Митске земље, Атлантида и Хипербореја су међу најстаријим митовима грчке митологије. Атлантида, нешто познатија, се по Хомеру налазила са друге, мање познате стране ,,Херкулових стубова’‘ и била моћно царство, чији су становници живели у изобиљу. Хипербореја је пак била земља севера, изнад Бореја (северног ветра), како јој и име каже. Вечито сунце, људи који живе хиљадама година и у смрт одлазе само по сопственом избору, без ратова, пуна мудрости и поштења. Иако је доба старих Грка одавно прошло, ова два мита имају изузетан утицај у модерној философији, у данашње време можда и највећи.

Случајно или не, положај Атлантиде у односу на Европу је по већини стручњака запад, док је Хипербореја смештена махом у пределе североисточно од Кавказа, то јест, скоро до Азовског мора. Овим је успостављен први симболички дуалитет два појма: океанска сила, богата златом, а западно од Европе може бити једино САД, док је подручје које Овидије сматра Хиперборејом заправо граница Европе и Азије, место где се оне спајају чинећи јединствену и неотуђиву целину. Самим тим јавља се сукоб два модерна геополитичка принципа – атлантски, водени и западни и евроазијски, копнени и источни. Случајно или не, Атлантида је доживела свој крај као Содома и Гомора, после катастрофалних земљотреса и вулканских ерупција, док је Хипербореја само заборављена, никад заправо не нестајући.

Када су у питању српски погледи на ова два параисторијска догађаја, произведена у два принципа, они су искључиво управљени ка Хипербореји. Милош Црњански је својим делом путовао Код Хиперборејаца, док је Драгош Калајић често називан ,,последњим Хиперборејцем’‘. Србе са Хиперборејом повезују и Клаудије Птоломеј и Плиније Старији, смештајући их на простор између Кавказа и Азовског мора, где Овидије смешта и Хипербореју.

У модерном филозофском тумачењу, митови о Хипербореји и Атлантиди могу се посматрати као два опречна виђења света и живота. За Атлантиђане, богате златом, живот је само случајан сплет околности, а за Хиперборејце Божији дар. Атлантида ће изградити своју аристократију на материјалној основи, Хипербореја своју на духовној и етосу општег доприноса. У Хипербореји сунце никад не залази, а Атлантида је земља сутона, мрака и месечевих култова. Но прави сукоб два принципа настаје када се узме у обзир призма кроз коју свет посматрају један Атлантиђанин и један Хиперборејац.

За Хиперборејца живот није случајан сплет околности, нити је настао без смисла и разлога. Хиперборејац је оличење традиције, поштовања предака, склада са природом и истинским слободама. С друге стране Атлантиђанин живот посматра као нешто дато му без разлога, да би га проживео што дуже уживајући, без имало обавеза према наслеђу и вечним принципима. Стари Хиперборејци нису били ратници копља и мача, али модерни јесу ратници духа, Хипербореја будући на удару. Атлантиђанин темељи своју моћ на материјалном богатству и жели да прошири свој утицај, док Хиперборејцу богатство потиче од сунца које га вечно обасјава. У неком евентуалном двобоју Хиперборејац би увек победио: и смртно рањен осмехнуо би се ка небу и склопио очи чекајући да се испуни судбина, а ако би он ранио Атлантиђанина, излечио би га почео васпитавати по Божијем лику. Атлантиђанин не познаје ни грех ни кајање, а Хиперборејац стално тежи да усаврши себе и покаје се за сва своја недела. Антеј је прави одраз слабости једног Хиперборејца – у контакту са мајком, Земљом, он је непобедив, али при прекиду те везе постаје више него слаб. Код Атлантиђана, симбол јунаштва је Парис, који не поштује етику двобоја већ убија Ахила стрелом, и то с леђа. Хришћанин никако не може бити Атлантиђанин, док је Хиперборејац увек то, чак и да није свестан тога.

Атлантиђанин је превратник у Француској и Бољшевичкој револуцији а Хиперборејац бранилац у Термопилској бици. Хиперборејци су Краљ Леонида, Еуген Савојски, Ел Сид, Цар Николај Други, а Атлантиђани Наполеон, Џингис-кан, Атила Хунски. Но Хиперборејци по духу су и сви који су изабрали вечни живот кроз разобличавање смрти, а такви су међу Србима многи почевши од Цара Лазара, Стевана Синђелића, ђакона Авакума, мајора Тепића, мајора Гавриловића, војводе Вука и многих других. Оно што ове људе чини Хиперборејцима је њихов дух који је победио страх и мирно сагледао смрт. Сваки српски устаник је Хиперборејац јер је умирао ,,За Крст Часни и Слободу Златну’‘ одан налогу већем од живота, овенчаном златном светлошћу сунца. Када је Свети ђакон Авакум изговорио реченицу ,,Срб је Христов, радује се смрти’‘ понео се као Хиперборејац, разобличивши смрт и страх којим се храни она душманска, Друга страна.

Што се слободе тиче, Атлантиђанину се она састоји од неспутаности нагона и порива, док је за Хиперборејца она висока, духовна и узвишена. Хиперборејац се одриче атлантске слободе, не признаје је и не сматра слободом. Атлантиђанин пак сматра слободарство Хиперборејца примитивним, уз његово поштовање традиције. По природи несталан, и сам Атлантиђанин се у једном тренутку свог века понашао слично Хиперборејцу, никад то заиста постајући. Била је то само варка, израсла из љубави према сопственом племену и крви. Из те љубави он је с неостварености прешао у мржњу своје искони, док Хиперборејац и род доживљава као слободу. Хедонизам је одлика Атлантиђанина а Хиперборејац задовољава своје потребе једино ако и то служи вишем циљу.

Хипербореја и Атлантида су слике савременог света каквог познајемо, а Хиперборејац и Атлантиђанин архетипи два човека, више него различита. Поред разлика које је аутор побројао има их још. Оно што ова два мита чини битним је чињеница да се Србија и српски народ данас налазе између Хипербореје и Атлантиде, и то нису никакве ,,две Србије’‘ како их неки (Атлантиђани) називају. То су два пута, једина којима Срби и Србија могу ступати данас, и од чијег избора зависи наша судбина.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top