Što su teži vojni porazi Vehrmahta na bojnom polju, to veća postaje nacistička pobeda u političkom ratu koji se tako često a netačno naziva običnom propagandom. Osnovna teza te nacističke političke strategije glasi da između nacista i Nemaca nema nikakve razike, da narod kao jedan stoji uz vlast, i da su sve savezničke nade da će naći neki deo naroda koji nije ideološki zaražen i sva pozivanja na buduću demokratsku Nemačku puka iluzija. Naravno, ta teza implicira da nema nikakve razlike u pogledu odgovornosti, da će nemački antifašisti od poraza trpeti isto onoliko koliko i nemački fašisti, i da su tu razliku saveznici na početku rata povukli isključivo u propagandne svrhe. Dalja implikacija je da će odluka saveznika o kažnjavanju ratnih zločinaca ostati samo prazna pretnja zato što neće moći da nađu nikoga na koga se ta optužba ne bi mogla primeniti.

Da takve tvrdnje nisu puka propaganda i da se oslanjaju na vrlo realne i užasavajuće činjenice, to smo svi naučili tokom poslednjih sedam godina. Organizacije za zastrašivanje koje su u početku bile strogo odvojene od naroda, organizacije u koje su primani samo oni koji su mogli da dokažu svoju kriminalnu prošlost ili spremnost da postanu kriminalci, u međuvremenu su neprekidno proširivane. Zabrana pripadnicima vojske da budu članovi stranke ukinuta je generalnom naredbom koja sve vojnike potčinjava partiji. Dok su zločini, koji su oduvek predstavljali deo dnevne rutine koncentracionih logora još od nastanka nacističkog režima, isprva bili ljubomorno čuvan monopol SS-a i Gestapoa, kasnije su se i pripadnicima Vehrmahta dodeljivali zadaci masovnih likvidacija. Tajnost tih zločina je u početku čuvana svim sredstvima, a svako izveštavanje o njima kažnjavano je kao neprijateljska propaganda. Kasnije, međutim, takvi izveštaji šireni su u tajnim kampanjama koje su organizovali sami nacisti, dok se danas o njima otvoreno govori kao “merama za likvidaciju”, zato da bi se “Volksgenossen” – koje je zbog organizacionih problema bilo nemoguće uključiti u “Volksgemeinschaft” zločina – primorali da ponesu bar žig saučesništva i svesti o tome šta se događalo. Ta taktika, u vreme kad su saveznici odustali od pravljenja razlike između Nemaca i nacista, predstavlja pobedu nacista. Da bi se razumela odlučujuća promena političke situacije u Nemačkoj do koje je došlo posle izgubljene bitke za Britaniju, moramo napomenuti da su pre početka rata, pa čak i pre prvih vojnih poraza, samo relativno male grupe aktivnih nacista, u koje nisu bili uključeni čak ni simpatizeri nacizma, kao i podjednako male grupe aktivnih antifašista, znale šta se zaista dešava. Svi drugi, u Nemačkoj i van nje, prirodno su bili skloni da veruju tvrdnjama jedne zvanične, univerzalno priznate vlade pre nego optužbama izbeglica, koje su, budući da su ih iznosili Jevreji i socijalisti, ionako bile sumnive. Čak je i među izbeglicama samo relativno mali broj znao punu istinu, a još manji deo je bio spreman da ponese teret nepopularnosti koji podrazumeva kazivanje istine.

Sve dok su se nacisti nadali pobedi, organizacije za zastra-šivanje bile su strogo odvojene od naroda, a u vreme rata i od vojske. Vojska nije korišćena za vršenje zločina, a prupadnici SS-a su sve više regrutovani iz “kvalifikovanih” redova bilo koje nacije. Da je planirani “Novi evropski poredak” trijumfovao, bili bismo svedoci jedne sveevropske organizacije terora pod nemačkim vođstvom. Teror bi sprovodili pripadnici svih evropskih naroda s izuzetkom Jevreja, kroz organizaciju čija bi se struktura zasnivala na rasnoj klasifikaciji različitih država. Naravno, ona ne bi poštedela ni nemački narod. Himler je oduvek smatrao da vlast u Evropi treba da bude u rukama jedne rasne elite organizovane u SStrupe bez ikakvih nacionalnih spona.

Tek su porazi primorali naciste da napuste taj koncept i da se prividno vrate starim nacionalističkim parolama. Aktivno identifikovanje čitavog nemačkog naroda s nacistima bilo je deo tog zaokreta. Mogućnosti da nacionalsocijalizam u budućnosti organizuje neki podzemni pokret zavise od toga da li će uopšte iko moći da zna ko je nacista a ko ne, da li će nestati bilo kakva vidljiva oznaka razlike, a iznad svega da li će pobedničke sile poverovati u to da među Nemcima zaista nema nikakvih razlika. Da bi se to postiglo, bio je nužan sve jači teror u samoj Nemačkoj, a njegov cilj je bio da u životu ne ostavi nijednog čoveka čija bi prošlost ili ugled mogli da posvedoče da je on antifašista. Tokom prvih godina rata režim je bio izuzetno “velikodušan” prema svojim protivnicima, pod uslovom da su ćutali. U kasnijim godinama, međutim, nebrojeno mnogo ljudi je pogubljeno iako nisu predstavljali nikakvu neposrednu pretnju režimu, pošto već godinama nije postojala sloboda kretanja. S druge strane, pravilno predviđajući da će uprkos svim merama predostrožnosti saveznici ipak moći da u svakom gradu nađu po neku stotinu ljudi s besprekornom antifašističkom prošlošću – o čemu će moći da posvedoče nekadašnji ratni zarobljenici ili strani radnici, kao i dokazi o hapšenju ili internaciji u koncentracionim logorima – nacisti su sopstvene poverljive kohorte već snabdeli sličnim dokumentima i svedočanstvima, tako da su ti kriterijumi postali bezvredni. Stoga logoraše u koncentracionim logorima (čiji broj niko tačno ne zna, ali koji se procenjuje na nekoliko miliona) nacisti mogu mirno ili da pobiju ili da ih puste da pobegnu: u malo verovatnom slučaju da prežive (a masakri, poput onoga koji se dogodio u Buhenvaldu, čak nisu ni kažnjivi po zakonu o ratnim zločinima) niko ne bi mogao da ih pouzdano identifikuje.

Da li je ijedna ličnost u Nemačkoj nacista ili antinacista može da odredi samo Onaj ko poznaje tajne ljudskog srca, do kojih ne prodire nijedno ljudsko oko. U svakom slučaju, oni koji danas organizuju antinacistički podzemni pokret u Nemačkoj po kratkom postupku će biti likvidirani ako se ne budu ponašali i govorili kao i nacisti. U zemlji u kojoj pažnju na sebe skreće svako ko nije spreman da ubije na zapovest ili da postane saučesnik ubica, to nije lak zadatak. Utoliko se najekstremniji slogan koji je ovaj rat stvorio kod saveznika, da je “samo mrtav Nemac dobar Nemac”, zasniva na činjenici da antinacistu možemo identifikovati samo onda kad ga nacisti obese. Drugi pouzdan znak ne postoji.



Sa engleskog preveo Ranko Mastilović

Iz eseja objavljenog u časopisu Reč, broj 57, 2000

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top