak kapitalnog dela „Ljudi i ruševine“ koji joj je sledio, i knjige, posvećene egzistencijalno – filozofskoj problematici „Revolucija protiv savremenog sveta“. Krajem 60-tih godina radovi Evole dobili su novu potvrdu. Najpre zbog toga što su se mnoge od njegovih ideja o trijumfu potrošačkog društva, progresivnoj masifikaciji, unutrašnjem identitetu sovjetskog i američkog pogleda na svet itd. – sasvim potvrdile, i zbog toga što, iako u preinačenom obliku „nova levica“ i sledbenici Markuzea adaptiraju i koriste ideje Evole razradivši njihovu „levu“ varijantu. U Italiji je ime Evole postalo ratna zastava „novog protesta“ ili „borbe protiv sistema“. Adriano Romualdi – koji je prerano poginuo u automobilskoj nesreći i Klaudio Muti – među ostalim produžili su delo Evole. Romualdi je objavio esej pod nazivom „Evola – ličnost i delo“ i produžio je primenjivanje metafizičkih principa u političkoj sferi koje je započeo Evola. Treba pomenuti i njegov esej „O problemu evropske tradicije“ i dve nevelike brošure – „Ideje za desnu kulturu“ i „Desnica i kriza nacionalizma“. Desnica? Desni? Šta to znači? Zar desni nisu isti po značenju levima i ne javljaju li se delom sistema? Ovde su neophodna razjašnjenja. Evola, Romualdi i drugi desničari često su koristili izraz „desnica“, ali kakav su mu smisao pridavali? Razume se, nije reč o političkoj desnici, koju predstavljaju demokratsko – liberalni konzervativci. „Konzervacija“ čuvanje savremenog stanja sgvari je apsurd, jer ničega što bi zaslužilo čuvanje u njemu nije ostalo. U rečniku Tradicije mnogi su simboli predstavljeni rečima, a neke su reči same po sebi simbolične. Reč je o idejnom i metafizičkom planu bića, i baš u tom smislu Evola je sebe smatrao desnim, suprostavljenim levim (nije slučajno da je u italijanskom jeziku – sinistra – što znači „levo“ slično sa – siniestra – što znači „užasno“, „uznemireno“, a (destra, „desno“, znači takođe „pravilno“, „istinito“) na ideološkom planu tradicionalistička misao suprotna je levoj i marksističkoj misli. Kada Evola posmatra fašizam „zdesna“ on o njemu ne rasuđuje kao buržoaski i reakcionarni posmatrač, nego ga sudi sa tačke tradicionalističkog revolucionara, koji se ideološki nalazi zdesna, a politički s one strane demokratskih igara levih i desnih uređenih samim sistemom. U knjizi „Ljudi i ruševine“ daje se plan političkih dejstava onima koji ne učestvuju u politici sistema i bore se protiv nje. Takvi ljudi su revolucionari jer pokušavaju da uspostave nešto novo, ali su oni istovremeno i „konzervatori“ jer se bore za pobedu tradicije, koju hoće sačuvati po svaku cenu. Evola kritikuje osnovni princip liberalizma (zbrku između pojmova individuuma i ličnosti). Vraćajući se na liniju „Orijentacije“, Evola razvija ideju da je marksizam logički završetak liberalizma, bez koga on nikada ne bi mogao postojati, isto kao što se ni liberalizam ne bi mogao pojaviti bez ideje prosvetiteljstva, a ona bez humanizma. Reč je o mehanizmu uzroka i posledica, i taj put vodi u teoriju kosmičkih ciklusa. U „Revoluciji protiv savremenog sveta“ Evola dokazuje da se savremeni haos uklapa u okvire višeg tradicionalnog poretka, jer je „u tablicama zapisano“, da za periodom svetlosti dolazi period tame, dok ne nastane nova epoha svetlosti i ne završi se taj ciklus. „Da bi se rodilo novo staro treba da umre“. Naša civilizacija je osuđena da pogine. Tužna sudbina. Šta može da učini čovek koji je krenuo putem tradicije u onom času kada se više ništa ne može učiniti jer se civilizacija kliže nadole i nemoguće je zaustaviti taj pad? Suprotstaviti se. Kao i uvek u tom slučaju znameniti savet Evole o neophodnosti toga da se ostaje na nogama usred sveta ruševina dobiva svoj puni smisao. U današnjem svetu i u bliskoj budućnosti vratiti se ka tradicionalnom obliku postojanja ne izgleda moguće, ali čovek, ličnost, koji je shvatio sadržaj Tradicije, treba da zna da „osedla tigra“ to jest da se ne preda pred nepovoljnim uslovima, da ne kapitulira pred njima, nego da ih iskoristi. Iskoristiti ih? Za šta? Da, da li se ikada pitate zašto je među nacionalnim revolucionarima toliko raširen lik „viteza Grala“? Danas nije reč toliko o borbi za dostizanje političke pobede, koliko o borbi za punu realizaciju ličnosti. Cilj te borbe je unutrašnja realizacija aktivista koji na taj način prevazilazi materijalnost postojanja i stupa u svet više realnosti. Isto kao što su vitezovi Grala posvećivali svoj život traženju Sveštene čaše, videći u toj potrazi konačan cilj – unutrašnje preobraženje – tako i sada aktivista nacional – revolucionar treba da postane novi vitez Grala, treba da se posveti toj borbi, zbog toga što je samo tako moguće stvoriti novu rasu slobodnih ljudi, koji pale svetlost nove zore. Ideja „Osedlati tigra“ bila je razvijena u knjizi sa tim nazivom, gde je kao i u knjizi „Luk i palica“ sabrana cela serija egzistencijalnih orijentira za život u savremenom društvu. Ali koliko god bio aktivista predan principima Tradicije on je prinuđen da živi i deli egzistencijalne realnosti savremenih uslova, od kojih se ne može sasvim odvojiti i koje je dužan pravilno da prima i ocenjuje. U „Revoluciji protiv savremenog sveta“ Evola čisti različite zapadne tradicije od drugostepenih detalja sa ciljem da obnovi i otkrije tradiciju zajedničku za sve evropske narode. Knjiga je podeljena na dva dela. Prvi je posvećen opisu principa Tradicije, dok se u drugom delu ukratko analizira istorija Zapada, počevši sa mitološkim ciklusima i završavajući sa pomenutim razmatranjima o sovjetsko – američkom kapital – imperijalizmu. Idealni tip društva konkretizuje se za Evolu u tri istorijske etape – drevne Imperije, srednjovekovni viteški redovi i gibelinska predstava o Imperatoru. U svim slučajevima postoji zajednički temelj – vlast ima natprirodnu višu osnovu, duhovna i svetovna vlast tesno su povezane, svetovna vlast se opire na duhovni autoritet. Nit koja ih povezuje prekida se kada Isus iz Nazareta izriče svoj sud „Caru carevo, a Bogu božije“ Kraljevi – žreci ustupaju svoje mesto ratnicima – reč je o Srednjovekovlju – osnovani na večnim principima viteški redovi prestrojavaju Zapad na osnovu ljudskog tipa – tipa ratnika – monaha. Kada ti redovi prestaju da postoje gibelinizam, tj. doktrina, koja organski objedinjuje duhovnu sa svetovnom vlašću, preuzima zastavu borbe. Dante je prekrasno odrazio ideale gibelina u svojoj „Božanskoj komediji“. Dolaskom epohe renesanse merilo po kome se sve meri postaje čovek, humanizam otvara put racionalizmu, a on priprema nastupanje epohe buržoazije, koja je zauzela mesto degenerisane kaste aristokrata. Desio se konačan raskid sa Tradicijom, i ostalo je samo da se čeka dok Bog vremena, Kronos, podstakne buržoaziju u njenoj trci za raskoši i komforom na rađanje proleterijata, koji je u svojstvu četvrte kaste i izašao na istorijsku arenu posle evropskog rata u vidu oktobarske revolucije u Rusiji. U Tamnom veku zakon kastinske degeneracije deluje punom snagom, i mi se danas nalazimo u konačnoj fazi te degeneracije. Evola je umro 1974. god. Urnu sa njegovim prahom sahranila su dvojica italijanskih alpinista, članovi centra evolističkih istraživanja, na vrhu planine Monte Roza. Danas se njegove knjige izučavaju sa velikom pažnjom u svim omladinskim nacionalno revolucionarnim krugovima. Jedinstvenom alternativom za nacional – revolucionare ostaje borba protiv sistema i izgradnje u toku te borbe nove elite, od koje će zavisiti budućnost.


Prevod: Željko Poznanović

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top