Алан Форд је један од стрипова уз које сам одрастао. Док сам Загора, Блека, капетана Марка оставио у нижим разредима основне школе, а сетног Мистер Ноа нешто касније, Алан Форд је преживео моје одрастање. Још у детињству сам се питао зашто се зове баш Алан Форд? Одушевљавали су ме необични и специфични ликови, међу којима Алан Форд, као права добрица можда јесте неко према коме је најлакше развити емпатију али дефинитивно није  најупечатљивији лик. Да бисмо открили зашто се зове баш по овом јунаку морамо да погледамо оно по чему је овај стрип специфичан а то је ироничан однос према свету у којем су међуљудски односи доведени до карикатуралности. Што сам постајао старији све више сам у тој карикатуралној иронији видео стварност. Почео сам да сагледавам стрип Алан Форд као метафору човечијег живота, његових хтења и условљености окружења у којем живи. У том кључу сам и дешифровао назив овог стрипа, јер лик Алан Форд једини је човек, а сви остали јунаци персонификација су страсти и људских мана. 

Боб Рок је персонификација гнева, Сир Оливер крађе, Јеремија духовне раслабљености, дебели Шеф лењости и властољубља, Грунф интелектуалне гордости. Број Један је центар и вођа групе дакле сам непоменик,  преобучен у наизглед немоћног параплегичног старца. Чак су и животиње оличење страсти те пас Носоња представља грамзивост и похлепу. Интересантна ствар је са папагајем Клодовиком, верним пратиоцем Броја Један, који није обичан папагај који понавља речи, он са људима води дијалоге. Садржај његових говора је есенција ироније и сарказма. Сви јунаци су непрестано гладни што је особина страсти - никад се не могу наситити. Сам амбијент односно место у којем је смештена радња стрипа има у себи нечег булгаковљевског. Њујорк као и Москва тридесетих личи на модерни Вавилон. А сви ликови пребивају у цвећари без цвећа. Група ТНТ у многоме подсећа на дружину витеза Воланда. Њихова сличност огледа се у задатку који имају а то је спашавање света од оних који су гори од њих. Неко од светих отаца је рекао да човек може бити толико ужасан да постиди и ђавола.

Алан Форд је једини човек, у групу ТНТ је дошао из сиротишта смушен и збуњен али ипак са израженим романтичним осећањима а често показује и стид. Само његово презиме неодољиво подсећа на Хакслијев Врли нови свет, и у том роману као и овом стрипу, лик који носи то презиме представља оличење човечанства. Са разликом што је  у стрипу слабашан човек, а у Хакслијевом роману то чак није ни презиме већ титула управитеља тоталитарног светског уређења. Алан Форд је доброћудан и благ човек жељан среће, задовољства и финансијског благостања, али се налази у таквом контексту у којем „долче вита“ остаје само имагинација. 

Сир Оливер спада у групу ликова ( Грунф, Боб Рок) којима је у подцртавању карактера дата национална односно геополитичка димензија. Он је осиромашени племић баш као што је и Велика Британија коју представља изгубила своју империјалну моћ. Оно по чему је овај јунак сличан њој јесте што је она поткрадала човечанство на свих пет континената. Сиромашни британски племић у полуцилиндру и похабаном оделу идеалан је за персонификацију крађе.

Он је сталожен, миран, са префињеним манирима и дугим прстима који су стално „запослени“. Краде без икаквог стида и обзира, али са великим стилом. Није то клептомнија, Сир Оливер не краде безвредне ствари, он тачно зна шта краде и од тога је створио уметност. Па ипак, то је ларпулартизам крађе. Та његова уметност је потпуно бескорисна јер колико год да украде и даље је сиромах у старом оделу и ципелама са пробушеним ђоном. Богат само етикецијама и углађеним манирима. 

Грунф је оличење интелектуалне гордости јер је залуђеник научно-технолошким изумима. Баш као и сви верници у прогрес и Грунф сматра да се целокупна стварност може преобразити савременом технологијом. Суштински технологија не мења ништа и отуда је такво стремљење и такав светоназор карикатуралан баш као и  Грунфови изуми. Грунф је био пилот немачког ратног ваздухопловства, и као многи његови саборци преселио се у САД и ставио се у службу нове домовине и старог капитализма. Тај феномен је одлично приказан у Кјубриковом филму „др Стрејнџлав“.

Боб Рок је мени најсимпатичнији лик. А, рекло би се и ауторима стрипа јер су у њему изразили двоструку самоиронију. Боб Рок је Италијан као и аутори, а његов лик је заправо карикатурални аутопортет самог цртача. Симпатични, нервозни човечуљак буди осећање разумевања. Изгледа да се људи најлакше идентификују са гневом, вероватно отуда што сматрају да је гнев израз осећања праведности. Па ипак, пре ће бити, да је извор гнева у неостварености. Зато је Боб Рок нацртан као човеколики пацов, како га често и називају, односно у загребачком преводу штакором. Он је патуљастог раста што осликава ситну душу односно оно што од човека остаје кад га обузме бес  -  porca miseria

У лику дебелог Шефа представљена је веза између властољубља и лењости. Властољубив човек је готован, воли да други раде за њега, што је од Шефа створило манекена лењости, са живом маскотом Сквиком којег носи у шалу. Он је једини из групе ТНТ који нема властито име већ само титулу. Жеља за влашћу је прогутала човека и он се са њом у потпуности идентификовао, до те мере да (у једној од епизода) са поносом постаје издајник стављајући се у службу непријатеља ТНТ зато што му је овај обећао руководећи положај.

Јеремија, човек са којим Шеф проводи највише времена, а то је сасвим логично ако имамо у виду коју људску особину представља овај лик. Реч је о духовној раслабљености, која долази од немара према животу. У православној хришћанској литератури назива се и очајање због лењости према спасењу. Такав човек је беживотан, без духа и без имунитета и отуда је Јеремија хипохондар. Њега називају врећом костију, што је најбоља дефиниција за раслабљеног човека. Он носи име по старозаветном пророку познатом по своме плачу над Јерусалимом. Међутим, Јеремија не плаче за Јерусалимом нити за било којм другом општом или заједничком вредношћу, он је сав у самосажаљењу. Раслабљен човек је неспособан за љубав, зато је окренут самоме себи и жалопојкама над својом злехудом судбином.

Нажалост, Србија је почетком миленијума била пуна Јеремија. Неоствареност  стваралачких капацитета створила је од великог броја младих људи самосажаљиве кукавице, који су се просто наслађивали аутошовинистичком негативном нарацијом, као што је например чувени београдски графит: „Живим у Србији од тога ћу и умрети“. Имам утисак да генерације које стасавају стресају са себе скраму раслабљености. Немају онај страх, као млади са почетка миленијума, да ће бити смешни ако позитивно гледају на свет и имају жељу за афирмацијом сопствених капацитета у средини у којој живе. Проблем је што они немају идентификационе узоре, те врло често одлазе у екстремизам, свеједно да ли је леви или десни. Други проблем је што је заоставштина претходних генерација таква да одлазак у иностранство више не представља раскидање са досадашњим начином живота већ сасвим природан процес, резултат школовања. Међутим, уколико наставе са таквим начином мишљења и деловања не сумњам да ће многи млади доћи до варијације на шекспировску дилему:  Бити Јеремија или самурај питање је сад!

Број Један изазива опречне утиске, уосталом, као и сви остали чланови групе. Они изазивају и симпатије и подсмех. Тако је Број Један са једне стране симпатични декица, додуше необичног изгледа, а са друге његова суровост, хладноћа, лукавост и спремност на уцену, откривају бескрупулозну природу. Он је свевременит. Познате су и легендарне његове историјске приче у којима је по правилу и сам учествовао. Ове приче су углавном прави каламбур, али им је основна структура историјски тачна. Стога се може закључити да „симпатични“ декица који нимало није дементан можда и не претерује, те да је заиста био сведок догађаја о којима прича. И по томе је сличан са Воландом , јунаком романа Мајстор и Маргарита. Број Један је шеф неодређене, али тајне агентуре те и сам носи тајно име, притом са невероватном тачношћу зна све о сваком и то вешто користи. „Црна књижица Броја Један“ постала је метафора у неким политичким анализама као начин на који се врши притисак на одређене људе.

Демон је увек тајно у овом свету, и највише би волео да људи мисле да и не постоји. Поставља се питање; ако је Број Један сатана, а сви јунаци осим једног, оличење су страсти порока и мана људског карактера, како онда овај стрип изазива неподељене симпатије код оних који су га читали? Одговор ћемо пронаћи ако основне идеје овог стрипа упоредимо са основном идејом Булгаковљевог романа који почиње цитатом Гетеовог Фауста но иде корак даље. За разлику од Фауста који продаје своју душу, у Мајстору и Маргарити постоји извесна коалиција између добра и зла. Воланд и његова дружина су чистачи света који у злу лежи, и као такав, ипак функционише, а они одржавају систем. Баш као и група ТНТ. Они се боре против зликоваца који се труде да униште цео свет. (Гумифлекс, Бепа Џозеф, Супер Хик који тежи добру злим, погрешним начином...)

Заправо у стрипу Алан Форд једна секвенца са Супер Хиком, док је још увек био само сметлар, показује да  депонија може да буде  метафора цивилизације. Наиме, Супер Хик је дошао на идеју, да просвећује људе нарочито оне из сиромашних четврти да не бацају смеће и тако учине своју средину чистом. Међутим, његов шеф му је објаснио да када би људи одржавали своју средину чистом онда не би било посла за њих.


Ако ову слику узмемо као метафору цивилизације видећемо да читаво уређење света функционише на принципу рециклаже људских страсти и порока. Сама цивилизација се ширила узурпаторском грамзивошћу империја. Што је позитивним оценио чак и Берђајев у Философији неједнакости, а један изузетан стваралац какав је Радјард Киплинг је био велики присталица британског империјализма. Динамику цивилизације чине људске страсти које су каналисане. Наравно да је оваква теорија крајње упитна али мора се признати да страсти јесу моторно гориво које покреће људску делатност. Оваква идеја супротна је јеванђелском начелу покајања као начину преображаја човека, али мора се признати да је јако мало је на овом белом свету било делатности покретаног снагом чистог духа. Са друге стране зилотско и пуританско инсистирање на чистоти често потпуно промаши циљ и заврши се дехуманизацијом. Чак се и у јеванђелској причи о житу и кукољу говори да није посао људски чупање корова, већ да и једно и друго треба да расте до свршетка века, када ће то анђели учинити. Највећи крвници човечанства и најгоре диктатуре дешавале су се тамо где је покушано да се ствара идеално друштво. „Царство Божије на земљи“ како је то говорио професор Никола Милошевић.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top