Мит и збиља се допуњују. Истина је да о Атлантиди осим Платонових напомена немамо готово никаквих сазнања, још мање о Хиперборејцима.

Мит се стално на неки начин упреда у збиљу, као и са текућим сукобом између атлантиста Запада и последњих Сармата Закавказја, Осета, и наших блиских рођака Руса. Грузини, од којих је Јасон отео Златно Руно, на неки судбином наопак начин изменили су место са својим хиперборејским прецима, док су некадашњи Алани задржали нека од својих хиперборејских, кавкаских својстава. Кавказ, Планина Искони, потврђује сe ко зна који пут као део судбоносног горја које се пружа од туранског Алтаја, преко аријског Хиндукуша, иранског Елбруса, јерменског Арарата, Анадолске висоравни, да би се завршило нашим горама: Старом Планином (Балканом, Хемусом, Хумом), грчким висовима, Томором, Шаром, Проклетијама, те Ловћеном, Дурмитором, Динаром и Велебитом, до сусрета са Алпима.

Као свака Истина, тако су и Атлантида и Хипербореја нестали из видокруга недораслих, али нам то не даје за право да оживљавањем једног, аутентичног мита, стварамо други, не одвише истинит. Наиме, Милош Црњански јесте и животом добрим делом потврдио своју хиперборејичност, што се не може рећи за Драгоша Калајића. Тај сјајан публициста, лош сликар и миљеник Брозових и постброзовских тајних служби, хедониста, монден, интелектуални и друштвени сноб, љубитељ свега материјалног па и новца, јесте написао дела хиперборејског надахнућа, али их је једино својом смрћу осведочио. Мит и истина морају се стално плевити од Лажи: мада једно виђење хришћанства инсистира на покајању као изласку из ковита лошег живота (Калајић се никад није покајао, умревши као декларисани паганин), то се наслеђе не може брисати, већ само донекле превазићи.

Нема, наиме, подвига који може потрети тешко злодело, али се оба могу ставити једно уз друго, за Вечни Суд и Благога, и Страшног, Судију.

Ове редове пишем са нелагодом, с обавезе да млађим нараштајима који Калајића нису познавали лично, као и онима који га нису познавали дубоко и темељно, предочим да стварање лажних митова и легенди Србима није само непотребно, већ и изразито штетно. Не може ничија, па ни Калајићева ма како стојичка смрт поништити његове речи по мученичком, тихом, и неоглашеном одласку у вечност његовог некадашњег друга из Краја, сликара Зорана Миладиновића који је цео живот провео у безмало монашком подвигу, да је Миладиновић био обичан малограђанин – а нарочито не пошто га је Калајић једном још и закинуо за новац заједнички зарађен на осликавању сајамских паноа. Мит о Калајићу, који упорно граде неки мени непознати људи из обавештајног окружења (и Удбе и Коса), који иде дотле да му се постхумно отвара сајт на интернету, спада у ред истих мера и поступака тих Служби да изграде мит од Слободана Милошевића или Радована Караџића, да не помињемо ситније играче и чиниоце наше скорашње и текуће катастрофе.

Са таквим херојима – који су водили политику када је ваљало водити рат, а наспрам унутрашњих противника војевали – као ни са већином оних партизанских, па и многим четничким, љотићевским или недићевским, Србија и Срби могу само наставити истим путем као и последњих стотинак година, а то није ни у Хипербореју нити Атлантиду, већ у Хад.

Ми својих истинских хероја и митова имамо на претек, а један од тих неопеваних јунака био је прави сликар неба и земље, Зоран Миладиновић, аутор десетина огромних платана галеријског формата и најпрефињеније ренесансне технике, нажалост расејаних диљем планете пошто су их за велике новце откупили странци којима наше лажи и подвале нису ни блиске ни познате.

И, још једном, лош је Милош Обреновић био узор Србима, без обзира на његову историјску успешност, као и Краљ Милутин, ма колико задужбина подигао. Слаб нам је узор и Патријарх кога безбожници проглашавају живим свецем, и “витешки” Краљ Алексадар, ма како зликовачки погубљен у Марсеју, али нам јесте за углед његов отац и невиђен, непрегледан, често и прећутан строј хиперборејичних ликова и личности којима обилује наша повест, па чак и ова суморна садашњица – један од њих по свему судећи будући и Ранко Панић, крајишки борац недавно такође зликовачки уморен у Београду.

То су наши митови и хероји, и имамо их, стицајем нашег геополитичког положаја, мимо иједног другог народа на Земљи, и њима ваља одавати пошту, а не силуетама исеченим из новина и удворичких – и “државотворних” – књига и текстова.



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top