Čovečanstvo i čovečnost su u krizi – jedini izlaz iz krize je solidarnost među ljudima. Prva velika prepreka na putu izlaska iz procesa uzajamnog otuđenja je odsustvo dijaloga: tišina, samootuđenje, distanca, nezainteresovanost, nemar, ravnodušnost. Namesto dvojstva ljubavi i mržnje, dijalektiku povlačenja granica treba ispitati iz perspektive trijade ljubavi, mržnje i ravnodušnosti ili nemara.

Televizijske vesti, novinski naslovi, politički govori, tvitovi i ostali kanali kojima se formulišu i izražavaju društvene strepnje i strahovi – preplavljeni su govorom o „izbegličkoj krizi“ koja će izazvati kolaps Evrope i načina života koji poznajemo i volimo. Na izvestan način, „izbeglička kriza“ je samo nova politički korektna šifra pod kojom kreatori javnog mnjenja pokoravaju srca i umove javnosti. Efekti izveštaja o izbegličkom talasu dostigli su razmere „moralne panike“ (prema najšire prihvaćenoj definiciji Vikipedije: „široko rasprostranjeni strah da nastupajuće zlo ugrožava dobrobit društva“).

Dok pišem ove redove, sprema se nova tragedija – tragedija okrutne ravnodušnosti i moralnog slepila. Sve je više znakova da se javno mnjenje i mediji koji se rukovode isključivo gledanošću približavaju tački „prezasićenosti izbegličkom tragedijom“. Mrtva deca, na brzinu podignuti zidovi, ograde od bodljikave žice, prepuni izbeglički kampovi (“prihvatni centri”), vlade koje dosipaju so na rane izbeglištva i rizičnog putovanja tretirajući izbeglice kao vrele krompire – svi ti skandalozni događaji više nisu vest i o njima se sve ređe izveštava. Šokantne vesti ponavljanjem postaju dosadna rutina svakodnevnice – moralna panika se povlači i ogrnuta velom zaborava nestaje sa vidika i savesti. Ko se još seća avganistanskih azilanata koji su se bacali na bodljikavu žicu u Vumeri u Australiji ili ljudi zatvorenih u logore koje je vlada Australije podigla na ostrvu Nauru i Uskršnjem ostrvu „da bi sprečila njihov ulazak u teritorijalne vode“? Ili desetina sudanskih izbeglica koje je policija pobila u centru Kaira „pošto ih je UNHCR lišio prava“? (primeri iz knjige „Rukovanje nepoželjnima“).

Masovne migracije nisu nova pojava; pratile su moderno doba od samog početka (pomerale se i ponekad menjale smer) – jer „moderni način života“ podrazumeva stvaranje „suvišnih ljudi“ (lokalno „beskorisnih“ – jer zbog ekonomskog napretka za njih više nema posla, ili lokalno „nepoželjnih“ – odbačenih zbog sukoba, nemira i trvenja izazvanih društvenim/političkim transformacijama i povezanim borbama za moć). Tako danas trpimo posledice duboke i naizgled nerešive destabilizacije područja Bliskog istoka izazvane pogrešnim, neodgovorno kratkovidim i nedoslednim politikama i vojnim avanturama zapadnih sila.

Faktori koji generišu današnje masovne pokrete stanovništva su dvojne prirode na mestu polaska. Takvi su i njihovi efekti na odredištu i reakcije u zemljama koje primaju izbeglice. U „razvijenim“ delovima sveta, tamo gde ekonomski migranti i izbeglice traže utočište, poslovni interesi raširenih ruku dočekuju priliv jeftine radne snage i veština koje će doneti profit (kao što primećuje Dominic Casciani: „Britanski poslodavci su danas veoma vešti u pronalaženju jeftine strane radne snage – agencije za zapošljavanje vredno traže i angažuju strane radnike na kontinentu“); s druge strane, za najveći deo stanovništva opterećenog egzistencijalnim strahovima i neizvesnošću društvenog statusa i perspektive, priliv izbeglica je najava zaoštravanja konkurencije na tržištu rada, još veće neizvesnosti i sve manjih izgleda da će se situacija popraviti: rezultat je politički eksplozivno stanje uma u doba kada političari nespretno krivudaju pokušavajući da istovremeno zadovolje gospodare koji kontrolišu kapital i umire prestrašeno biračko telo.

Ukratko, sudeći po tome kako stvari stoje i kako će još dugo stajati, mali su izgledi da će masovne migracije prestati – bilo zato što su razlozi za migracije nestali ili zato što je neko pronašao efikasan način da ih zaustavi. Kao što je Robert Winder slikovito primetio u predgovoru drugom izdanje knjige Prokleti stranci (Bloody Foreigners) – “Možemo postaviti ležaljku na plažu i vikati na talase, ali plima nas neće poslušati, more se neće povući”. Podizanje zidova da bi se migranti sprečili da se “usele u naša dvorišta” liči na anegdotu o antičkom filozofu Diogenu. Diogen je čitav dan gurao bure ulicama rodne Sinope, a kad su ga pitali zašto to radi, odgovorio je da je video susede kako užurbano zagrađuju vrata svojih kuća i oštre mačeve, pa je odlučio da i on doprinese pripremama za odbranu grada od Aleksandrove vojske.

Ono što je novo u nekoliko poslednjih godina jeste nagli porast broja izbeglica i azilanata koji se pridružuju migrantima koji već dugo kucaju na vrata Evrope; porast je uzrokovan umnožavanjem „neuspešnih“ ili sasvim disfunkcionalnih zemalja, teritorija na kojima država i zakon ne postoje, čime je postavljena pozornica za beskrajne plemenske i sektaške ratove, masovne likvidacije i svakodnevnu pljačku. Ta koletaralna šteta je u velikoj meri posledica fatalno nepromišljenih i na propast osuđenih vojnih kampanja u Avganistanu i Iraku, gde je rušenjem diktatorskih režima otvorena sezona haosa i nasilja. Nasilju doprinosi globalna trgovina oružjem koja se otela kontroli zahvaljujući podršci vojne industrije u potrazi za profitom, uz prećutnu podršku vlada koje prodajom oružja pokušavaju da uvećaju BDP (podrška se često i javno demonstrira na međunarodnim sajmovima oružja). Talasi izbeglica koji zbog nasumičnog nasilja napuštaju domove i sve što imaju priključuju se relativno stabilnom prilivu takozvanih „ekonomskih migranata“ koje pokreće obična ljudska želja da sa neplodne zemlje odu negde gde je trava zelenija: iz siromašnih zemalja bez perspektive u zemlje iz snova koje obiluju mogućnostima. O toj reci ljudi koji traže samo pristojne uslove za život (koja je ravnomerno tekla od početka čovečanstva, a ubrzana je modernom industrijom koja proizvodi suvišne ljude i propuštene živote. Paul Collier kaže sledeće (u Izlasku – Exodusu):

„Prva važna činjenica je groteskno velika razlika u prihodima između siromašnih i bogatih zemalja, koja će se uz sadašnje stope globalnog rasta održati bar još nekoliko decenija. Drugo, migracija ne može značajno umanjiti postojeću razliku jer su mehanizmi povratne sprege previše slabi. Treće, dok traju migracije nastaviće se i akumulacija dijaspora. Zato će razlike u prihodima potrajati, a podsticaji za migraciju ojačati. Otuda sledi da će migracija iz siromašnih u bogate zemlje nastaviti da se ubrzava. Međunarodna migracija ne može dostići stanje ravnoteže u doglednoj budućnosti: svedoci smo početka perioda disbalansa epskih razmera.“

Collier je izračunao (koristeći podatke prikupljene do 2000. godine) da je „međunarodna migracija iz siromašnih u bogate zemlje naglo porasla u periodu od 1960. do 2000, sa manje od 20 na preko 60 miliona. Takođe, rast se neprekidno ubrzavao sa svakom narednom decenijom… Razumno je pretpostaviti da će se taj trend nastaviti“. Ako se migracija prepusti sopstvenoj logici i zamahu, populacije siromašnih i bogatih zemalja će se ponašati kao tečnost u spojenim sudovima. Broj migranata će nastaviti da raste do tačke ravnoteže, dok se na našoj globalizovanoj planeti uslovi života u „razvijenim regionima“ i „regionima u razvoju(?)“ ne ujednače. Ali, sva je prilika da će morati da prođe još nekoliko decenija da bi se to dogodilo – čak i ako zanemarimo moguće nepredvidive istorijske obrte.


Beskrajna priča

Ljudi koji beže od ratnih zverstava, despotizma, užasa gladovanja i odsustva perspektive kucali su na tuđa vrata od početka modernog doba. Za ljude s druge strane vrata pridošlice su uvek bili pre svega stranci. Tako je i danas. Stranci izazivaju paniku upravo zato što su „strani“ – zastrašujuće nepredvidivi, različiti od ljudi sa kojima svakodnedno komuniciramo i za koje verujemo da znamo šta od njih možemo očekivati; priliv stranaca mogao bi uništiti sve ono do čega držimo i okončati poznat i udoban način života. Ljude s kojimo smo navikli da živimo u našim susedstvima, na ulicama i radnim mestima delimo na prijatelje i neprijatelje, na one kojima nudimo dobrodošlicu i one koje samo tolerišemo; bez obzira na kategoriju u koju ih smeštamo, odlično znamo kako se s njima treba ophoditi. O strancima ne znamo dovoljno da bismo ispravno tumačili njihove poteze i primereno reagovali. Situacije u kojima ne znamo šta treba činiti, situacije koje nismo sami proizveli i koje su van naše kontrole su glavni izvori anksioznosti i straha.

To su, moglo bi se reći, univerzalni i vanvremenski problemi sa „strancima među nama“ – problemi koji su se javljali u svakoj epohi i opterećivali sve segmente stanovništva manje-više ravnomerno. Gusto naseljena gradska područja neizbežno generišu kontradiktorne impulse „miksofilije“ (osećanja privlačnosti raznolikog, heteronomnog okruženja koje obiluje nepoznatim i neistraženim iskustvima i otuda nudi obećanje avanture i otkrića), i „miksofobije“ (straha od prevelike količine nepoznatog, neukrotivog, pretećeg, nekontrolisanog). Prvi impuls je glavna atrakcija života u gradu – drugi je njegovo najveće prokletstvo, naročito u očima manje uspešnih i imućnih, onih ljudi koji – za razliku od bogate i privelegovane elite u „ograđenim zajednicama“, izolovanih od neprijatne, zbunjujuće i zastrašujuće vreve gradskih ulica – nemaju mogućnost da se zaštite od bezbrojnih zamki i zaseda razbacanih širom heterogenog, često nenaklonjenog, nepoverljivog i neprijateljskog urbanog okruženja čijim opasnostima će doživotno biti izloženi. Alberto Nardelli nas obaveštava:

„Gotovo 40 odsto Evropljana navodi imigraciju kao najveći problem Evropske unije. Pre samo jedne godine tako se izjašnjavalo manje od 25 odsto ispitanika. Jedno od dvoje Britanaca smatra da je imigracija najvažnije pitanje koje se mora rešiti.“

Ali u našem sve naglašenije deregulisanom, policentričnom, razglobljenom svetu ambivalencije urbanog života nisu jedini razlog za osećanje nelagodnosti, straha, neprijateljstva, pa čak i impulsa nasilja pred prizorom novopridošlih beskućnika. Isto važi i za različite načine upotrebe i zloupotrebe njihovog evidentnog očaja i nemoći. Iza takvih osećanja stoje još dva impulsa koji se mogu dovesti u vezu sa osobenostima našeg postderegulacijskog načina života i kohabitacije. U pitanju su faktori koji su naizgled sasvim različiti i deluju na različite kategorije ljudi. Oba impulsa produbljuju neprijateljska osećanja i resantiman prema imigrantima – ali to čine u različitim segmentima domaće populacije.


Životinjska farma

Prvi impuls prati donekle osavremenjen obrazac skiciran još u Ezopovoj basni o zečevima i žabama. Druge životinje su toliko proganjale zečeve da oni više nisu znali šta da rade. Čim bi primetili da se neka životinja približava, davali su se u beg. Jednog dana pored njih je protrčalo krdo konja i uspaničeni zečevi su pobegli na obližnje jezero, u nameri da se tamo utope, jer im je bilo dosta života u strahu. Kada su se približili obali jezera, uplašene žabe su poskakale u vodu. “Ipak nije sve tako crno kao što izgleda”, reče jedan od zečeva. Nema potrebe da se bira smrt umesto života. Naravoučenije Ezopove priče je jednostavno: zadovoljstvo koje je zec osetio bilo je olakšanje, dobrodošao predah od svakodnevnog proganjanja i života u strahu, proizvedeno saznanjem da uvek ima nekoga čiji je život još teži.

U našem društvu ima mnogo zečeva koje „druge životinje proganjaju“, baš kao one iz Ezopove basne; već nekoliko decenija njihov broj raste, reklo bi se nezaustavljivo. Žive u bedi, poniženju i sramoti usred društva koje ih odbacuje, dok se hvali slikama neviđene raskoši i obilja; životinje koje proganjaju naše zečeve su drugi ljudi, vređaju ih poricanjem vrednosti i uskraćivanjem poštovanja – a sud sopstvene savesti ih cenzuriše, unižava i ismeva zbog očigledne neposobnosti da dostignu druge. U svetu u kojem se od svakoga očekuje da „stvori sebe“, takvi ljudski zečevi kojima su uskraćeni poštovanje, pažnja i priznanje završavaju kao zečevi iz Ezopove basne, bačeni na „dno“ pakla – ostavljeni tamo bez nade i obećanja mogućeg iskupljenja ili spasa.

Za izopštenike koji slute da su dotakli dno, otkriće da postoji još jedan sprat ispod onog na kom su završili pravi je melem za dušu, saznanje koje im vraća ljudsko dostojanstvo i čuva ono malo samopoštovanja koje im je ostalo. Prispeće nepregledne mase migranata beskućnika kojima su ljudska prava oduzeta ne samo u praksi nego i slovom zakona donosi (retku) priliku za takav događaj. Time se mogu objasniti podudaranja perioda masovne migracije i uspona ksenofobije, rasizma i šovinističkog nacionalizma, kao i zapanjujući istorijski uspesi ksenofobnih, rasističkih, šovinističkih partija i pokreta i njihovih militantnih lidera.


Dno ispod dna

Nacionalni front koji predvodi Marine le Pen privlači uglavnom glasove sa dna lestvice – glasove obespravljenih, diskriminisanih, osiromašenih i isključenih slojeva francuskog društva, ljudi okupljenih oko izričito formulisanog ili podrazumevanog slogana „Francuska pripada Francuzima“. Za ljude ugrožene prećutnim, (sada) možda i formalizovanim mehanizmima isključivanja iz društva, to je dragocen slogan: nacionalizam je onaj sanjani čamac za spasavanje (mašina za uskrsnuće?) njihovog izbledelog ili već sasvim urušenog samopoštovanja. Biti Francuz (ili Francuskinja) – to je jedino (jedino dostupno?) obeležje koje ih smešta u isto kategoriju sa dobrim, plemenitim, uzvišenim i moćnim ljudima na vrhu i postavlja iznad slično unesrećenih stranaca, novopridošlica bez države. Imigranti su ono skriveno dno ispod dna koje su tražili – podzemlje ispod podzemlja na koje su domaći „jadnici“ osuđeni, prizor koji im pomaže da sopstvenu sudbinu ne doživljavaju više kao apsolutno ponižavajuću, gorku, neprihvatljivu i nepodnošljivu.

Pored uobičajenog vanvremenskog nepoverenja prema strancima postoji i jedan dodatni razlog da osećamo nezadovoljstvo zbog masovnog priliva izbeglica i azilanata; taj razlog je posebno blizak jednom drugom segmentu društva – nastajućem „prekarijatu“: ljudima koji strahuju od gubitka stečenih poseda i društvenog statusa. Oni se utoliko razlikuju od Ezopovih zečeva potonulih u očaj koji su sve već izgubili ili nikada nisu ni dobili priliku da bilo šta steknu.


Stranci na obalama – i na ulicama

Iznenadnu masovnu pojavu stranaca na našim ulicama nismo mi izazvali i ona nije pod našom kontrolom. Niko nas nije pitao, niko nam nije tražio dozvolu. Nije neobično što nove talase izbeglica mnogi vide (da upotrebim reči Bertolda Brechta) kao „glasnika koji nosi lošu vest“. Oni su otelovljenje obrušavanja jednog poretka na izdisaju (šta god podrazumevali pod „poretkom“: stanje stvari u kojem su veze između uzroka i posledica stabilne i otuda razumljive i predvidive, tako da ljudi unutar poretka znaju šta treba činiti): izbeglica je kao čovek s tablom oko vrata na kojoj piše da se bliži kraj sveta. Kao što primećuje Jonathan Rutheford, „oni donose loše vesti iz dalekih krajeva i spuštaju ih pred naša vrata“. Oni nam saopštavaju i podsećaju nas na nešto što bismo rado zaboravili: da negde na svetu postoje globalne, daleke, neopipljive, skrivene, misteriozne sile koje ponekad čujemo, ali ih nikad ne vidimo, dovoljno moćne da se umešaju u naše živote, uprkos našim željama i planovima.

Po nekoj čudnoj logici, „kolateralne žrtve“ tih sila često doživljavamo kao prethodnicu upućenu da podigne logore unutar naših zidina. Ti nomadi – ne po izboru već po presudi okrutne sudbine – razdražuju nas i ljute podsećanjem na (neizlečivu?) nesigurnost našeg položaja i teško stečenog blagostanja – a ljudski je, previše ljudski, kriviti i kažnjavati glasnike koji samo prenose poruke zbunjujućih, nerazumljivih, zastrašujućih i opravdano omraženih globalnih sila za koje slutimo da stoje iza agonije i ponižavajućeg osećanja egzistencijalne nesigurnosti koja nam razara veru u sebe i ruši životne projekte. Ne možemo učiniti ništa da zauzdamo neuhvatljive i udaljene sile globalizacije – ali možemo preusmeriti bes na produkte njihovog delovanja koji su nam nadohvat ruke. Naravno, koren problema ostaje van domašaja naših izliva besa, ali tako bar dobijamo kratak predah od poniženja, bespomoćnosti i nesposobnosti da se odupremo parališućoj neizvesnosti našeg položaja u svetu.

Ta izvrnuta logika i mentalni stav koji otuda proističe stvaraju plodno tle koje privlači skupljače glasova: to je prilika koju političari ne propuštaju. Unovčavanje strepnje izazvane prilivom izbeglica i straha da će zbog toga pasti nadnice i plate koje već dugo stagniraju i produžiti se već dugački redovi ljudi koji uzaludno čekaju retke poslove – iskušenje je kojem malo koji političar na vlasti ili u opoziciji može odoleti. Strategije koje političari koriste da bi ugrabili dobru priliku su brojne i raznolike, ali jedna stvar je sasvim izvesna: politika razdvajanja i održavanja distance, izgradnje zidova umesto mostova i „gluvih soba“ umesto otvorenih linija za komunikaciju (ukratko, pranje ruku i skrivanje ravnodušnosti iza maske tolerancije) vodi pravo u pustinju uzajamnog nepoverenja, otuđenja i daljeg pogoršanja stanja.

Mada varljivo utešna na kraći rok (pošto je izazov gurnut pod tepih), ta samoubistvena politika samo uvećava zalihe dinamita za neku buduću eksploziju. Zato i naš zaključak treba da bude sasvim jasan: jedini način da uspešno rešimo sadašnje i očekivane buduće probleme jeste odbacivanje iskušenja podele; zapravo, podelu treba onemogućiti tako što ćemo odmah srušiti ograde „prihvatnih centara“ i dozvoliti da neugodne razlike, razilaženja i samonametnuta otuđenja stupe u neposredan, svakodnevni i sve bliži kontakt – u nadi da će to dovesti do fuzije horizonata umesto prvo nametane, a potom zdušno prihvaćene sve opasnije fisije.


Dugo i teško putovanje

Da, znam – to znači da nas čeka dug period teškoća i trzavica; malo je verovatno da će takav izbor odmah doneti olakšanje i moguće je da će se sumnje i animoziteti u početku čak produbiti; ipak, ne verujem da postoji alternativa, udobniji, manje rizičan put, prečica koja vodi pravo do rešenja problema. Čovečanstvo i čovečnost su u krizi – jedini izlaz iz krize je solidarnost među ljudima. Prva velika prepreka na putu izlaska iz procesa uzajamnog otuđenja je odsustvo dijaloga: tišina, samootuđenje, distanca, nezainteresovanost, nemar, ravnodušnost. Namesto dvojstva ljubavi i mržnje, dijalektiku povlačenja granica treba ispitati iz perspektive trijade ljubavi, mržnje i ravnodušnosti ili nemara.

Evo šta je o poroku ili grehu ravnodušnosti rekao papa Franja prilikom posete Lampeduzi 8. jula 2013. – gde su „moralna panika“ i moralni debakl kojem prisustvujemo i počeli:

„Koliko je zalutalih među nama, uključujući i mene; ne poklanjamo pažnju svetu u kom živimo; ne brinemo o njemu, ne štitimo ono što je bog stvorio za sve ljude, ne brinemo jedni o drugima! Kada ceo svet tako zaluta, događaju se ovakve tragedije… Moramo se zapitati: ko je odgovoran za krv naše braće i sestara? Niko! To je naš odgovor: nisam ja; ja nemam ništa s tim; mora da je neko drugi, sigurno nisam ja… U našem svetu niko se ne oseća odgovornim; izgubili smo osećaj odgovornosti za braću i sestre… Kultura blagostanja koja nas navodi da mislimo samo na sebe učinila nas je neosetljivima na vapaje drugih, zatvara nas u balone od sapunice koji su lepi, ali nemaju sadržaja; pružaju samo prolaznu i praznu iluziju koja navodi na ravnodušnost prema drugima, štaviše, vodi u globalizaciju ravnodušnosti. U globalizovanom svetu patimo od globalne ravnodušnosti. Navikli smo na tuđu patnju: ne tiče me se, ne zanima me, to nije moj problem!“

Papa Franja poziva „da izbrišemo ono što je od Iroda ostalo u našim srcima; da molimo gospoda za milost da oplačemo sopstvenu ravnodušnost, da oplačemo okrutnost sveta, okrutnost u našim srcima i srcima svih onih koji u anonimnosti donose društveno i ekonomski važne odluke kojima se otvaraju vrata tragedijama poput ove“. Rekavši to, zapitao se: „Je li neko zaplakao? Je li u našem svetu neko danas zaplakao?“


* Social Europe, 17.12.2015, preveo Đorđe Tomić

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top