Istorija

Fuko je disciplinarna društva dovodio u vezu sa XVIII i XIX vekom; ona dostižu svoj vrhunac na početku XX veka i operišu organizacijom velikih mesta zatvaranja. Individue se uvek kreću od jednog zatvorenog mesta do drugog, svako sa vlastitim zakonima: najpre porodica, zatim škola („nisi kod kuće, znaš“), potom kasarne („nisi u školi, znaš“), onda fabrika, bolnica s vremena na vreme, možda zatvor, model za mesto zatvaranja. Zatvor stvara model za druge: stoga junakinja u Evropi 51, kada je videla radnike, uzvikuje: „Mislila sam da su osuđenici…“. Fuko je detaljno analizirao ideal iza mesta zatvaranja, koji se očituje u fabrici: okupljanje, određivanje odgovarajućeg mesta, organizacija vremena, uspostavljanje proizvodne snage u tom prostor-vremenu koja je veća od zbira svojih delova. Ali Fuko je znao i koliko je ovaj model prolazan: prevaziđen jesuverenim društvima sa potpuno drugačijim ciljem i operacijom (presecanje proizvodnje umesto njene organizacije, osuđivanje na smrt umesto uređivanje života); tranzicija se odvijala postepeno i čini se da je Napoleon uticao na ukupnu transformaciju iz jedne vrste društva u drugu. Ali disciplina se počela raspadati kako su nove snage polako krenule da zauzimaju svoja mesta, a onda brzo napredovale posle Drugog svetskog rata: više nismo bili u disciplinarnim društvima, napuštali smo ih.

Bili smo usred opšteg raspada svih mesta zatvaranja – zatvora, bolnica, fabrika, škola, porodica. Porodica je „unutrašnjost“ koja se raspada, kao i sve druge unutrašnjosti – obrazovna, profesionalna, i tome slično. Odgovorni ministri su stalno najavljivali navodno odgovarajuće reforme. Obrazovne reforme, industrijske reforme, bolničke, vojne, zatvorske reforme; ali svi znaju da su ove institucije u manje ili više u konačnom opadanju. Treba ih samo negovati u njihovim samrtničkim mukama i držati ljude zaposlenima dok nove snage koje kucaju na vrata ne zauzmu svoje mesto. Društva kontrole zamenjuju disciplinarna društva. „Kontrola“ je termin koji je predložio Berouz da opiše novo čudovište, a Fuko ga vidi kako se brzo približava. Pol Virilio takođe stalno analizira ultra brze forme očigledno pokretne kontrole koja zamenjuje stare discipline unutar vremenskih skala zatvorenih sistema. To nije pitanje zadivljujućih farmaceutskih proizvoda, nuklearne tehnologije i genetičkog inžinjeringa, čak iako će ovi igrati svoju ulogu u novim procesima. To nije pitanje da li je stari ili novi sistem oštriji ili podnošljiviji, jer postoji sukob između svakog od načina na koje nas oslobađaju ili porobljuju. S krizom bolnice kao mesta zatvaranja, na primer, sektorizacija, dnevne bolnice i kućna nega su nam na početku donele nove slobode, dok su istovremeno učestvovale u mehanizmima kontrole koji su isto toliko rigorozni koliko i najsurovije zatvaranje. To nije pitanje brige ili nade u bolje, već pronalaženja novog oružja.


Logika

Različiti razmeštaji ili mesta zatvaranja kroz koje individue prolaze su nezavisne varijable: trebalo bi da krenemo ispočetka svaki put i iako sva ova mesta imaju zajednički jezik, on je analogijski jezik. Različite fome kontrole, sa druge strane, jesu neodvojive varijacije koje formiraju sistem varirajuće geometrije čiji je jezik digitalan (iako ne nužno binaran). Zatvaranja su kalupi, različiti kalupi, dok su kontrole modulacije, kao samomenjajući kalup koji se kontinuirano menja iz jednog trenutka u drugi, ili kao sito čija mreža varira od jedne tačke do druge. Ovo se odlično vidi u pitanju plata: fabrika je bila skup ljudi čije su unutrašnje snage dostigle ravnotežu između najviše moguće proizvodnje i najnižih mogućih plata; ali u društvima kontrole preduzetništvo zamenjuje fabrike i preduzetništvo je duša, gas. Naravno, postojali su bonus-sistemi u fabrikama, ali posao teži da uvede dublje nivoe modulacije u sve plate, dovodeći ih u stanje stalne metastabilnosti punktuirane smešnim izazovima, takmičenjima i seminarima. Ako su najgluplji televizijski kvizovi tako uspešni, to je zato što su oni savršeni odraz načina na koji se posao vodi. Fabrike su oblikovale individue u skup ljudi radi zajedničke pogodnosti upravljanja koja bi mogla da nadgleda svaki deo u ovoj masi i sindikate koji bi mogli da mobilišu masovni otpor; ali preduzetništvo stalno uvodi neumoljivo rivalstvo koje se predstavlja kao zdravo takmičenje, izvanredna motivacija koja postavlja individue jedne protiv drugih i postavlja sebe u njih, deleći svakog unutar njega samog. Čak je i državno obrazovanje razmišljalo o principu „plaćanja za rezultate“: u stvari, baš kao što preduzetništvo zamenjuje fabrike, škola se zamenjuje kontinuiranim obrazovanjem, a ispiti kontinuiranom procenom. To je najsigurniji način preobraćanja obrazovanja u preduzetništvo.

U disciplinarnim društvima ste uvek počinjali iznova (dok ste prelazili iz škole u kasarne, iz kasarni u fabrike), dok u društvima kontrole nikada ne završavate ništa – posao, obuka i vojna služba su koegzistirajuća metastabilna stanja jedne modulacije, neka vrsta univerzalne transmutacije. Kafka, koji se već nalazio na tački tranzicije između dve vrste društava, opisao je u Procesu njihove najzlokobnije juridičke izraze: navodno oslobađanje (između dva zatvaranja) u disciplinarnim društvima i beskrajno odlaganje u (stalno promenljivim) društvima kontrole su dva veoma različita načina delanja, a ako se naš legalni sistem klima, ako se raspada, to je upravo zato što prelazimo s jednog na drugi. Diciplinarna društva imaju dva pola: potpisi koji stoje umesto individua i brojeve ili mesta u registrima koja stoje umesto njihove pozicije umasi. Disciplina ne vidi nikakvu inkompatibilnost između ova dva aspekta i njihova moć i okuplja i individualizuje, to jest, ona oblikuje one nad kojima se primenjuje u skup ljudi i ukalupljuje individualnost svakog člana tog skupa (Fuko je video poreklo ovog dvostrukog interesa u pastirskoj moći sveštenika nad njegovim stadom i nad svakom posebnom životinjom, a društvenu moć kako postavlja laičkog „sveštenika“ različitim sredstvima). U društvima kontrole nije bitan ni potpis ni broj već šifra:šifre su lozinke, dok su disciplinarna društva vođena (kada se radi o integraciji ili otporu) naredbama. Digitalni jezik kontrole sastavljen je od šifri koje pokazuju da li pristup nekoj informaciji treba biti dozvoljen ili ne. Više se ne bavimo dualnošću između mase i individue. Indivudue su postale „dividue“ a mase uzorci, podaci, tržišta ili „banke“. Novac, možda, najbolje izražava razliku između dve vrste društava, jer je disciplina uvek bila povezana sa ukalupljenim valutama koje sadrže zlato kao numerički standard, dok je kontrola zasnovana na promenljivim kursevima, modulacijama koje zavise od šifri koje postavljaju procentualne uzorke za razne valute. Ako su stare krtice[1] novca bile životinje koje dobijate na mestima zatvaranja, onda društva kontrole imaju svoju zmiju.[2] Prešli smo sa jedne životinje na drugu, sa krtice na zmiju, ne samo u sistemu pod kojim živimo već i u načinu na koji živimo i u odnosima sa drugim ljudima. Disciplinarni čovek je proizvodio energiju u diskretnim količinama, dok se čovek kontrole talasa, krećući se u kontinuiranom rasponu različitih orbita. Surfovanje je zamenilo sve druge starije sportove.

Lako je uspostaviti korespondencije između svakog društva i neke vrste mašine, što ne znači da njihove mašine određuju različite vrste društava, već da one izražavaju društvene forme koje su sposobne da ih stvore i koriste. Stara suverena društva su radila sa jednostavnim mašinama, polugama, koturima, satovima; ali skorašnja disciplinarna društva bila su opremljena termodinamičkim mašinama koje su predstavljale pasivnu opasnost entropije i aktivnu opasnost sabotaže; društva kontrole funkcionišu sa trećom generacijom mašina, sa informacionom tehnologijom i kompjuterima, gde je pasivna opasnost buka, a aktivna piraterija i kontaminacija virusima. Ovaj tehnološki napredak je duboko ukorenjen u mutaciji kapitalizma. Mutacija je prepoznata i može biti sumirana na sledeći način: kapitalizam XIX veka bio je koncentrativan, upravljen ka proizvodnji, i proprijacijski. Tako je načinio od fabrike mesto zatvaranja, sa kapitalistom koji poseduje sredstva za proizvodnju i koji možda poseduje druga slično organizovana mesta (radničke domove, škole). Što se tiče tržišta, ona su osvajana ili putem specijalizacije, kroz kolonizaciju ili kroz smanjivanja troška proizvodnje. Ali kapitalizam u svojoj sadašnjoj formi nije upravljen na proizvodnju koja se često prebacuje u udaljene delove Trećeg sveta, čak i u slučaju složenih operacija kao što su fabrike tekstila, čeličana i rafinerija nafte. To je kapitalizam nadproizvodnje. Više ne kupuje sirovi materijal, niti više prodaje gotove proizvode: on kupuje gotove proizvode ili ih sastavlja iz delova. Ono što teži da proda su usluge, a ono što teži da kupi su aktivnosti. To je kapitalizam koji više nije upravljen na proizvodnju već na proizvode, to jest, na prodaju ili tržišta. Stoga je suštinski disperzivan, a fabrike ustupaju mesto preduzetništvu. Porodica, škola, vojska i fabrika nisu više analogna, ali različita mesta koja konvergiraju ka vlasniku, bilo državi ili nekoj privatnoj snazi, već deformišuće ili transformišuće šifrirane konfiguracije jedinstvenog preduzetništva gde su administratori jedini preostali ljudi. Čak je i umetnost prešla sa zatvorenih mesta na otvorena kola bankarstva. Tržišta se osvajaju preuzimanjem kontrole pre nego uspostavljanjem discipline, fiksiranim stopama pre nego smanjenjem troškova, transformisanjem proizvoda pre nego specijalizacijom proizvodnje. Korupcija ovde zadobija novu snagu. Prodajno odeljenje postaje središte preduzetništva ili „duša“. Kažu nam da preduzetništvo ima dušu, što je najzastrašujuća vest u svetu. Marketing je sada instrument društvene kontrole i stvara arogantnu sortu koja je naš gospodar. Kontrola je kratkotrajna i brzo se menja, ali istovremeno kontinuirana i neograničena, dok je disciplina bila dugotrajna, beskonačna i diskontinuirana. Čovek nije više zatvoreni čovek, već čovek u dugu. Jedna stvar, istina, nije se promenila – kapitalizam još uvek drži tri četvrtine čovečanstva u ekstremnom siromaštvu, previše siromašnih da imaju dugove i previše brojnih da budu zatvoreni: kontrola će morati da se nosi ne samo sa nestajućim granicama, već sa naseljima od straćara i getoima koji niču kao pečurke.


Program

Ne moramo da zalazimo u naučnu fantastiku kako bi pronašli mehanizme kontrole koji mogu fiksirati poziciju bilo kog elementa u bilo kom datom trenutku – životinja u rezervatu, čovek u preduzetništvu (elektronsko tagovanje). Feliks Gatari je zamislio jedan grad gde svako može napustiti svoj stan, svoju ulicu, svoj komšiluk, koristeći svoje (dividualne) elektronske kartice koje otvaraju ovu ili onu barijeru; ali kartica može biti odbijena određenog dana, ili tokom određenog vremena dana; ne zavisi od barijere, već od kompjutera koji se brine da su svi na dopuštenom mestu i utiču na univerzalnu modulaciju.

Moramo ustanoviti osnovne sociotehnološke principe kontrolnih mehanizama kako njihovo vreme dolazi i opišemo u ovim okvirima ono što već zamenjuje disciplinarna mesta zatvaranja za koja svi tvrde da se raspadaju. Možda će se starija sredstva kontrole, pozajmljena od starih suverenih društava, vratiti u igru, prilagođena po potrebi. Ključna stvar je da smo na početku nečeg novog. U zatvorskom sistemu: pokušaj pronalaženja „alternative“ nadzoru, bar za manje prekršaje i upotreba elektronskog tagovanja radi prisiljavanja prekršilaca da ostanu kod kuće tokom određenog vremena. U školskom sistemu: forme kontinuirane procene, uticaj kontinuiranog obrazovanja na škole i povezano udaljivanje od istraživanja na univerzitetima, jer je „preduzetništvo“ uvedeno u obrazovanje na svakom nivou. U bolničkom sistemu: nova medicina „bez lekara ili pacijenata“ koja identifikuje potencijalne slučajeve i subjekte pod rizikom i nema ničeg sa bilo kakvim napretkom ka indivudualizujućem lečenju a kako se predstavlja, već je zamena za individualna ili numerisana tela kodirane „dividualne“ materije koju treba kontrolisati. U sistemu preduzetništva: novi načini manipulisanja novcem, proizvodima i ljudima, koji više ne prolaze kroz stare sisteme forme-fabrike. Ovo je prilično ograničen raspon primera, ali dovoljan da prenese šta znači govoriti o raspadu institucija: rašireno progresivno uvođenje novih sistema dominacije. Jedno od najbitnijih pitanja jeste da li sindikati više imaju ikakvu ulogu: povezani kroz istoriju sa borbom protiv discipline, na mestima zatvaranja, mogu li se prilagoditi ili će otvoriti put novim formama otpora protiv društava kontrole? Mogu li se naslutiti konture ovih budućih formi otpora, sposobnih da se odupru ulagivanjima marketinga? Mnogi mladi ljudi imaju čudnu žudnju da budu „motivisani“, uvek traže specijalne kurseve i kontinuirano obrazovanje; njihov je posao da otkriju čijim ciljevima služe, baš kao što su stariji ljudi otkrili, sa priličnom teškoćom, ko je dobijao disciplinom. Zmijsko klupko je čak komplikovanije od krtičje jazbine.

 
Preveo Andrija Filipović
Gilles Deleuze,L’Autre Journal 1. maj 1990.
Žil Delez, PregovoriKarpos 2010.
Peščanik.net, 30.10.2010.
———–    
  1.  Franc. vielle taupe, što zapravo znači: matore veštice, ali zbog analogije sa ’drugom životinjom’ – zmijom, ostavljen doslovan prevod; neprevodiva igra reči. –Prim. prev.
  2.  Zmijom (le serpent) se nazivao mehanizam promene novčanog kursa u Evropskoj uniji, kojim se valutama dopuštalo da variraju u vrednosti. – Prim. prev.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top