Полемички осврт на: Agamben, G., The Time that Is Left, in Epoché, Vol. 7, Issue 1 (Fall 2002), 1.


Доупустите ми да почнем са цитатом:  “Али ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ стечени да навјештате силна дјела Онога који вас из таме позва ка дивном свијетлу својему; ви некоћ Не-народ, а сада Народ Божји; ви Не-мили, а сада Мили.“[1] У другим преводима овог параграфа а нарочито у преводима на енглески језик могуће је пронаћи термине "chosen race” или “chosen generation”. Али оригинално значење овог појма било би Laos (Λάος). Суштина овог појма указује на Заједницу али у значењу „Заједнице са Духом Светим“ тј. „Свете зајенице изабраних са Богом“. У овом значењу појам „заједница“ представља онтолошку супротност секуларизованим концепцијама друштвености (друштву и здружености). Зашто? Зато што Заједница представља пред-модерни облик друштвености који је смислен по себи (своју сврху садржи у себи). Као таква она припада Свијету живота. Стога она увијек јесте сабраност-у-Оцу. Насупрот, друштво и здруженост представљају модерне облике друштвености који нису смислени по себи (своју сврху не садрже у себи). Ко такви они припадају Систему. Стога друштво и здруженост увијек јесу секуларни (политичко-економски) облици (дугорочног или краткорочнг) удруживања око интереса који споља и накнадно обезбјеђују њихову смисленост.

Феноменолошки посматрано, заједнца обухвата три нивоа идентификације, због чега посједује и три различите форме манифестације. Просторни (политичко-територијални) принцип идентификације те сходно томе и просторни (политичко-територијални) облик манифестације заједнице представља Demos (Δῆμος). Временски (повијесно-културни) принцип идентификације те сходно томе и временски (повијесно-културни) облик манифестације заједнице представља Ethnos (ἔθνος). Религијски (духовни) принцип идентификације те сходно томе и религијски (духовни) облик манифестације представља Laos (Λάος). У својој бити Заједница је Laos (Λάος). А  Laos (Λάος) је благодат. Благослов од Бога. Заједница  је увијек божанска бит или бивање божанске бити.[2] Она је свети есхатолошки призив у саборно (καθολικη, соборность), евхаристијско и литургијско сапостојање људи са њиховим Богом. Заједница је отуда увијек Laos (Λάος) – литургијско становање (communio) људи са Богом. Управо то је Λάος – унутрашње начело заједничарења светог (крштеног) народа чији је идентитет утемељен у Богу али не према њиховој (људској) вољи него по милости Божјој. Отуда, када кажем „Ја сам“ то значи „Ми смо“ то јест ни мање ни више него да ја објављујем да „Ја нисам сам“ него „Ја сам Емануил“ (Immanuel, Εμμανoυηλ, Бог с нама (Mt. 1.23)). „Ја сам“ значи да сам „Ја увијек са Господом који је са нама у свијету“. „Ја сам“ значи да сам „Ја већ претходно сабран (λέγειν) у присуство Бога“ и да Ја стога искуство самог себе једино могу изводити из те претходне сабраности у Богу. Због тога, суштину мог идентитета Ја могу задобити само посредством мог властитог сабирања у присутност Бога, из присутности Бога и као присутност Бога.

И управо отуда, због несводивости Сина на Најамнике и Слуге придолази несводивост Заједнице на Друштво. Зашто Син ни под којим околностима не може стати у ред са Најамницима и Слугама?[3] Или другачије да упитамо: у чему почива разлика између Свештеника и Проповједника? Разлика је онтолошка. Син наставља Оца. Апостоли настављају Сина. И на крају Свештеник наставља Апостоле. Они су рукположени. Они су заручени. Они су ангажовани. Они су се дали у залог. Најамници и Слуге нису. У најболјем случају Најамници и Слуге могу бити Проповједници. Проповједник даје празну ријеч. Он нема насљеђа, нити чини заједницу, јер није рукоположен. Он није (ангажован) у Оца. Стога је Проповједник само „уображена појава без битка“ (Флоровски). Он је онтолошка пријетња. Он је скандал који утемељује модерну епоху. Стога, вријеме за Свештеника и за Проповједника није исто вријеме. Они не егзистирају у истој слици времена.

Догађај који оповијешћује Вријеме (трансформише Вријеме у Повијест) је Месијански тренутак. То је догађај који осмишљава и организује Вријеме дајући му циљ и сврху. Овај догађај је Први Месијански тренутак – Први долазак Христов. Други месијански тренутак је Други долазак Христов. „Простор“ између  Првог и Другог доласка Христовог је Повијест (оповијешћено вријеме). Други долазак Христов представља крај Повијести. Отуда идеју напретка (развоја) представља сам повијесни процес – кретање ка Другом месијанском тренутку. Због тога напредак не може бити секуларан (политичко-економска категорија). И само због тога, напредак (и повијест) увијек јесу есхатолошка усмјереност према надолазећем крају.

Напредак, тај омиљени појам Запада, увијек има есхатолошки карактер, будући да оно што је у напретку постаје ближе својој властитој сврси. Отуда, антички Грци нису ни могли знати за концепт Повијести (напретка, развоја, есхатологије). Али, утемељен у идеји смрти Бога, Запад је секуларизовао Повијест.[4] Секуларизација је деонтологизација (испражњење нечега од његове иманентне сврхе). Запад је редуковао Повијест на властито цивилизацијско кретање. На тај начин су секуларизоване идеје есхатологије, напретка, месијанства и апокалипсе. И ту искрсава проблем. Како питати о (оповијешћеном) времену у епистеми која је и заснована на укидању Логоса као унутрашњег принципа (оповијешћеног) времена?

Стога се на Западу бит Времена не може испољити на битан начин већ искључиво као техничко питање колективног недостатка времена. Човјек на Западу нема времена јер Вријеме на западу нема облик. Стога за њега Питање времена не може бити отворено као догађај-сусрет који довршава вријеме.[5] Будући да није заручен, Запад (Проповједник) није збринут из будућности те отуда није ни забринут за будућност. Он само страхује од ништавила које му придолази из секуларне будућности коју је произвео.

Тако често питање на Западу о томе шта доноси будућност, имплозија је радикално отворене слике свијета чија се отвореност претворила у властито одсуство. И то је крај секуларизоване повијести. Јер када Повијест постане секуларизована (а повијест постаје секуларизована онда када се вјечност као унутрашње начело времена прогна из самог времена), онда вријеме као такво по себи постаје неутемељено (релативно) и губи свој сопствени облик због чега у секуларној слици свијета настаје привид да га и нема. Ако се из Времена прогна Догађај вјечности који Вријеме уопште и чини могућим, онда присуство унутрашњег начела времена (његовог пре-егзистенцијалногн λογοι), узима облик будућности у којој вјечност присуствује али властитим одсуством.  Отуда, Проповједник разумјева будућност управо супротно од онога шта она јесте.  А она јесте προγνωσις - божанско предзнање (претходно знање о будућности које стоји у почетку времена.) [6]

И на крају, допустите ми да завршим са два питања. Прво питање гласи: шта је Апокалипса? Апокалипса је, како вели Берђајев, продор вјечности у вријеме.[7] Апокалипса отуда није догађај краја свијета. То је догађај којим почиње и завршава Повијест. Дрго питање гласи: шта је са Пророцима? Заиста, кажем вам, између рођених од жене не уста већи од Јована Крститеља. А ипак, и најмањи у царству небескоме већи је од њега.“[8] Зашто? Зато што Пророк није Laos (Λάος).



Референце

1.  Бердяев, Н., Судьба человека в современном мире. К пониманию нашей эпохи. Париж: YMCA-Press, 1934, pp. 318.
2.   Hegel, G.W.F., The Phenomenology of Spirit, Chapeter: The Revealed Religion, Paragraph §752, pp. 455.
3.      Luke 15: 11-32
4.      Levinas, E., Time and the Other, Duquesne University Press, 1987.
5.      Matthew 11:11
6.      Nancy, J.L., The Inoperative community, University of Minnesota Press, 1991, pp. 12.
7.      Palamas, G., The Triads, Paulist Press, 1982.
8.      1 Peter 2:9
9.      1 Peter 2:10




[1] 1 Peter 2:9

[2] Nancy, J.L., The Inoperative community, University of Minnesota Press, 1991, pp. 12.

[3] Luke 15: 11-32

[4] The idea of the death of the God is originally of Hegel idea. See: Hegel, G.W.F., The Phenomenology of Spirit, Chapeter: The Revealed Religion, Paragraph §752, pp. 455.

[5] Levinas, E., Time and the Other, Duquesne University Press, 1987.

[6] Palamas, G., The Triads, Paulist Press, 1982.

[7] Бердяев, Н., Судьба человека в современном мире. К пониманию нашей эпохи. Париж: YMCA-Press, 1934, pp. 318.

[8] Matthew 11:11

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top