У стваралачком опусу Достоjевског постоји унутрашње јединство. Једне те исте теме узнемиравале су га и занимале целог живота. Достојевски је сматрао и називао себе реалистом – „реалистом у вишем смислу. Назвати Достоjевског психологом је погрешно. Погрешно је објашњавати његово дело на основу његовог душевног опита, на осно-ву његових доживљаја. Достојевски је описи-вао и приказивао духовну, а не душевну реал-ност. Он је приказивао прареалност људског духа, његове хтоничне дубине, у којима се Бог бори против ђавола, у којима се решава људска судбина. Погрешно је рећи да је Достојевски у својим стваралачким ликовима објективизовао или оваплоћивао своје доживљаје, своје идеје. Достојевски се уопште није затварао у своје самотне мисли. Тачно је да је у младости био „занесењак. Али ту занесењачку саблазан он је веома рано стваралачки превладао. Његова душа се отворила свим утисцима света. Достојевски је био превише проматрачки настројен и забрину-то заинтересован за све што се око њега дешава-ло. Он је пре патио због радозналости, него због немара према животу. То је у ствари била мета-физичка тежња за знањем, а не обична радозна-лост. Достојевски је био созерцатељ, а не визио-нар. Њему је било дато да види тајанственост праоснове емпиријских догађаја. Видео је оно о чему је говорио, приказивао оно што је видео. У томе је основ његовог реализма. Његово ства-ралаштво није објашњавање, већ приказивање човекове судбине. Достојевском се веома рано открила загонет-на антиномија људске слободе. Са једне стране, целокупни смисао људског живота он је видео у човековој слободи, и то у слободи као изразу воље, у творачком самобирању и самоодређењу. Ништа не може да се оствари без одлучне воље и избора. Зато је Достојевски бранио управо чове-кову самовољу, а не само његову самосвојност. Чак су смирење и покорност могући једино кроз „самовољу – у противном они су безвредни. Са друге стране, нико као Достојевски није тако снажно и убедљиво приказивао саморазор-ност слободе. То је једна од најинтимнијих тема његовог стваралаштва. У име самовоље или слободе Достојевски устаје против сви ми, против сваке објективне принуде, засноване искључиво на принуди и нужности. Уједно с тим он показује како се протестант преобража-ва у човека из подземља, и почиње мистично разлагање, распад личности. Самотна слобода се претвара у суманутост. Упорно протестовање се завршава унутрашњим ропством. И на само то: слобода прелази у принуду и насиље. Човек из подземља“ постаје одмах и насилник и опседнут. Опасно је бити слободан. Још опасније је лишавати слободе. За Достоjевског је веома карактеристично да жали понижене и угњетене, али не толико моралистички или сентимен-тално, колико показује метафизичку опасност угњетавања за оне који угњетавају. Ко нападне слободу и човеков живот, тај је сам већ изабрао своју погибељ. У томе је тајна Раскољникова, у томе је Наполеонова тајна. Суочавамо се са не-решивом противречношћу. Слобода мора бити изнутра ограничена. У противном она прелази у своју негативност. Достојевски види и описује тај мистички распад самодовољне смелости, која се израђа у безочност, чак и у мистичну разузданост. И показује како празна слобода чини личност робом страсти или идеје. Антиномија људске слободе разрешава се једино у љубави. А љубав може бити само слобод-на. Неслободна љубав се израђа у страст, постаје почетак поробљавања и насиља и за вољеног, и за заљубљеног. И опет Достојевски необично оштроумно описује ту трагичну и антиномич-ну дијалектику љубави, не само љубави према жени, већ и љубави према ближњем. Велики Инквизитор је за Достоjевског пре свега жртва љубави, неслободне љубави према ближњем, љубави према неслободи, љубави кроз неслобо-ду. Од такве љубави распаљено срце изгорева, и сагорева привидно вољене, убија их обма-ном. Истинска љубав је могућа једино у слободи, једино као љубав према човековој слобо-ди. Овде откривамо нераскидиву везу: љубав кроз слободу и слободу кроз љубав. У томе је за Достоjевског била тајна саборности, тајна брат-ства, тајна Цркве – Цркве као братства и љубави у Христу. У свом стваралаштву Достојевски је полазио од проблематике раног француског социјализма. Фурије и Жорж Занд су му много тога откри-ли: пре свега неплодност и опасност слободе и једнакости без братства. За Достоjевског је то било метафизичко, а не социјално питање. Он се веома рано уверио у то да сама симпатија или сажаљење нису довољне за братство. И још више – откриле су му да човек не може заволе-ти човека у име човека. То би значило заволети човека у његовој емпиријској смрдљивости, не у његовој слободи. Још је опасније заволети чове-ка због његове искључиво људске истине, због његовог идеалног лика – у томе се увек скрива неизбежна опасност да се живом човеку за-чара речима његов лажни идеал, да га његова машта угуши, да га окује његова измишљена идеја. Из дугих размишљања Достојевски је из-вукао закључак да хуманистичко братство није могуће. Достојевски се, и поред тога, није одре-као идеала братства: истина тог идеала за њега је неспорна. Од социјалистичке маште о братству Достојевски прелази на органичне теорије о друштву, прерађује словенофилске и роман-тичарске теме. Међутим, ни у њима не налази тражену синтезу. Ако човек не може и не треба да постане органски шрафић у систему ау-торитарних односа, онда не може и не треба да постане ни медијум природних симпа-тичких осећања. Органично братство ће се, чак и кад је организовано изнутра, као ко-лективно начело, веома мало разликовати од мравињака. Достојевски је био толико танани тајновидац људске душе да се није могао зауставити на органичном оптимизму. Тачно је да органич-ну саблазан никад није потпуно превладао. Но ипак се сама за-мисао органичног братства код њега преобразила. Схватао је и признавао једино братство у Христу – кроз љубав према Христу – и према ближњим у Христу. Достојевски је био спреман да каже још више: ближњи за нас и постоје једино у Хри-сту, једино у Христу човек постаје и може да постане ближњи човеку; без Христа и изван Христа, људи, далеки један од другога, увек остају туђи – и заправо су способни једино да нападну један другога, да силе и дово-де у неприлику један другога узајамном злоупо-требом слободе и признања. Замисао Достоjевског се шири. Он се не одри-че наде у остварење братства целог људског рода, уводи тај идеал у своје историјске и пу-блицистичке шеме. Он остаје утописта, чека Царство Божије на земљи и жуди за њим, нада се да ће Црква преобразити државу. Али то код њега остаје само замисао. Он то жели, али не види. Не види не само зато што се тај идеал још није остварио у историјској емпирији. На емпиријском плану се види веома мало онога што је Достојевски видео. И сан Версилова је одсањан у мистичком прозрењу, и Великог Инк-визитора Достојевски је видео у свету идеја. Историјски ликови су за та созерцања били само „сенке и праобрази, само историјски символи прареалних догађаја. Веома је карактеристично да своје утопијске идеале Достојевски никад није видео. Никад се пред њим није одвијало светло виђење свете Русије и руског социјализма. А говорио је о њима често и много. Уместо њих је, напротив, видео друго. Видео је свете и правед-не, а не братство. Маштао је Достојевски о ру-ском социјализму, а видео је руског монаха. И ево шта је важно: тај монах није ни мислио ни хтео да ствара братство и социјализам. Ни Ма-кар Иванович, ни старац Зосима, ни Тихон За-донски, којег је Достојевски стваралачки љубио својим уметничким продирањем, нису били историјски посленици и ствараоци. Но управо су они, у виђењу Достоjевског, до краја остваривали и љубав, и слободу, и братство. Тако се код Достоjевског прозрење разилазило са маштом. Међутим, и у својим историјским размишљањима Достојевски је остајао метафизи-чар. Решавао је питање чо-векове крајње судбине, а не социјално питање. Историја му се от-кривала као непре-кидни Апокалип-сис, као решење питања о Христу. То је он видео у историји. Видео је како се гради Вавилонска кула. Видео је како се Христос сусрео са Аполоном, како се сањарење о чове-кобогу сударило са истином о Богочо-веку. Видео је како се у историји западне цивилизације остваривала и идеја, али и страс-на воља за човекобожјем, жеђ за иманентном апотеозом човечанства и коначног уређења у име човека. Та воља се појављивала у остварењу неслободе, у стварању мравињака, у страсним халуцинацијама о Кристалном дворцу. Достоjевског је више привлачио западни човек него западна култура. Узнемиравала га је западна туга, узнемиравале су га против-речности западног и европског духа. Јасно је увиђао и описивао метафизичку и религиозну, мистичну болест тог духа. Смисао те болести он је ви-део у саблажњености због злоупотребе слободе и зато у саблажњености због Бога. Поверовати и прихватити Бога могуће је једино у сло-боди. Метафизичко или ми-стичко тровање западног живота Достојевски је созер-цавао у живим људским ли-ковима. У њима је он тачније и продорније видео и при-казивао ону метафизичку историју људског духа због које је његово срце толико туговало, него у историјским шемама или у публици-стичким разобличавањима. Достојевски је волео Запад. Волео га је и зато што је мно-го научио од западних мис-лилаца и тражитеља, и зато што је на Западу видео и осећао други завичај руског духа, волео га је чак и зато што је историја неумитно сударала Русију са Ев-ропом тако да се руско или православно питање не може решити никако друкчије него кроз разрешење питања о Европи. Достоjевски је у томе видео хришћански дуг, а не историјску не-избежност. Спаситељев лик није изгубио сјај на Западу. И у самом одрицању од Христа, у самој опседнутости хуманистичком саблашћу Запад је, за Достоjевског, и даље био хришћански свет. И тамо се Бог бори против ђавола, а поприште битке су људска срца. Достоjевског је узнеми-равала туга и страдање западног човека. Њу не можемо одбацити јер се ту решава судбина људских душа. Опет је у име љубави и сабор-ности, у име братства целокупног људског рода Достојевски тежио ка васељенској синтези, ка укидању европских противречности. Управо се у томе видела, пре свега, његова напрегнута, силна љубав према човеку. И сад Достоjевског често називају жесто-ким талентом. Тачно је да он нешто страш-но и језиво саопштава о човеку. Његово приповедање није најстрашније кад приказује човека у љутини и разузданости, у жестоком ви-хору страсти и искушења – његово приповедање је најстрашније онда када он непоновљиво оштровидно приказује дубинске таласе распа-лог духа, пустошење палих људи, када показује страшне слике небића. Такав је Ставрогин. И тихо бешњење и немоћ су страшнији од олује. Но и над тим небићем звучи победничка и свепобеђујућа Осана. У тој Осани је највећа тајна Достоjевског. У њој је његова снага. Није га са-блазнило тајновиђење зла. Није, али никако не зато што је у злом живо-ту видео само криве пу-теве добра. Достоjевском се, напротив, зли свет от-кривао у својој потпуној затворености – изаћи из њега можемо једино скоком или узлетом. Достојевски се није саблажњавао, али не зато што је веровао у Божију свемоћ и у победу Божије силе над црном немоћи греха. Он је очекивао по-беду од Божије љубави, а не од Божије свемоћи. Но најважније је да се никад није саблажњивао због човека. Никад му се није затварао лик Божији у човеку. Није се затварао зато што га је свуда от-кривала љубав. Та љубав је чувала Достоjевског од песимизма. Чувала га је и од пренеражености и страха. Он је веровао због љубави, а не због страха. Пред духовним погледом Достоjевског увек је стајао Христов лик. Он је сведочио о бесконачности Божије љубави према човеку. Не може човек улазити у спор са Богом и умањивати Божије сведочење о човеку својим очајањем или сумњом. Без основе су оптуживали Достоjевског за „ружичасто хришћанство. Његова вера је била трезвена и одважна. Ни од себе, ни од других никад он није скривао сав ужас и сву трагич-ност грешног и палог живота. Истинска вера се, ипак, не може изгубити. Она је изнад очајања. Вера рађа наду. И нада светли, баш као и речи: „Мир за човека, извор живота и спасења свих људи од очајања и услов sinequa non за цео свет састоји се у три речи: Логос постаде тијело (Јн 1,14).“ У том откривењу је извор снаге и вере Достоjевског, извор његове радости, радости због Богочовека.



Са руског превео Мирољуб Авдаловић


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top