„Мо­дер­ни­зам” ја­ло­во опо­на­ша по­зне над­ре­а­ли­стич­ке игре с је­зи­ком или каф­ки­јан­ску шкр­тост, као и Бе­ке­то­ву „хер­ме­тич­ку” ре­то­ри­ку, пред­ста­вља­ју­ћи соп­стве­ну бес­плод­ну тру­леж као от­ме­ну бољ­ку. Иако фор­мом и уну­тра­шњом гра­ђом „мо­дер­ни­стич­ки”, Ка­ра­џи­ћев ро­ман над­моћ­но сла­бо­сти „мо­дер­ни­зма” пре­тва­ра у сво­ју сна­гу.

Ка­да да­нас чо­век об­да­рен чак и про­сеч­ним пам­ће­њем про­шлих де­це­ни­ја те че­сти­том па­ме­ћу ви­ди око се­бе бу­ја­ње жа­ла за Бро­зо­вом епо­хом – не са­мо код за­ту­ца­них мла­дих већ и њи­хо­вих оче­ва – он­да мо­ра ви­де­ти у по­ја­ви Ка­ра­џи­ће­вог ро­ма­на знак не­ке ви­ше, про­све­ти­тељ­ске на­ме­ре. Реч је о ро­ма­ну што ва­ља­но осве­до­ча­ва не са­мо дух вре­ме­на кра­ја Бро­зо­вог пер­верз­ног си­сте­ма – еко­ном­ски за­ви­сног од за­ду­жи­ва­ња и тра­ће­ња сред­ста­ва за неодговорну оп­шту по­тро­шњу, уме­сто про­из­вод­њу, на ра­чун бу­ду­ћих, од­но­сно са­да­шњих по­ко­ле­ња – већ и та­да вла­да­ју­ћу вр­сту књи­жев­но­сти, зва­ну „мо­дер­ни­зам”, ко­јој спољ­ним обе­леж­ји­ма те уну­тра­шњом гра­ђом и сам при­па­да.

Реч је о вр­сти ко­ја пре­о­кре­ће тра­ди­ци­о­нал­ну свр­ху ро­ма­на, ко­ју је бри­тан­ски исто­ри­чар књи­жев­но­сти од­ре­дио ан­дра­го­шком пер­спек­ти­вом: пру­жи­ти чи­та­о­цу сми­сао жи­во­та и ори­јен­ти­ре кроз жи­вот. Мо­дер­ни­стич­ки ро­ман чи­ни су­прот­но те ње­го­ви про­из­во­ђа­чи од чи­та­о­ца оче­ку­ју да про­ни­чу и ту­ма­че симп­то­ме ко­је че­сто нар­ци­стич­ки ис­по­ве­да­ју, као да је у пи­та­њу не­ка от­ме­на бољ­ка.

Ва­ља од­мах ис­та­ћи да је од свих број­них вр­ста и од­го­ва­ра­ју­ћих тра­ди­ци­ја што чи­не на­ше књи­жев­но на­сле­ђе упра­во „мо­дер­ни­стич­ка” – прем­да нај­на­пу­ће­ни­ја, јер је нај­при­сту­пач­ни­ја – нај­сла­би­ја, од­но­сно бе­зна­чај­на. У пр­вим ре­до­ви­ма зва­нич­но­сти тог сме­ра реч је углав­ном о ску­пу симп­то­ма ис­ко­ре­ње­но­сти и од­ро­ђе­но­сти те ду­бо­ког али са­свим осно­ва­ног ком­плек­са кул­тур­не инфериорности, чи­ји су но­си­о­ци, у не­у­ком опо­на­ша­њу стра­них узо­ра, по­пут вер­ни­ка або­ри­џан­ских кар­го-кул­то­ва, ве­ро­ва­ли да ће се „еман­ци­по­ва­ти” из „срп­ске за­о­ста­ло­сти” те та­ко по­ста­ти „гра­ђа­ни све­та”. Та вр­ста про­те­же се од Да­ви­ча, Кон­стан­ти­но­ви­ћа и Угри­но­ва до Ки­ша и Ти­шме. У тех­нич­ком по­гле­ду њи­хов „мо­дер­ни­зам” опо­на­ша, с јед­не стра­не, про­зне а по­зне над­ре­а­ли­стич­ке игре је­зи­ком или каф­ки­јан­ску шкр­тост, а с дру­ге Бе­ке­то­ву „хер­ме­тич­ку” ре­то­ри­ку. Њи­хов ду­хов­ни отац је Жан-Пол Сар­тр, са­мо­зва­ни а не­у­ки ту­мач не­мач­ке фе­но­ме­но­ло­ги­је и „ег­зи­стен­ци­ја­ли­ста”, ко­ји нам да­нас, у пост­хум­но об­ја­вље­ним ру­ко­пи­си­ма, при­зна­је да су сва ње­го­ва ис­по­ве­да­ња осе­ћа­ња „ба­че­но­сти у свет” те тврд­ње ка­ко су „па­као – дру­ги” – би­ла по­све не­ис­кре­на, из­ве­шта­че­на, од­но­сно по­мод­на пре­не­ма­га­ња. Уоста­лом, за­што би он или ње­го­ви ов­да­шњи епи­го­ни па­ти­ли од не­ког осе­ћа­ња „ап­сур­да” и „ни­шта­ви­ла” кад су би­ли у пр­вим ре­до­ви­ма ужи­ва­ла­ца те еуфо­ри­је исто­риј­ских по­бед­ни­ка?


Изнад сметлишта модернизма

Од­ре­див­ши књи­жев­ни по­ло­жај Ка­ра­џи­ће­вог ро­ма­на, ду­жни смо са­да ука­за­ти и на ње­го­ве ста­но­ви­те, за­пра­во по­лар­не раз­ли­ке спрам „мо­дер­ни­стич­ке” око­ли­не, у ско­ро сва­ком до­ме­ну, по­чев­ши упра­во од оног нај­ни­жег, „ег­зи­стен­ци­јал­ног”, прем­да не и ства­ра­лач­ки пре­суд­ног. Од вре­ме­на рас­ки­да са „со­ци­ја­ли­стич­ким ре­а­ли­змом”, кул­тур­не по­ли­ти­ке свих „ре­жи­ма”, до да­на­шњих да­на, пре­по­зна­ва­ле су у „мо­дер­ни­зму” – а да­нас у „постмодернизму” – уну­тра­шње са­вр­ше­но без­о­па­сно а спо­ља иде­ал­но сред­ство за пред­ста­вља­ње свог про­за­пад­ног, на­пред­ног и ан­ти­на­ци­о­нал­ног опре­де­ље­ња. Сто­га су не­ки од пр­ва­ка „мо­дер­ни­зма” би­ли и пр­ва­ци иде­о­ло­шког до­у­шни­штва те пот­ка­зи­ва­ња, од Да­ви­ча и Кон­стан­ти­но­ви­ћа (што је ско­ро сав жи­вот и труд уло­жио да на нај­бо­ље срп­ске пи­сце уда­ра жи­го­ве „мо­рал­но-по­ли­тич­ке не­по­доб­но­сти”), до Ки­ша, ко­ји је оти­шао нај­да­ље, пред­ста­вља­ју­ћи се на цр­ном За­па­ду као про­го­ње­на жр­тва на­вод­ног срп­ског ан­ти­се­ми­ти­зма.

Ра­до­ван Ка­ра­џић је био пак на са­свим су­прот­ној стра­ни, у по­тла­че­ној го­ми­ли, ме­ђу пра­ће­ним и сум­њи­че­ним, пот­ка­зи­ва­ним те хап­ше­ним. Сто­га, већ на тој основ­ној ра­зи­ни, ње­гов ро­ман ви­со­ко од­ска­че од оста­лих јер осве­до­ча­ва ствар­но ста­ње те­ско­бе и угро­же­но­сти људ­ског у јед­ном си­сте­му под­људ­ских усло­вља­ва­ња. За раз­ли­ку од оста­лих мо­дер­ни­ста, по­све­ће­них не­у­ким пре­ме­та­чи­на­ма по соп­стве­ним пси­хич­ким утро­ба­ма, у тра­га­њу за не­ка­квом жи­вот­ном зна­чај­но­шћу, Ка­ра­џић по­се­ду­је моћ­не те и струч­не оп­ти­ке, с јед­на­ко убе­дљи­вим опи­си­ва­њи­ма не са­мо јед­ног, соп­стве­ног, већ и оп­штег ста­ња људ­ског ма­те­ри­ја­ла под те­ре­том псе­у­до­со­ци­ја­ли­стич­ког на­си­ља.

До­ду­ше, ни он не ис­тра­жу­је узро­ке зло­ста­ња већ са­мо пре­до­ча­ва симп­то­ме, као да оче­ку­је од чи­та­о­ца да их ту­ма­чи те да тра­га за ис­хо­ди­штем прет­њи и по­ни­же­ња људ­ског. Ње­го­во све­до­чан­ство ви­со­ко од­ска­че од свих оста­лих си­лом ве­ро­до­стој­но­сти, ко­ја се мо­же ла­ко утвр­ди­ти по­ред­ба­ма, сво­ди­вим на су­прот­но­сти из­ме­ђу бљу­та­ве, по­мод­не из­ве­шта­че­но­сти и сви­ре­пе жи­вот­не ствар­но­сти оп­ко­ље­ног, стал­но, да­но­ноћ­но за­стра­ши­ва­ног, под­ри­ва­ног те ло­мље­ног чо­ве­ка. У том до­ме­ну, стра­вич­на за­твор­ска сце­на под­лог ло­мље­ња му­шко­сти де­ча­ка, ко­га око­ре­ли пе­де­раст, пр­во ла­жним уга­ђа­њи­ма а по­том си­лом пре­о­бра­жа­ва у сво­ју „љу­бав­ни­цу” – са­др­жи зна­чај ме­та­фо­рич­ног, оп­штег, си­стем­ског на­чи­на за­то­мља­ва­ња људ­ског и пре­о­бра­жа­ја ма­са у бе­сло­ве­сне, не­ми­сле­ће те са­мо­за­до­вољ­не, хер­ма­фро­дит­ске кр­пе у људ­ском об­ли­ку, чи­ји лајт-мо­тив гла­си: „Ала во­лем овај ре­жим, пла­та иде а ја ле­жим”.


Злостање и тамница 

Не по­след­ња од раз­ли­ка у од­но­су на књи­жев­ну око­ли­ну је и ма­три­ца. Ка­ра­џи­ће­ва сли­ка ста­ња си­сте­ма и ње­го­вих по­да­ни­ка је у мно­гим по­гле­ди­ма до­стој­ни на­ста­вак Ан­дри­ће­ве Про­кле­те авли­је. Се­ти­мо се: реч је о при­ка­зу ца­ри­град­ске там­ни­це у ко­ме да­нас мо­же­мо ла­ко пре­по­зна­ти не­све­сну на­ја­ву „но­вог свет­ског по­рет­ка”. И про­кле­та авли­ја оку­пља мул­ти­ра­сну и мул­ти­кул­тур­ну ме­ша­ви­ну кри­вих и не­ви­них, без­на­де­жних и по­кле­клих, дро­ги­ра­них и очај­них, под­врг­ну­тих бе­за­ко­њу или ла­кр­ди­ји од „прав­де”, ко­ју с ци­нич­ном са­мо­во­љом „де­ли” управ­ник, Ла­ти­фа­га, зва­ни Ка­ра­ђоз, обра­ћа­ју­ћи се, при­ме­ри­це, овим ре­чи­ма бли­жњи­ма не­ви­но за­то­че­ног, што су до­шли да мо­ле за ње­го­во осло­ба­ђа­ње:

„ – Је­сте ли ви ре­кли они­ма ко­ји су га ухап­си­ли да је не­вин?
– Је­смо, да­ка­ко да смо ре­кли, али…
– Е, то сте погре­ши­ли. Пхи, пхи, пхи­ии! То не ва­ља. Јер баш сад хва­та­ју не­ви­не а пу­шта­ју кри­ве. Та­кав је но­ви ред.”

Ка­ра­џи­ће­ва про­кле­та авли­ја је ве­ли­чи­не Са­ра­је­ва, од­но­сно СР Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, ко­ја је са­мо део, прем­да из­ве­сно нај­го­ри, ју­го­сло­вен­ског си­сте­ма пре­о­бра­жа­ја људ­ског у не­људ­ско, особ­ног у без­лич­но. На­след­ник Ка­ра­ђо­за је зри­ка­ви Хам­до, пре­по­зна­тљив Бро­зов ве­зир, ко­га наш аутор опи­су­је као ме­лан­хо­лич­ног го­спо­да­ра ту­ђих суд­би­на, за тр­пе­зом, у окру­же­њу чан­ко­ли­за и ули­зи­ца, по­чев­ши од Уње, та­ко­ђе ла­ко пре­по­зна­тљи­вог псе­у­до­фи­ло­зо­фа, ко­ји се у ула­ги­ва­њу то­ли­ко пре­и­грао да је по­чео ку­ди­ти по­сто­ја­ност те вер­ност и хва­ли­ти те ве­ли­ча­ти из­да­ју: „Да ни­је тих ,из­да­ја’ па ми би­смо још уви­јек би­ли ани­ми­сти, или па­га­ни… или мо­жда чак на др­ве­ту… Што би ре­као Ла­кан, све је или тра­ди­ци­ја, или тран­зи­ци­ја.” Ве­зир га ле­ди му­дрим и сар­ка­стич­ним од­го­во­ром: „Ја­сно ми је… из­да­ја по те­би не по­сто­ји; за­то си ти ус­пео да је пре­ва­зи­ђеш, да не ка­жем да из­даш Ле­њи­на, на ко­ме си на­пра­вио… све што имаш, а пре­ва­зи­ла­зио си и обич­не смрт­ни­ке, и кад ни­смо тра­жи­ли, то јест пре­ва­зи­ла­зио си и при­ја­те­ље…”


Театар сломљених фигура 

Из­у­зи­ма­ју­ћи су­пру­гу глав­ног ли­ца – да­кле при­ме­рак нај­вр­ли­је узе­мље­но­сти и одговарају­ћег ре­а­ли­зма жен­ског еле­мен­та – сва оста­ла ли­ца су раз­ли­чи­ти при­мер­ци све­ко­ли­ке сло­мље­но­сти и уну­тра­шње опу­сто­ше­но­сти. Ни­јед­но те ни пр­во не по­се­ду­је у се­би вертикалу ду­хов­не и иде­о­ло­шке са­мо­све­сти ко­ја би др­жа­ла људ­ско ус­прав­ним и бор­бе­но су­прот­ста­вље­ним прет­ња­ма и отро­ви­ма си­сте­ма. Сви су све­де­ни на ско­ро ве­ге­та­тив­но ста­ње, у ко­ме, по­пут ле­ше­ва пси­хе са спир­ти­стич­ких се­ан­си, ис­тра­ја­ва­ју мут­ни, ма­гло­ви­ти ре­лик­ти дав­но про­па­лих по­ли­тич­ких и вер­ских иде­ја, у рас­па­да­њу, од брат­ства и је­дин­ства до ми­ро­љу­би­ве ко­ег­зи­стен­ци­је раз­ли­чи­тих ве­ра. Мо­жда као па­ро­дич­ни при­мер оп­ште не­мо­ћи, Ка­ра­џић нам пре­до­ча­ва пси­хи­ја­тра ко­ји се за­ла­же – из­ве­сно под ути­ца­јем та­да по­мод­них иде­ја Ба­са­ље о со­ци­ја­ли­за­ци­ји умо­бол­них и за­тва­ра­њу од­го­ва­ра­ју­ћих ег­зи­ла – за ши­ре­ње луд­ни­це до раз­ме­ра ју­го­сло­вен­ског дру­штва. Глав­но ли­це, не­пре­ста­но го­ње­но уну­тра­шњим зло­ста­њем, стал­но жу­ди да не­куд по­бег­не и оде, али не зна ку­да и где. И хо­ри­зонт с оне стра­не смр­ти је за­тво­рен. Ста­ри­ји при­ја­тељ га ате­и­стич­ки по­у­ча­ва: „Ни јед­ног да­на не тре­ба смет­ну­ти с ума ес­ха­то­ло­шки мраз ко­ји нас че­ка на кра­ју свих кра­је­ва, јер та­мо не­ма ни­че­га.”

Прем­да убе­дљи­во при­ка­зу­је симп­то­ме обез­ли­че­но­сти и ис­пра­жње­но­сти те пот­пу­не не­мо­ћи људ­ског, Ка­ра­џић ни у јед­ном тре­нут­ку не кре­ће да тра­га, от­кри­ва и пре­до­ча­ва ис­хо­ди­ште си­ла ни­хи­ли­зма. Раз­лог то­ме ве­ро­ват­но по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да је оно оп­ште, од­но­сно по­сву­да­шње. У том по­гле­ду, уз пси­хо­ло­шки ре­а­ли­зам, мо­дер­ни­стич­ки раз­би­јен об­лик ро­ма­на је по­доб­на, ана­лог­на струк­ту­ра људ­ске ра­стро­је­но­сти и рас­то­че­но­сти Ка­ра­џи­ће­вих фи­гу­ра.

Уоста­лом, то­ком лек­ти­ре, пи­сац овог освр­та имао је че­сто ути­сак да је у пи­та­њу де­ло пи­са­но упра­во у вре­ме­ну о ко­ме све­до­чи, јер аутор као да стал­но под­ра­зу­ме­ва ка­ко чи­та­лац схва­та, без по­себ­них об­ја­шње­ња, да чи­та­лац. све раз­у­ме па и нај­та­на­ни­је алу­зи­је, без по­тре­бе по­себ­них об­ја­шње­ња. То из­ве­сно пред­ста­вља про­блем за но­ве на­ра­шта­је чи­та­ла­ца. При­ме­ри­це, глав­ном ли­цу, по­сред­ством те­ле­фо­на, не­ки ано­ним­ни глас стал­но пре­ти да ће га „оши­ша­ти”. Са­мо они ко­ји су до­жи­ве­ли вре­ме и си­стем о ко­ме је реч зна­ју да му тај глас ти­ме пре­ти ка­ко ће га по­сла­ти у за­твор или луд­ни­цу, где су та­да „го­сте” претходно до­слов­но „ши­ша­ли” из хи­ги­јен­ских те по­ка­за­тељ­них раз­ло­га.


Сло­бод­ни смо за­кљу­чи­ти да је срп­ска књи­жев­ност Ка­ра­џи­ће­вим ро­ма­ном до­би­ла сво­је нај­бо­ље, од­но­сно је­ди­но вред­но де­ло мо­дер­ни­стич­ког сме­ра, до­стој­но да сво­јим број­ним вр­ли­на­ма оста­не у трај­ном пам­ће­њу и на­сле­ђу. 

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top