Za Mišela Fukoa se govori da je njegova glavna zasluga ta što nas je konačno oslobodio same ideje istine. Oslanjajući se na čitanje prvih Ničeovih spisa, utvrdio je da se ona zasniva samo na razlici između istinitog i lažnog, koja je uvek podložna dekonstrukciji – i kao takva, ova opozicija uvek služi održavanju takvog poretka u mestu. Da li je istina stoga samo kulturna varijabla?

O onome za šta je verovao da su motivi i stvarni ciljevi koji se kriju iza navodne potrage za istinom, Mišel Fuko je dao veoma jasnu ideju kako je on zamišljao tu situaciju u svojoj prvoj godini predavanja na Kolež de Fransu: „Radilo se o načinu da se sazna da li volja za istinom, u svom odnosu spram diskursa, ne igra istu ulogu isključivanja analognu ulozi opozicije između ludila i razuma, ili sistema zabrana. Drugim rečima, pitanje je da li je volja za istinom duboko istorijska kao i bilo koji drugi sistem isključivanja ili nije; kao da ona nije arbitrarna poput njih po svojim korenima; kao da nije podložna promenama tokom istorije kao i oni.“ (1)

U pristupu kao što je Fukoov, veliko otkriće, koje najviše duguje Ničeu, sastoji se upravo u činjenici da je upotreba razlike istinito–lažno sama rezultat jedne vrste prvobitnog nasilja počinjenog prema stvarnosti, koje ju je „lažiralo“ na suštinski način: „Ako je saznanje dato kao saznanje istine, to je usled toga što ono proizvodi istinu putem igre jednog prvobitnog i uvek obnavljanog lažiranja koje zasniva razliku između istinitog i lažnog.“ (2)

Zagovornik realistične teorije istine bez sumnje bi rekao da je razlika između istinitosti i lažnosti u jeziku na unutrašnji način povezana sa pretenzijom jezika da predstavlja stvarnost. Pre nego što smo stigli da delujemo na bilo koji način, stvarnost je već „razdvojila“, nezavisno od nas, činjenice – na one koje su se ostvarile i one koje nisu. Aristotel je to rekao u svojoj poznatoj formuli: „Nisi beo iz razloga što mi na istiniti način mislimo da si beo, već zato što si ti beo, onda kada mi kažemo da si beo, nalazimo se u istini.“ (3) Nije lako uvideti, ukoliko pratimo Fukoa, gde bismo mogli tražiti i naći barem jedan razlog koji bi nas sprečio da tvrdimo, nasuprot ovome, da je isključivo zato što kažemo da si beo i zato što kažemo da je ova tvrdnja istinita uzrok toga da si ti beo: istina postoji zato što postoji ono što zovemo „kazivanjem istine“, i bilo bi dobro da odustanemo od toga da je razlog zašto govorimo istinu taj da postoji istina da se kaže.


„Uloga isključivanja“?

Realizam zahteva da jasno razlikujemo, s jedne strane, sredstva i procedure koje su nam na raspolaganju da bismo utvrdili da li je jedan iskaz istinit ili lažan, one istorijski određene, slučajne, podložne promeni, nesavršene i pogrešive, od, s druge strane, istinitosti ili lažnosti iskaza koji se mogu vrlo dobro utvrditi potpuno nezavisno od naše svesti o bilo čemu. Ali ovo očigledno nije način na koji Fuko vidi stvari.

Za njega, ono što se zove istinom nije rezultat suprotstavljanja jezika i stvarnosti, već je pre, sudeći po izrazu koji je već ušao u legendu – efekat samog diskursa. On veruje da smo u obavezi da biramo između dve međusobno isključive mogućnosti: ili da prihvatimo naivno i idealističko verovanje u subjekt istine, zamišljen po modelu konstruisanom u tradicionalnoj filozofiji, i ideju da je istina suštinski proizvod želje za samom istinom kojom je ovaj subjekt inspirisan i okupiran; ili da prihvatimo da je ono što se ovom idejom zasniva upravo poricanje stvarnosti diskursa, njegovih uslova i njegovih zakona proizvodnje koji, kada se uzmu za ozbiljno, otkrivaju volju za istinom koja deluje kao da stvarno jeste, odnosno „genijalnu mašinu za isključivanje”. Lično ne vidim nijedan razlog da verujemo da smo zaključani u alternativu ove vrste i mislim da obe opcije treba na sličan način odbaciti.

Realistička tačka gledišta podrazumeva da ono što istinu čini istinom kao ni ono što čini istinu ne može biti 'efekat' bilo čega, a posebno ne diskursa. Svakako da može postojati istorija verovanja ili saznanja istine, ali sigurno ne proizvodnja istine i kraj istine same. I naravno da može postojati politika istraživanja i upotrebe istine, ali nikako ono što Fuko naziva 'politikom istine', izraz kojem, priznajem, nikada nisam umeo da dam bilo kakvo značenje.

Verovatno ne bi bilo teško pokazati da je većina tipičnih fukoovskih izraza u kojima se reč 'istina' javlja kao dodatak imena – 'proizvodnja istine', 'istorija istine', 'politika istine', 'igre istine', itd. – zasnovana na možda namernom mešanju dveju stvari za koje je Gotlob Frege smatrao da se moraju suštinski razlikovati. Reč je, naime, o biću-istine i saglasnosti da se neki iskaz smatra istinitim, odnosno, razlici koja podrazumeva zakone bića-istine i zakone saglasnosti. Ono što bi filozof poput Fregea zamerio Fukoovom pristupu je verovatno da se bavio samo mehanizmima, zakonima i istorijskim i društvenim uslovima za proizvodnju saglasnosti i verovanja, i da je iz njih pogrešno izvlačio zaključke koji se tiču istine same.

Prostim se jezikom može reći da je Niče pokazao da je većina stvari koje prepoznajemo kao istinite i zovemo 'istinama' – a po najpesimističnijoj hipotezi, možda i sve – zapravo lažna i da one stoga posledično predstavljaju greške. Ono što nam Fuko kaže je sledeće: Niče je pokazao da mi (pogrešno) verujemo da znamo jer ignorišemo da je ono što verujemo da znamo u stvari lažno. Najprirodniji način da se ovo razume jeste da se kaže da mi u takvim slučajevima pravimo grešku držanja za istinu nečega što nije istinito. Ovo, međutim, nikada nije bio način na koji se Fuko izražavao budući da je preferirao, u svim slučajevima, da govori o istinama koje nisu istinite, što se savršeno dobro može objasniti ako uzmemo u obzir njegovu tendenciju da izjednačuje istinu sa znanjem (stvarnim ili pretpostavljenim) koje imamo. Posledično, jedino putem znanja ono što držimo za istine zadobija svoju stvarnost, i najčešće se ispoljava tako što se svodi na sve i za sve.

Ovo što je upravo rečeno o razlici (koja može delovati samorazumljivo, premda očigledno sve manje i manje – a ponekad, uopšte ne) između istine i verovanja u istinu predstavlja podsticaj da se bude oprezan po pitanju još jedne zabune koja se često dešava: o pretpostavljanju unutrašnje veze koja navodno postoji između istine i moći, gde potonja mora da se oslanja na prvu kako bi uspešno legitimizovala svoje postojanje i svoje delovanje, dok prva tek uz pomoć druge uspeva da se nametne. Paskal piše: „Različite dužnosti idu uz različite zasluge: dužnost da se voli uz zadovoljstvo, dužnost da se plaši uz silu, dužnost da se veruje uz nauku.

Ove dužnosti se moraju sprovoditi; nepošteno ih je odbijati i nepošteno je tražiti druge.“ (4) Ne postoji dakle dužnost verovanja (kao ni, iako bi tako nešto moglo da se traži, dužnost ljubavi) prema moći. No ona postoji s obzirom na istinu, i stoga moć ima svaki interes da pokuša da ubedi ljude nad kojima sprovodi svoju dominaciju da to čini u ime nekih istina, koje oni ne mogu a da ne prepoznaju. Iz ovoga se, međutim, nikako ne sme zaključiti da je ono što je moći potrebno sama istina. Ono što njoj treba je zapravo samo verovanje, što znači sposobnost da se prepoznaju i prihvate kao istinite stvari i one koje to nužno nisu i mogu čak biti veoma lažne.

Ne bi bilo pogrešno naznačiti da verovati u neki iskaz znači verovati da je taj iskaz istinit i da za njega postoji pojam istine. Reći da je moći suštinski potreban ovaj pojam, bez obzira da li ona to pokazuje ili ne, nije isto što i reći da je njoj potrebna ta stvar, što se takođe često dešava. Ne traži moć dobrobit istine, već su dobrobiti verovanja u istinu ono što moć traži i eksploatiše. I upravo je sam Niče bio taj koji je u Antihristu (5) naglasio da ne smemo mešati istinu i verovanje da je nešto istinito. Te dve stvari su zaista potpuno različite i putevi koji vode jednoj ili drugoj se takođe potpuno razlikuju.

U svakom slučaju, čak i kada bi se utvrdilo da je istina inherentno sistem moći ili da je na bilo koji način povezana sa sistemima moći koji je stvaraju i podržavaju, i da stoga predstavlja sredstvo putem kojeg moć ostvaruje svoje ciljeve, to sve i dalje ne bi moglo, s Ničeove tačke gledišta, da se upotrebi kao argument protiv nje.

Fuko je objasnio da ako je Marks bio „filozof načina proizvodnje“, Niče je, sa svoje strane, bio „filozof moći“. No kako je Domeniko Losurdo ispravno istakao, nismo u obavezi da prihvatimo „prelaz u Fukoovoj analizi gde se Niče od 'filozofa moći' postepeno pretvara u 'kritičara moći'. Prvo određenje je tačno i potvrđuje čitav Ničeov politički karakter. Drugo je duboko pogrešno.“ (6)

Niče se, zapravo, ni na koji način nije bavio moći kao takvom, i ono što ga je skandalizovalo svakako nije bila činjenica da je ona u stanju da se nametne i sprovodi bez potrebe za dostavljanjem bilo kakvog opravdanja. Ono što ga je brinulo je manje bila instrumentalna upotreba pojma istine koju je moć mogla da iskoristi koliko 'transcendentna' i mistifikujuća upotreba koju bi podređeni i dominirani imali interes da konstruišu i nametnu opštim pojmovima, za koje je smatrao da su plebejske prirode, poput 'istine', 'razuma', 'nauke', 'pravde', itd., a koji pripadaju istoj porodici, i tim putem, na prerušen način, nametnu pre svega njihovu sopstvenu volju za moć i njihovu želju da izazovu superiornost najboljih i najsnažnijih.

Predstavljati želju za istinom kao da igra „ulogu isključivanja“, a nametanja razlike istinitog i lažnog u stvarnosti kao rezultata jednog postupka koji je sličan aktu sprovođenja moći na manje ili više autoritaran i arbitraran način za posledicu ima to da ih učini u najmanju ruku sumnjivim i da u filozofskom duhu najčešće proizvede želju da se zauzme strana onoga što se prikriva, unižava ili isključuje, i da se pokuša ponovo zasnovati određena jednakost u dostojanstvu i tretiranju onoga što deluje ugroženo.

No mora se zapamtiti da ono što muči Ničea nije postojanje asimetrija, hijerarhija i nejednakosti, već pre da ih nema dovoljno i da se krećemo ka situaciji gde ih možda više neće ni biti. Prijateljski odabrati stranu podređenih i isključenih, i principijelno tretirati njihove neprijatelje vladare i gospodare – one koji drže moć i sprovode je beskrupulozno, bez empatije i većinom vremena na surov način – gotovo da je suprotno od onoga što treba učiniti, sudeći po njemu.

Govoriti o nasilju i isključivanju povodom uvođenja razlike poput istinitosti i lažnosti zaista nam ne kaže mnogo. Dodeliti im oznake moći, snage, autoriteta i naredbi nije ništa po sebi problematično ili čak sumnjivo za Ničea.


Žak Buveres je filozof, gostujući profesor na Kolež de Fransu. Autor knjige Nietzsche contre Foucault. Sur la vérité, la connaissance et le pouvoir, Agone, Marselj, 2016.
*Tekst iz Le Monde diplomatique na srpskom jeziku, poklon izdanje uz Nedeljnik od 19. januara

Prevod: Andrea Jovanović

(1) Vidi: Michel Foucault, Leçons sur la volonté de savoir, Gallimard-Seuil, Pariz, 2011 (1re éd.: 1971).
(2) Ibid.
(3) Vidi: Aristote, Métaphysique, Vrin, Pariz, 1986.
(4) Vidi: Blaise Pascal, Pensées sur la religion et sur quelques autres sujets, avant-propos et notes de Louis Lafuma, 2e édition, Delmas, Pariz, 1952.
(5) Vidi: Friedrich Wilhelm Nietzsche, L’Antéchrist, Flammarion, Pariz, 1993.

(6) Vidi: Domenico Losurdo, Nietzsche, il ribelle aristocratico. Biografia intellettuale e bilancio critico, Bollati Boringhieri, Torino, 2002.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top